Ја бих ипак волео да најзад будем ван поезије и прозе, ван намере и образложења...
Чеслав Милош (1967)
Родио се 30-ог јуна 1911-е у Литванији. Од раних година интересовале су га природне науке, а како сам рече: "У школама се нашим учила догматика, апологетика, сентенце из Талмуда и из Тита Ливија. Аристотел је био цењен"... Студирао је право 1929-е на универзитету "Стефан Батори" у Вилну (студије завршава 1934-е), а већ од 1930-е као "даровити млади песник" између два светска рата објављује прве стихове... Био је припадник поетске "катастрофичке групе" у Вилну, тамо где је "љубав песак који гутају осушена уста, а мржња хладни жбун додат ожеднеломе"...
Године 1931-е први пут борави у Паризу и тада коначно упознаје свог рођака великог француског песника Оскара Владислава Милоша, а од 1935-е у Паризу студира француски језик, схватајући промућурно да "распада се оно што изгледало је непобедиво"... Идуће 1936-е враћа се у Вилно и у радио-станици ради као референт за књижевност, да би већ наредне 1937-е био отпуштен због својих левичарских усмерења... Одлази на пропутовање по Италији, и као да назире баш оно место где је "спаљен Ђордано Бруно", па закључује даље: "Ко може, наук ће схватити, да свет варшавски, римски, тргује, банчи, воли се не марећи за ломаче"... По повратку, са нешто проширеним видицима, запошљава се на радио Варшави, где га затиче време окупације, а он сам укључује се у покрет отпора... Европа постаје "стан људи, паса, мачака и коња", а и гундељима је "цвет дат за становање"...
Својим стиховима, као и осталим књижевним жанровима, тежио је да се "одупре мржњи", апатији, равнодушности, апсурдности и бесмислености рата, толиким несрећама и смрти, ако се само узме у обзир да је у Пољској за време Другог рата страдало близу 6 милиона људи, што је равно светској катаклизми застрашујућих размера... Било је то време ратне стихије: очаја, безнађа и пометње... Било је то оно бивање да "на свету биће само што је било". Јеврејски гето усред Варшаве и два освајача ("тирани из Сиракузе": Хитлер и Стаљин) који су распарчали земљу, исцртавајући границе новог окупационог мрака, а све са задатком да истребе што више Јевреја... И опет по ко зна који пут "бескућни од глади умреће путници", они чији је "хлеб горак и сух као скала"...
Године 1945-е живи у Кракову, а децембра исте године бива постављен на место дипломате у пољској амбасади у Америци. Идуће 1946-е ради у Њујорку при пољском конзулату, а наредне 1947-е премештен је на место културног атешеа пољске амбасаде у Вашингтону. И опет је он "бедни човек" који сагледава "мноштво белих огољених народа без слободе"...
Сасвим на кратко борави 1949-е у Пољској, а наредне 1950-е ради као први секретар пољске амбасаде у Паризу. Концем те исте године у Варшави одузимају му пасош, да би му исти био враћен 1951-е, но он ипак 1-ог фебруара тражи азил код француске власти. "И наша земља је сва као поема, док сунце над њом педставља сликара... Ко хоће да наслика наш свет у колору, нек у сунце не гледа, то му треба рећи, јер памћење о стварима изгубити мора, само сузе у очима дуго ће га пећи"...
Био је пацифиста, а одласком у емиграцију наставља да пише против Стаљина. И ту одједном схвата да "ипак постоји, иако све гине" и "да бољи је жив пас него цркнути лав"... Године 1960-е ступа на америчко тле и на Берклију проводи преко 20 година као професор словенске књижевнсти. И зар није то оно као "кад хода, сам у сну, кад заспи догађа се јава"... Ту се изнова родио, једном речју: препородио, он који се увек пита: "Ко је учинио да ми је одузета младост и зреле године, да су ми моје најлепше године зачињене страхом? Ко, ах, ко је крив, ко је крив, о Боже?"... Ту пише своја најзначајнија дела: песничке књиге, студије, књиге есеја, иако су покаткад у одузетости "певање и радост"... Своја предавања студентима чита на енглеском, он "песник подмукли и гневни" што "седи злобно стиснутих очију", па ипак у руци меркајући перо и тако осмишљава наредну "освету"...
Његовим пристизањем у емиграцију много тога се компликује, а с обзиром да је он надасве јак - остаје несаломив, "јер откада је отворио очи, није видео ништа сем пожара и клања, сем кривди, понижења и смешне срамоте уображењака"... То је време када трпи и подноси нападе оне званичне режимске штампе у Пољској, а мира му не даје ни пољска емиграција у Лондону, као ни "европска напредна левица". Оптужују га да је "Стаљинов агент" и дочекују га са незапамћеном мржњом, јер како је смео да раскине и да ниподаштава пут који је креирао лидер и вођа. И због тога живот му се мора загорчати. Управо због таквог понашања "западне интелигентне левице" он се повукао у самоћу... И тада се зарекао: "Дата ми је нада да ћу се осветити другима и себи самом, јер сам био онај који је знао, и никакве користи за себе из тог није извукао"...
