среда, 28. јун 2017.

МОЈЕ 3 ПЕСМЕ за конкурс "ОРФЕЈ НА ДУНАВУ 2017", Костолац...





1.    ШИФРА...

Ти једини Који имаш заповест Љубави ове,
буди моја шифра за разумевање света и човека,
она свеукупна Тајна Живота
у пуном осећању срца што љуби Тебе
и буди Љубав отета од заборава,
завет који се Теби нашем Богу намени
и насушни дар који се Слободом тражи
и богатство Духа што свелепотом зрачи,
Истина која много значи,
творевина добре воље,
благодат и надахнуће,
света воља што страхове изгони напоље,
Божанска сила и Искра у нама,
блаженство страхопоштовања,
пуноћа савршенства,
извориште Живота,
виртуозна новина,
бескрајна вечна Радост,
свеуметничка Премудрост,
жива и одговорна сила,
савршен лик,
добровољно давање,
преображење нашег ума и срца
и напокон буди васпостављена рајска благост
што слави и прославља Тебе Господа
учешћем у овој светињи Живота...



2.    ПРВО ЉУБАВ, ПА ОНДА РЕЧ...


Божанска Тајно из ризнице Духа,
у грудима што те носим благодушно,
кроз мене твој певљиви орган нека проговори
и зазвучи лепше од сваке мелодије
и нека буде прво Љубав, па онда Реч,
савршена и свемоћна,
што светим залогом своје бесмртности храни и обожује људе,
што утискује печате на душу
и прожима трнцима лепоте свепрожимајућа чула
и освећује свеобухватна и плодотворна дела,
разбуктава пламен и огањ
да разгорева људска бића,
Радост изникла из сусрета срца,
страхопоштовање које се истински воли и бори,
насеобина Љубави на нашим радосним лицима 
и све што нас испуњава, мења
и преображава до неограниченог хтења
и буди најједноставнији Пут до људског срца,
светиња Слободе
и отимање за тај узвишени поглед и двиг,
ако си Љубав да истински волиш,
а ако истински волиш да си Љубав...


3.     ЉУБАВ СО СВЕТА 


Словесна иконо моје Љубави
и Творче мога Универзума,
мој стваралачки дару
којег поспешује подједнако и Сунце и киша,
Ти си оно кључно поимање још од првог јутра
и највећа вредност смисла
кад ме отргнеш од бесмисла,
Ти стална присутности
и димензијо нестворене светлости са Тавора,
показивање и указивање свелепоте,
Искро просијавајућа,
дотакни се и нас живих бића,
Ти плодотворно сведочанство у нама,
посебно сагледавање
позног самосазнавања и упознавања,
уздизање и узношење осећања,
првобитни реду и складу,
тежњо сливена у центар људског срца,
хармонијо бића,
Идејо вечне лепоте
и Божје присуство у нама,
умножење унутрашњег богатства
и руко нашег идентитета,
отвори нам хоризонта видике
тамо где је Љубав со света...


П.С. Све три песме написане 3 јуна 2017-е (тог истог дана сам их и послала из пуке досаде или неког ината, као што то ја почесто чиним)... За који дан јулски знаћу да ли сам на листи оних који са по једном песмом ускачу у Зборник "НА ТАЛАСИМА ДУГЕ"... Искрено не очекујем пролаз и молим Бога да тако и буде... А зато и постављам песме, пре него ишта и дознам у знак неке своје вечите тематске промашености која би могла да буде читана и као мали протест... ХВАЛА што сам се одважила да и овде нешто покушам... мада ћу у будуће то готово и не чинити...

П. С. А тек 2 августа сазнајем да ме ипак има у Зборнику... ЉУБАВ СО СВЕТА - (песма којом сам опет осванула по трећи пут ове 2017-е у једном од песничких Зборника, па тако ово јесте и мој троструки тријумф)... 



понедељак, 26. јун 2017.

НА ИВИЦИ СУТРАШЊИЦЕ...




Реч као да јесте све... 
и читав свет... 
Свет лепих речи што понајбоље лечи и сваку нову тугу спречи... 
А живимо на ивици сутрашњице... 
Данас - да ли сам данас постојала ја... 
са свом оном дозом прикривеног и вешто скривеног песимизма... 
и без важности лепоте која више неће изазвати ефекат многих разочарања... 
Јер није свима дато да буду очарани... 
Више не певам ни леп, а све мање прекрасан стих... 
А након лица и одела, похрлиће да ми измене ум и душу... 
док ми тако успутно не подрежу и гушу...
И сем ништавила нећу постићи ништа...
Равнодушност која тако много пружа...
Квалитет једне свакодневнице није сразмеран каквоћи баналности из које изниче... 
Јесте и опет понестаје усхићења, ако и помислиш да га је некад на твоме прагу било...
Мирим се са безмерношћу овога исфорсираног склада...
Нежно прострта као клада...
Каква променљивост у мени сада...
Никад јака, вечно слаба...
Утопљеник који страда...
Или можда опсесивно сања...
Или собом влада...
Бесмисленост од конца тања...
Ипак научиш и речи своје осуде...
Научиш и дно празне посуде...
Као и да ћутиш - часни суде!!!



