ДАНАШЊА ПОКРЕТНОСТ...

Данашња покретност песничког израза
није ли динамична и без напетости
са оном лакоћом мисли где у
ћутању пливају чудни људи
све мање очарани, а
данашње време као да тиме
сугерише изгубљеност док у
опустошености без циља
Космосом лута Песник
у име Свете Идеје,
у име Лепе Мисли и
у име Притајеног Осећања???
Амин!!!
Јесу ли усаглашене данашње боје и звуци???
Стапам ли се са космичком Срећом у
неизрецивој суштини, где су
сложене сензације, као и
слутње, умори и клонућа???
Не лишава ли нас Живот
Лепоте и Савршенства, јер
баш у томе и почива бесмисао???
Стварам ли Уметност
без презира и гађења???
Није ли моје срце данас храбро и пречишћено???
Посматрам и размишљам.
Тишина плавог острва као да
дозива успомене и још
шушти онај немир и
супротности неизмирљиве 
јесу ли и даље међу нама
док трепере капи мартовске кише??? 

ДА ЖИВОТ ЈЕ НИШТА...

Заудара промрзлим задахом 
туга новорођеног дана, та
разграната тешка граната
звана људска болна патња
разасута по ливадама и
алугама, док музика скрива 
мисао - да живот је ништа...

И капале су капи бодљикаве
кише из сваког тромог корака
слепих свелих ружа у оне
доконе крваве сате устајалих 
речи од којих једва сване...

И разлистали умори опет онде
пустоше разбијено светлуцање
искре и као да ветар стреса тај
бесконачни издисај оног немог
мрачног неба над тромим нама...

И без речи и гласа пламте ту
светови идеја и горки цветови
тихи у обамрлом погледу оног
гадног уништења или понижења... 

ЈУТРА...

Стајало је мртво време као тешко бреме
из мене, тако пред замршеним беспућем
у засаду свих оних похрањених туга и
хладан је немир превртао речи као у она
безизмерно развучена ЈУТРА огрнута у
огромно празну поставу окрпљеног 
жутог капута...

Постајем сетна олупина отупелости
уморних дана и осећам како већ одавно
испустих трачак добре воље, па сада
усахли осмех патње прошетам до клонућа...

У вечној страсти непомирених удеса
ствари, доживљај изгубљености лута
и плута са гласном чежњом мисли и
сустиже у помрчину ону покрај
мистичног испуштеног ЈУТРА...

ТРАГ...

Хировита освитања пониру ли
кроз плаву светлост и тај ТРАГ
тишине, а речи надлећу ли ту
радост живљења, кад сво то
Пролеће наједном пробуди и
непотребну мисао и ТРАГ тај
кроз бескрајност што ослушкује
и звучност пламена празног и
у љупкој пустињи где још је
ћутање постојано и где ТРАГ
ствари осунча Истине и опет
трепере богомрске вечери те
убијене завереничким мраком
и бедним дахом хуља и језеро
тишине огромно у својој немој
грубости над кристализацијом
времена на тлу Свемира сву ту
најфинију отменост свог тог
размишљања облацима  опет
неподељено у ТРАГ замеће...