ЗАКАШЊЕЊЕ...

Прецењивати општа дивљења

увек у нескладу туђих намера

у погледу случајности оне

тамо где пустош газдује

и као да јесу безбрижне 

све оне нежности,

а схватање као закашњење

што јесте

ако постоји свест крајности

као безгласна слабост у мени

или је незаменљива

коб племенитости...

То поваздан повезана јутра

тиранијом речне магле

поштеђени су од кретенизма

у бесмислици опажајног

мог самопотврђивања

као заоштрена проницљивост

из баналности што рађа

сва та мистична бића...

Страх више није мој дуг

према вама

и ту опроштајност

просто прихвата

наше посвојене досаде,

а што неће извештачити

развејане успомене никада...

И опет ће пленити

моју проницљивост

септембарска киша

одатле изувам илузије

пред подневним нијансама

необично разраслих непостојања...

Још ће Сунце 

пред своје искључење

донекле гиздаво

да окопни

ван границе несазнајног

и ко ће то неприметно

и необавезно

климатати засићеном главом...

Сенке смо неправилног зрења

кроз наше трослојно време

без аљкавог правца

и зар то изискује појашњење,

па ипак сивило прекопава

сваки неопходан почетак

још од Постања

и као да нас враћа у ону

згуснуту форму

током читавог 

душевног предубеђења...