недеља, 25. јун 2017.

KAKO SE USUĐUJEM...




Čim je sparno i čim pregreva kao juče, moje luče - eto neke nepogode... i to ne bi smelo više od očekivanog da iznenadi... Jer sa prirodom u dosluhu, pa kako nam danas bude... kako se zbude... Videćemo... Pisaćemo... Pričaćemo... A našem narodu smeta ovo toplo letnje vreme, iako smo još na ispod 40-og podeoka... I tek smo na začetku leta... A hoće li biti sparno, besparno i teško... Konačno prava upitanost... zapitanost...  Da li svake godine na isti dan i datum imamo slično, ako ne gotovo istovetno vreme... Proričem... Uričem... Urličem... Svaki dan priuštim tek malo dokonosti one kad se otisnem među ljude... i tada pustim svoje biće da nepostoji, već samo da oslušne šta će ljudi da mu došapnu o njemu samome... i tako vazda ista priča mene saleće... jadna ja i moja škola, kao i knjige koje sam čitala... kažu ljudi šta mi je to trebalo... šta donelo... ili odnelo... A onda me čak zamišljaju kako bih eto mogla jedino da nameštam krevete i budem sobarica... ili da učim u ovim godinama da šijem na singericu...  A ne znaju da me zaista zatezanje kreveta kroz ovaj život jako nerviralo i smaralo... A na singericu sam šila, kao mala dobra vila još u najranijem detinjstvu i valjda se toga naigrala za svu večnost... I tako još koji pasus da dodam i ispišem za nezaborav... Pa čak i to kako je moje siromaštvo, kao i siromaštvo naroda kome pripadam po genu rođenja baš ovog leta nekako posebno naglašeno i biće sve naglašenije... Ja više nemam gotovo ni najobičnije svakodnevne sitnice... sve te trice... Ja još nisam uspela sebi da priuštim lubenicu, a znam pouzdano i provereno još mnoštvo sličnih koji to sebi nisu mogli priuštiti... Ne računam dobru vilu koja me snadbeva i kojoj neizmernu zahvalnost darivam... I nije čudno da jako malo jedem, a ipak težim 65 kg... stvarno od neke vode suviška koja iz mene neće da oteče, iako se nalivam čajem za detoksikaciju... Sve sam mogla da osmislim i da zamislima da jednog dana neću moći sebi da priuštim u ovoj zemlji prostaštva... ali jednu mizernu lubenicu - e to zaista nisam... I većeg poraza za moj život od toga nema... Ljudi nas ne vole samo zato što sa sobom donesemo tovare siromaštva... a vreme je takvo da siromaštvo nema akcenat, već sasvim drugačije teme... Mističnost je važila za moju najjaču stranu... I evo ga tek sada Perun kreće u svoju igru sa kosmičkim iskrama i svetlećim iglama, pa oslušnimo taj topot nebeskih mu kočija i groma... Otišla sam u apstrakntno, pa stoga više ne pišem poeziju... A sada krupne  kapi nebeskih suza rešile da pokapaju ovaj prljavi svet i konačno dolazi očišćenje duša... Kako se usuđujem da mislim o svom životu... Opasno grmi pa nestalo struje... i posle više od 49 minuta mraka dođe struja... Ja ne znam kako su drugi doživeli jutrošnju ranu gromoglasnu simfoniju... meni beše veličanstveno u svom tom gromoglasnom i svetlećem stanju... nikad niže i silovitije gromovi nisu tukli ovim poljima... a pucalo je posve blizu... i baš tada kretoh u seckanje dva parčeta lubenice... i tako trenutak prvih ovogodišnjih zalogaja lubenice ostade za nezaborav... i da se pamti... a došapnuli mi da će slično, ako ne i još silovitije biti i večeras... Tu su se prešli, pa u prognozi omanuli... Za ovo novo večeras nismo sigurni kako će da se zbude... kad se sile prirode probude... razbude... Ovo je upravo vreme kada što manje znamo biva nam nekako bolje... čak mnogo bolje... kao i to da se u ovom veku i životu uzdamo u nekakvo neoobjašnjivo čudo - koje će da nas uništi ili sačuva - totalitarno svejedno... Što više znamo šta je zdravo, a čitati treba zdravo je najskuplje još odavno - još više kao osiromašen narod pojmimo da nam je nedostižno... nepostižno... Dakle spasiće nas neki usud ili čak možda i neće... Sasvim sasvim više nevažno... I kao što bi Bruce Lee rekao: "Najopsanija osoba jeste ona koja  sluša, misli i posmatra"... A Corey Stevens: "Ja sam na putu do zena, za drugo mesto gde nikad nisam bio, ja sam na putu do zena, ka drugom licu, na neki drugi način"... "I kad večeras sviram ovu gitaru, sve u mom svetu jeste u redu, to je osećaj koji me nosi, nosi me kroz noć, i kad pogledaš u moje lice večeras, samo zaboravi na borbu, zaboravi na bitku, tako da mogu da napustim ovu scenu i svetlu svetlost, i uzmem deo od vas u noći"... "Nemam ništa drugo sem ovog ubojitog bluza... Sav bol koji osećaš, teška istina tako je stvarna, kada ta loša sreća dođe na tebe... I brojim svaki dan, od kako sam bio odsutan, i čekaću dok ne platim sve račune... Kao žrtva moga zločina, srezan za njegovo najbolje, nema milosti za ubicu bluza... I ostao sam ovoga puta, bez razloga bez rime, zaglavljen sa ubitačnim bluzom, nemam ništa sem ovog ubitačnog bluza, daj mi nadu iz ovog ubitačnog bluza"... Da, da... postoje tako pametni i ja im zavidim... a to dođe tako da im se bezgranično divim... Bluzeri, luzeri... I kao da još uvek vučem repove nepotrebnog... Pijanista, koji je to saznao na kraju filma... poražavajuće teško... Bojila bih opet svoje snove, no nemam bojanke i boje... Ja sam sišla kod mame da poslušam nešto na tv-u... jednu divnu najavu... no tako se zabezeknem kako u ovoj zemlji postoji nenormalno glupa tv-e stanica kao taj ružičasti kanal... i taj sat i po u iščekivanju da čujem ime koje mom svetu ipak nešto znači... A od takve tuposti i dan se ovaj smrači... kako neko može da sve to guta i gleda... danima... satima... Šta reći... reklama kao da je postala globalno svetsko čudo zaglupljivanja... Dobro je par dana ništa ne pisati i pustiti da se sve sakupi i dobro nataloži i tek kad zakuca stvaralački gen pustiti da izleti kao kratki osvrt ili crtica još jedna za nezaborav moga trajanja... Moje pokretačke snage leže u predivnoj muzici... i u bojama najdivnijih tonova... HVALA...

среда, 21. јун 2017.

АПСТРАКТНО...



Из супротног табора 
излази претежно неповерење 
једне епизодне ситуације 
и са врло мало расточених прича,  
а гоњена звер сложено лута 
кроз осунчане нијансе 
сад већ разлучене 
као стрепња 
где и опажања су апстрактна, 
а гледишта етерична 
и обрис је  у нејсноћи 
читалачког нереда 
што пажљиво обузима 
самоуверену разнеженост 
двеју обала и смисао који је 
утопљен у плаве боје 
кад потпуно се размимоилази 
са својом поетском садржином...

уторак, 20. јун 2017.

СИЛУЕТА...



Импозантно наслоним ум 
на круто данашње начело 
и тако правцем навише 
заобилазим свануће, 
а у мени одрази су 
и даље неплански 
и ротирам се око ове осе уиграно, 
а опет наместо неког другог 
и лако се расипам 
и изађем на крај 
истовремено 
као силуета неосвојива...

недеља, 18. јун 2017.

ЛЕТ У САНАНО...



Лет у санано прелива се ноћас
као смола по четинарској кори
ненаоштрених облика
као фини прелаз плаве боје 
у смеру наизменичног струјања 
ове прозирне воде да буде још
и трептај препеваног капка 
што стискам као ороз
преслатком шаком 
идући ситно тако по површини 
причвршћених спона 
као титрај овалног ока 
у кабастој рупи
избистреног погледа...

ВЕТРОВИТИ ВАЛЦЕР...





Вечерас пољем тишине и тмине, плешу валцер ветрови, као неукротиве стихије... У вазу тек похрањене да замиришу 3 нове и свеже руже за још једну дивну и цветну недељу... Ех мој друже, човек се рађа, а нечовек се постаје... И какво захлађење на концу пролећа и на самом зачетку лета... Па као и увек једино птице после сваке овакве олује остадоше да певају, а песници да пишу... И опет се пробудим са осећајем старим у глави - да сам сама и једна и јединствена у читавом свом предивном свету... Тако ја више нисам тешка сама себи, а да ли сам теби и не размишљам више... Интелигенцију и љубазност овога пута не могу располутити, а ни раздвојити на две кичмене свињске полутке... Ипак два су подједнако важна дела једне јединствене целине - неиздељеног човека... Превише доброг већ је поодавно виђено, тако да ово привидно повлачење моје, када на тренутак опет устукнем тек за мало, јесте из предострожности, а што све ређе нешто изузетно и вредно пажње може да доноси... Религиозности тако много и готово посвуда, а доброг и искреног срца ни за лека... Има ли након тога већег замаскираног чуда???... Ветровити валцер од синоћ само нас је још више изокренуо на стваралачку акцију... А ми смо плесали пољем зелених трава као две непомичне форме... као два беспредметна постоља које је неко намерно поставио баш ту усред тих зелених поља... Несвесни ритма и рима... Боје које су се распрскавале у нама... Несвесни шта радимо, сада већ касно увиђамо шта нисмо урадили... Два праха која никад неће стићи до свог изражаја...  Скрајнута дејства која су стопирала сензуалност свих наших оивичених покрета... Играли смо без осмишљеног плана... Ритам који није одговарао само нама... Синтетисали смо у једно: простор, покрете и струјање ветра, са што више месечевог светла... И беше то као живљене на више места, а све у једном истом минуту... А одједном некаква изоштрена суштинска супротност међу нама, као два посве нова нестварна света... И по глаткоћи очекиваног опет се издвајамо за све оне наше осамљености без краја и премца...       

        

субота, 17. јун 2017.

ПСЕЋА НЕДРА...




Ово није жалост 
за напаћеном душом 
што умире до последњег даха, 
већ заблуда 
као освежавајући коктел 
и није умирање 
до свих тих посебних ситница 
и припростих трица, 
већ је брутални говор 
умилних птица 
и није ни убиствено сатирање 
једне интелигенције, 
већ је мала необичност 
парфемисаног надирања 
и није тек ни бол 
трагичне жене 
што тако немилице 
и беспоговорно страда 
између своја два окрајка, 
као згњечено погубљење 
и није ни очај 
све док од сваке нове наде 
цепти као срце у псећим недрима...

ПЕЛУД...



Нејасан лик замирисао је ноћас 
на бели јасмин и беше то делић 
који се пред освит сужава, док 
бледило сузи слично морској пени, 
а Флобер кога читам теби је 
будаласт и опет жучна препирка са 
тикваном и гле прах пелуда тресеш 
ми у очи, јер немаш пепељару, 
а не знаш колико сам ја занесени 
фантаст сада, а нешто касније 
окидаћу младе изникле листаре 
пробуђене љубави оне, као 
солиста који динамит распрскава 
под својим трбухом сам, а ти гледај 
да ли ће се од тога усирити 
крв мене покварењака и биће то 
врхунско остварење што тиња без 
много плама у нама, нешто као 
кошчати опрост под тврдом кором 
ове облоге од дрвета са којом 
закопавају мој пепео и прах...

ПАРАФРАЗА...



Ово није дошло 
као одушевљене тобом, 
а ни самом собом 
и привид ме тај не збуњује, 
као ни недокучивост скоро свега, 
о Боже, 
како се све безгранично врти 
по истој кружници 
и како се све понавља 
нама што се зачесмо у утроби 
као унапред осуђени и изгубљени, 
а ово је свет без Бога 
и све је двосмислено, 
а људске искрености готово да нема 
и детаље из живота 
препокривамо заборавом 
и реткост тек нека наговести 
титрај клонулости 
и проналазим трагове умора 
и то доноси јасност 
и боље описивање 
претходног сата...

НИСКОСТИ ОВОЈ...




Кротост бачена као стајско ђубриво 
на ледину, по којој још 
усрдност изниче неједнако, 
нејасна и нерешена од питања, 
а мерач времена откуцава 
итекакво протицање и као да 
спречава ширење досаде, 
ту где остао је само секач 
да њиме пресечем метални оков 
натурен на храпавост 
облачног јунског јутра 
и колена наслоним о храст сладун 
као о какву кулу светиљу, 
кад милосно ћу казивати мирноћу 
сажвакану у урлику бола 
и нарезиваћу навоје на 
ватреном лиму ове душе, 
мотрећи у сунчани сат 
и осоколићу време 
и пробушене вене, 
а затим уиграно играти у колу 
као у смртном ропцу 
и сливаћу се са свим притокама 
у реку одбојности 
као у халапљивој нискости овој...





петак, 16. јун 2017.

РАПСОДИЈА...




Можда мислећи затрептало 
и сиктаво храбро
плаво 
опет ти доплутам 
и већ изнова васпостављена 
сутрадан нежно прошапутам 
речи песме обојене у плаво 
углавном исписане хладно и јавно 
и углавном изговарајући 
све то што се и не сме 
и без објашњења и појашњења 
ти разнесена и вазнесена 
долутам по трагу
и бола прагу 
запамћеног и запаћеног мириса 
кад ни време више није 
светлих тонова 
и опет неки тихи мраз 
проналазим у свему 
и без плана прескачем 
некакву плачевну рапсодију - 
успавану, усправну, плаву и праву...





среда, 14. јун 2017.

ОТМЕНЕ ГОЛУБИЈЕ ТУГЕ...




Пре освита прочитах сонете 
једног усамљеника 
и беше то још једна 
читалачка одмазда 
над којом се 
ослобођене мисли отргоше 
у то вечито ћутање, 
а пољем уцветалих зова 
осу се цвркут 
из малих грлених харфи 
и беше то тајанствени раздор 
што милује шест чула, 
а онда се запитам 
откуд тај страшни ветар 
и што нас то опет онако стеже 
и мучи нам душу 
и у чији простор сада 
да одлећу голубови 
оне наше радости 
и ненаданог полета, 
кад мисли су нам крхке, 
а све неизречено заболи 
и није ли то поражавајуће сазнање 
и помаже ли симболика 
дисања као писања 
којом те извлачим 
и истржем од сваког заборава 
ипак ти сваки мој 
овакав покушај поништи 
и пусти нека изрони 
из сваке несхватљиве слутње 
и гледај како простору овом 
страни постадосмо као
две отмене голубије туге...

П.С. Посвећено Јаким и Снажним Хероинама које кукавице нису умеле, а ни смеле да воле...

КОРАЧАЈ ПО МУКАМА...



Родни грумен земље српске и ова зора расцветаних зова позива на још један јуриш, распуштених снова, кад времена више за оклевање нема... Изнемогло камење бацам у речне воде... Ова уста немају умеће одговарања и додворавања... И душа можда неће полетети, јер нема више она победоносна крила... А ја пешке газим решена да се не повучем из вихора још невиђеног чуда... Непријатељ који нам похара огњишта и овај рат који се зове корачај по мукама... Неустрашиве борце само срећем... Ратнике које срећа прати... И ја бих као онда Љубица Чакаревић из топовске цеви да испалим разорни хитац и да непријатељску гамад разнесем и тако кап ослобођења у отаџбину српску донесем... Бодрим јунаке и саборце да истрају... Храброст имамо и она назире крај свим нашим патњама и мукама... Грува наша победа... Слобода... Издржљивост и жилавост... Одважност... И вратисмо се измучени српству своме...

Пукови су се постројавали у част мога присуства и сасвим обичног народног српског имена - МИЛУНКА... И заставе су уздизане у знак свих мојих ратничких одликовања... "Легендарна јунакиња" како су ме звали... Моји саборци из ровова почесто би узвикивали: "СЛАВУ ЈОЈ ЉУБИМ, МНОГО ЈЕ ХРАБРА"... Била сам бомбаш и Милунка која све може... Она коју су тешко рањавали... Но, никада нисам губила поуздање у наше победе славне... И ко би рекао да жена одевена у шумадијску народну ношњу стече чин наредника... Једноставна моја појава која све плени... Српску скромност у души носим... А ја сам сасвим мало проговарала... Била сам борац... Ратник... Обуку о томе како се бацају ручне бомбе започели смо на положајима око Бајине Баште... Све је потрајало неколико дана... Војници су прелазили преко Дрине тукући Швабе... И ја сам са бајонетом у руци искочила пред 20 Аустријанаца и ускликом јуначким их приморала на предају... Предала сам их у команду и после краћег рапорта наставила да гањам непријатеља даље од наших обала и река... Потом сам рањена у главу... Свести долазим тек у болници... Ту су извадили делић гранате... Рана зараста и ја се враћам у свој пук близу Ужица... Приближавао се непријатељски стрељачки строј и ја сам на коленима кренула да забацим бомбу... Ту сам пала... Погодише ме у груди... Након месец дана прездравила сам у болници у Нишу... Били су то тешки дани који су се провлачили кроз мукотрпно повлачење наше српске војске... Голгота... Изгледала сам као авет, но нисам клонула... Пред Албанским женама скинула би шајкачу са главе да виде да сам и ја жена... Тражила сам хлеба... и оне су ми давале... Сваку мрву поделим после са саборцима... Нисам показивала никад колико су велике муке и тешкоће... Давала сам тако добар пример бодрећи друге... остале... Што би рекли - војнички сам се држала у сваком рату... Ја сам јуришала...  При неким јуришима метак би начинио тешке ране мом телу... Ипак брзо сам оздрављала... И хитала опет на фронт... Племенита и храбра какве само Мајка Србија рађа...        

уторак, 13. јун 2017.

ПЕСНИК И ДАЉЕ ПЕВА...



И опет наступа оно време 
када у мени нема лера и
разочаравајућег осећања 
и када неприлагодљиве поразе 
у победе смислене збројим 
и створим 
јединство другачије логике 
и коначно је доба 
да напустим ров препун страхота, 
лажи и ужаса 
и нека су нам 
случајно поломљени идели, 
бар су нам читаве ноге и главе, 
и нема места пустоши 
и измучености тек некој новој, 
а у мени више нема 
оне прејаке жеље 
за твоју љубав 
још једном негде да изгинем, 
погинем, 
и нисам рањена 
и још сам далеко од сваког умирања, 
и нисам измучена тајним ратом, 
и нисам део очаја и патње, 
и нису погажени 
сви моји челични окови јачине 
и нема бола 
и нема клонућа, 
нема потонућа, 
јер песник снева и даље пева...

SREĆNA 4 LETA...




Ah, kako sam počela pre 4 srećna leta... sa asuricom na podu... Srećno i birićetno i ovo četvrto Gospodnje leto, koje proslavismo uz Vasinu tortu... Na današnji dan pre tačno 4 leta, rođeno je moje potkrovlje... moje kosmičko okrilje... prostranstvo moje duše i srca... toplina moga samotnjačkog življenja i činjenja... moja nezavisnost... moj najlepši projekat ikada... ostvarenje moga sna... i u to ime ŽIVELI još bar 4 biliona svetlosnih godina... Opet oko podneva neka oblačnost, a ja oblačnost ne volim... i mislim da će danas vožnja izostati, no zato sigurno neće izostati nešto novo ispisano po hartiji... Najviše od svega volim čisto plavo nebo... Kad neko čudo nebo moje razvedri i očisti i ja se navozah i danas... zato ostadoh uskraćena za neke nove stihove... Čekam kišu... tada ćemo zajedno istočiti neku novu poeziju... Vau, u prednosti sam za dve vožnje za 2015-om godinom... a to je čak 52 km cela... Ja sam danas prezahvalna, jer u mom Životu cvetaju najlepše ruže ikada... Nebo se iznenadno očisti i kad je ovako plavo ima da se vozi... Jedanaesta vožnja i već pređenih 286 km... ma samo što kretoh neverovatan prizor... ogromna tanka i vijugava šarka munjevito brza za svega jedan treptaj moga oka pređe preko puta ispred mojih točkova... hvat moga oka beše spor, kao i fotoobjektiv... ode u neko dvorište... u baštu i njivu, a tamo je neko okopavao kukuruz... nedao Bog da tako nekoga ujede zmija... i da mu se prišunja iza leđa...  Došlo mi da vičem i upozorim čoveka koji kopa, ali sam od užasa zanemela... Meni je ubedljivo najveći i najjači doživljaj kad se neko u ovoj varoši, da nekažem u zemlji Srbiji zaposli i dobije radno mesto (skući)... a parade pijančenja, urlanja, šunda i kiča to uopšte nisu... Nisam imala potrebu uopšte da baš danas shvatim, a potvrdila sam možda već stečeno shvatanje - koliko mi je uistinu ovako lepo... Šta sve nemam... i šta me sve ne podiže ravno pod nebesa... moja poezija... pa i prozni pokušaji... moja svaka vožnja... i taj pogled niz reku... kao i moja umešnost kuvanja... i da ono malo vrednih ljudi... i moj sprat ceo... i zar bi smela da se rasparčavam i rastačem na sitne i nebitne detalje... Nikako... Kakvo neviđeno čudo da lenjština skući kući za tako malo vremena... Nadljudski napor treba uložiti ovih dana i voziti našom dolinom prepunoj teške vlage... I najzdravije Srce ipak oseti te teškoće... Vrućina i ona najveća ne smeta... Ono što sve otežava to je ta vlažnost vazduha koja u našem kraju više nije tajna i prelazi graničnost normalnosti svake... Dobro i živimo ovde... Samo uporni idu i hvataju se u koštac sa prirodom koju su nam na veštački način upropastili... A meni najviše prija onaj suv vazduh, ogromna vrućina... Dakle - pustinja... Biću neskormna ako kažem Sicilija...

понедељак, 12. јун 2017.

LEPRŠAVI FLERT...



Muzika kao poslednja kap u okeanu ovog besmisla... I gle, dosada piskavim glasom tišine pišti na ovo čega nema unutar nas više... Zaborav je naveće izneverstvo koje danas neko može da nam dariva... "Ne možeš promeniti ljude oko sebe, ALI MOŽEŠ PROMENITI ODABIR LJUDI KOJIMA ŽELIŠ BITI OKRUŽENA"... "Ružan kaže ovako: "Voleo bih da sam lep da bi ljudi mogli da me vole"...
A lep kaže: "Voleo bih da sam ružan da bi ljudi sa lepim srcem mogli da me vole"... "Ružna ličnost uništava prelepo lice"... Ej Živote (skote i idiote) i previše smo svesni... unapred HVALA... i ne stavlljaj nas više na test, a kamo li na probu... Danas nemam pun šaržer stihova... Svakim danom sve više i više okoštavam u ljušturi ove predivne  pesničke samoće... Čovek je mula i nula ako prećuti i ne kaže sve što se imalo kazati, pa i dokazati... Rano je za grobove... mi smo još uvek za borbene rovove... i iskopine... pa i tu treba štogod izreći... a tamo iza groba reći bilo bi odveć smešno... ko bi nas čuo i kome bi pa i stalo... To što nečemu pridajemo važnost, snažnost i punovažnost zna samo dobar kosmički Um čiji atomi se kroz nas kreću i koji sam ka tome i pokreću... Drugi i ne treba mnogo da znaju i to poznanje pripada od vajkada prosvećenima i prosvetljenima... odabranima... izuzetnim... a Vi ste baš takvi i zato su vam staze veoma često posute trnjem i ekserima... No ratnica takvoga kova ume da gazi i sve nepravde pred sobom i zgazi... Divno je kad vas nešto tako veličanstveno i lepo obraduje, ali je sa druge strane radi kosmičke teže i ravnoteže dobro kada vas i oni drugi nečim rastuže... optuže... Nije ovaj naš put samo nežnost... ima i grubosti... podlosti i čega sve ne... to ne bi trebalo da vas učini nesrećnom, jer branjeni i zabranjeni su vaskrsavali iz inata, iz prkosa... njima bi trebalo biti žao... i biće im, ali kasno... Ne osvrćite se za nebitnim... neke stvari nisu vredne naših trzaja... dao vama Bog večeras tu veličanstevnu slikarsku izložbu na kojoj ćete uživati i o kojoj ćete pisati i opet svelepotu svedočiti... znam da će to biti vaš veličanstven tekst i jedva čekam da ga pročitam... Sve možete i svuda stižete... ako ne odete vi ste tamo opet prisutni vašim mislima, a one putuju čak brže od kosmičkog svetla... Pozdrav i najlepši provod ikada želim vam večeras... i znam da ćete blistati u svom stilu... Živeli!!!.. I jutros sam sanjala... ovoga puta u snu bila sam izvrgavana raznim čerečenjima i pregledima usne duplje... kažu procedura takva... a onda sam se tu raspitivala za moj posao... sve se odvijalo po nekoj livadi, a delimično i na birou za zapošljavanje... san se prekinuo i ostalo je nedorečeno da li će posla biti za mene... jako sam se umorila i usporila ovim snom... bilo je to sve opet grčevito i neizvesno teško... u fazi nekog "moljenja"... No java mi je posve drugačija i kontra od svega sanjanog... i da - osoba koja je pregledala po usnoj duplji i stavljala mi neke metalne kuglice bila je trudna... i tako mi nagovestila da ide na porodiljsko... i kao ja ću je možda zameniti dok se ne vrati... jezivo beše kada sam počela pljuvati sav taj metal i neku kašu iz moje usne duplje... a sanjala sam i svoje dvorište i kuću... udaramo neku fasadu jako neobičnu od komadića nekog kamena izdrobljenog... kad se prisetim san jako zanimljiv po svoj to osunčanoj težini koju izrodi... Čudaštvo nas izdvaja, podvaja od svega odvaja... Uživajući u tako malim i beznačajnim stvarima zaboravili smo da postoje ogromno velike i jako važne stvari... "Nedužni ljudi nisu budale, oni samo misle da svi imaju srca"... Sve što se desilo ne bih smela pripisati Bogu... lakše će mi bti da prepišem sve to pakosnim i zlim ljudima, zavidnicima i njihovim demonima... Kada nemaš šta da radiš i kada ne znaš kuda ovaj život vodi fokusiraj se na sve samo ne na samoubistvo... Kad nemaš šta da radiš - piši, plači, diši i samo već nekako preživi... Život je sok koji se izgustira u svega nekoliko gutljaja kao i nazovi ljubav... "Ljudi su mnogo više ono što kriju nego ono što pokazuju"... "Tišina je njamoćniji vrisak"... "Nikad nemoj iskoristiti nekoga kome se sviđaš. Nikad nemoj reći da si zauzet nekome kome si potreban. Nikad nemoj varati onoga ko ima poverenja u tebe. Nikad ne zaboravi one koji se uvek sećaju tebe"... "Ponekad želim da sedim sama... nisam ljuta i nisam tužna... Samo želim da budem sama"... "Uvek se osećam srećno, a znaš li i zašto - zato što ništa ne očekujem od ostalih. Očekivanje uvek povredi"... "Kada problemi dođu u tvoj život kao neprestana kiša, uvek se seti da će Bog biti tvoj kišobran"... "Ako umrem ne plači, pogledaj u nebo i reci zbogom"... "Istina te može povrediti na kraće vreme, a laž te povređuje zauvek"..."... "Ne, ja još nisam srela Gospodina Pravog, ali sam srela Gospodina Lažova, Gospodina Igrača, Gospodina Seronju i Gospodina Govnara"... i Zola reče da je umetnik koji je došao ovde da živi naglas... "Ne zanima me ako vam se ne sviđam, jer i nisam došla da vas zadivim"... "Ne smeta mi bol. Nada je to što me ubija... "Nije budućnost ono što nas plaši, to je strah od ponavljanja prošlosti i to nam neda mira"... "Ponekad osećam se bolje kad ne govorim, uopšte, o ničemu nikome"... "Svi misle o promeni sveta, samo Lav Tolstoj prvi započe menjanje samoga sebe... Muhamed Ali je mrzeo svaki minut treninga i uvek je govorio samom sebi da nema odustajanja, patio je, ali je ostatak života proživeo kao šampion... "Nemoj mešati svoje loše reči sa svojim lošim raspoloženjem. Imaćeš mnogo prilika da promeniš raspoloženje, ali nikad nećeš dobiti priliku da povučeš reči koje si izgovorio"... "Nemoj moliti za ljubav i budi darodavac iste. Lepi ljudi nisu uvek dobri, ali dobri ljudi su uvek lepi"... "Ljudi ne vole ljubav, oni vole lepršavi flert. Oni ne vole ljubav - ljubav je žrtvovanje, ljubav je svirepa, to nije emotivno. Naša kultura ne voli ljubav, već voli ideju o ljubavi. Oni žele emocije bez činjenja bilo čega za sve to"... Rođena sam kao Minerva sa oružjem u ruci... da ustrepte od mene zli vuci... Previše inteligentna žena više ne bi smela da spadne na neinteligentnog muškarca... Doduše - takva žena ne bi smela da spadne uopšte... Najinteligentnija je postoji sama... Danas je vreme lažnih i veštačkih inteligencija, kao i indulgencija... Nemojte čekati da ljudi prepoznaju vašu vrednost prepoznajte je sami... "Lepota privlači oči, a ličnost osvaja srce"... "Ako možeš ostati pozitivna u negativnoj situaciji pobedila si"... "Sunce vidi naše telo. Mesec vidi našu dušu"... "Kada je kiša većina ptica sklanja glavu. Orao je jedina ptica koja u slučaju kiše to izbegava, i počinje da leti iznad oblaka... "Pazi kome veruješ - đavo je jednom bio anđeo"... "Stvari koje kriješ unutar srca izjedaju te živog"... "Ljudi su radoznali da saznaju sve o vašim problemima, ali nisu od pomoći da ih reše"... "Budite selektivni i pazite koga pozivate u svoju dušu"... "Bog je razlog zašto se ja u bolu smejem, u zbunjenosti razumem, u izdaji verujem, i u strahu nastavljam da se borim"... "Teška vremena pokušaće da te slome, ali im ne dozvoli da te vrate više ikad dole"... Govori istinu i prijateljima i neprijateljima... Prvi će to cenitti, a drugi će zanemeti... "Svako se može pojaviti kada ste srećni. Ali jedini koji ostaju uz vas kada se vaše srce raspada, jesu vaši iskreni prijatelji"... I kada sve te reči u meni iznenadno zaneme tek onda shvatim sve te teške teoreme... Završim misao i pre nego je počnem i tako je sa mnoštvom malih sitnih stvari... sve se završi pre nego i počne... odleteo sav zanos i oduševljenje... istopilo se... sve nestalo i prestalo... kakvo otrežnjenje... i prekid komunikacije što je odličan pokazatelj koliko smo nebitni... Gotovo... Budna i na javi oslušnem svoj unutrašnji glas još jutros, a on mi nagovesti da bih trebala početi sa nekakvim brisanjima opet... Divim se ljudima kojima je najlakše nasmejati se... Vežbam svoj mozak da vidi samo realno svet oko sebe... Najviše brisan sada ume samo jedno - da briše sve oko sebe... Previše umorna da opišem i opašem svoje Ja... A kada sumiram svo stečeno iskustvo satana je mnog bezazleniji od svih tih "teista" skupa... I pesnik ne bi bio poeta, kada svu svoju tugu ne bi utopio u flaši omiljenog pića... ma taj procenat alkohola izneo samo 2%... Živeli!!!... I konačno shvatim - novog puta nema... i onda unatraške nastavim da gazim stazama starim... i nije važno što uz taj put i prilično starim... Drugačijeg puta nema... I dobro što je tako... neke ovakve priroda sazda da idu mimo svog tog divnog sveta... I samo zavaram svoga bića trag i postojanje ako slažem pa kažem da sam ja ustvari neko ovo vreme bila svoja svojcata i sama samcata... sa nekom smešnom idejom da se u nešto upletem ili zapletem... sreća pa sam raspetljala sve konce opet sama... I HVALA TI BOŽE... Možda sam ja ishitreno grešna...



PESMA Jeromonaha ROMANA

Ako su te snašli neuspesi (nedaće),
ako te sila tuge raznela,
jesenje mekano, jesenje tiho,
otiđi ubrzo i što skorije u moju rođenu.
Za rođenom - beli hram,
groblje staro.
To je zabačen i nepristupačan kraj
Rusija nam to ostavila.
Sve oči zamagljene vlagom,
iz rođene zaplivaće u očima.
Možeš plakati, mirno plakati,
ko razume (razlikuje), gde je voda, gde suza?
Gledaj, eno tamo ždralovi proleteše,
po horizontu istopio im se krik.
...A jesi li bolestan, zakovan za postelju,
dozvoli sebi da sanjaš isceliteljsku rođenu.


moj prevod sa ruskog


четвртак, 8. јун 2017.

ИСТОПЉЕН КРИК...



Ја нисам твоја вечна потреба
и нисам осмишљавање твоје
ни сан краткорочан
ни јава
не живим у твојој машти
ти о мени не говориш
ја нисам ни твоје трајање
ни делање твоје
ни инспирација твоја
ни сновиђење ока
ни испуњене
ни лепота
ни доброта
ни тајна
ни пулс 
ни дамар
ни загонетка
ни уздах
ни призив
ни усхит
ни смисао
ни мисао
ни мука
ни прелет
ни прелест
ни сујета
ни занос
ни полет
ни осмех
ни нежност
ни смиреност твоја
ни баналност
ни глад
ни хлад
ни ад...