Иако је у многоме са неверицом посматрао, иако се помирио да му је коб управо таква да вазда губи, он године 1976-е добија америчку награду за песнички и преводилачки труд, а од 1977-е је и почасни доктор Државног униврзитета у Ен Арбору (Мичиген)... Награда има још, само зато што је "говорио гласно" оно што сагледава можда "последњи пут" и није пожалио да "гине пропашћу великог живог створења"...
Писао је песме на пољском, а требало је превазићи то крхо стање памћења, које је имало тенденцију да се истопи као воштаница мала... Преводи са хебрејског неке библијске књиге на пољски. Пише романе не марећи много за укус и захтеве тржишта или са друге стране гледајући на финансијску умешност... А "после одбацивања" увек као да надолази огроман "талас ведрине"... Кроз рад писања покушао је да "залечи" самога себе, знајући изврсно да нема поверења у некакву "спасилачку моћ", а битно је изнад свега "надживети друге и самога себе"...
Године 1980-е добија и нобелову награду за књижевност, како се писало по политичкој подобности некој, мада му нико не оспорава заслуге стваралачке... И зар опет "побеђује човечанство, задрто и подло, које не желећи тајну множи се и траје... јер само се тако досеже дно"... А он и даље каже како више "неће да васкрсава ни да се враћа натраг"... и даље вели: "Спавајте Ромео и Јулијо, на узглављу од попуцалог перја, нећу из пепела дићи ваше спојене руке. Опустеле катедрале нека посећује мачка... сова на мртвом шиљатом своду нек начини гнездо"...
После 30 година забране први пут у Пољској излазе његова дела 1980-е, а исте те године на српски језик је преведена прва његова књига. И након 30 година емиграције долази у Пољску где прима почасно звање доктора Католичког универзитета у Лублину. Песник унутар чијег је окамењеног срца као каква муха (или сродан инсект тек неки) "затворена мрачна љубав према најнесрећнијој земљи"... Песник који је оплакивао срушене зидине попут "погребне нарикаче", и својим плачљивим криком "дирао велике ране свога народа"... А знао је важност двеју дрвених речи, јединих које утекоше смрти, а то беху: Истина и Праведност... И никад није престао да се запиткује да ли смо то ми преостали живи нешто бољи од оних који су негде тамо погинули, или који су сахрањени без имена и знака, и да ли је за тај наш опстаанак можда заслужно "знање и вештина" каква?...
Године 1985-е први пут посетио је Београд, а од 1986-е инострани је члан САНУ...
У зрелим година остаје нем, али и даље пун полета и надахнућа, упознавши подједнако и добро и зло... Сва своја постигнућа приписује "самоћи, горкој учитељици мудраца", кроз коју је распознавао "лоше и добре стране сваке ствари" и твари... Па иако је сва та пакосна мудрост света била ненадмашна по много чему, хтео је да поверује да више никад не може бити ни слова "о тријумфу силе, јер ово је доба кад побеђује праведност"...
Његова поезија великог талента може се сравнити са религијом, а он као песник може се упоредити са пророком, који је изабран од Бога. Он је можда припадник последње генрације која је "из цинизма умела да црпи радост, последњи чије лукавство није далеко од очајања"... Иако је повучен и издвојен, он је у вечитом дијалогу са књигама и природом која га окружује (биљке, животиње, реке). Воли земљу, градове, а својом осећајношћу чува успомене, јер зна да "бестрасни нису кадри да мењају" ток историје... А отаџбина која не поседује прошлост, ништа је... А оно што све чини непобедивим јесте управо моменат памћења... Да ли ће мртви стално "одговарати ћутањем"?... Хоће ли "милост достићи гнев"?... Остаће дела писаног слова као сведочанства да трају до у вечност, а оно што се збило не више тако далеко, афирмисаће се у свој својој јасноћи... Смрт, равнодушност, згаришта, сицилијанске рушевине, охолост... "Задах пораза, стравична тишина, жиг невољника, изопачене успомене"...
Циљ и задатак његове поезије јесте да "спасава народе и свет" лепотом, иако зна да "смисао неће разумети свако"... Циљ јесте и да "разбија драгу слику самога себе"... Иако је "угрезао у политику" изјављује да није "социјалдемократа"... Доста је "проживео у сну", живећи тако "зачаран"... И питао се да ли је достојно и долично песмом опевати "лукавство превејаног самољубља"?... И где год је живео није "успевао да буде туђ"... Перо наквашено мастилом исписивало је дивљење према људском уму, према снажности усана што имају способност изговорене речи-слова, а позвање песника узвишено по величини, да то све засигурно "мора отворити рај"...
Умро је 14-ог вагуста 2004-е у Кракову, у Пољској и могао је коначно да изусти: "кривица је спрана"... А ако би се опет родио и на свет овај дошао, не може да гарантује да би се изнова определио за поштење и каже: "Четрдесет година гутам узалуд овај свет, а било би га довољно за хиљаде"... И опет тишина са стидом или без стида што се тако догодило... И можда би изнова пожелео "да буде песник пет чула, зато себи забрањује да то постане... мисао тежи мање но реч лимун, зато међу речима не посеже за воћем"... Остаје недокучивост живота који нам је дат и задат, а како и не би било тако кад су "несрећни чак и богови"... Успе ли се пре смртног ропца досегнути управо оно што чак ни песник не досеже?... Он "сам самцат, без пријатеља и непријатеља... у сваком џепу носећи оловке, нотесе... куцао је у затворена врата дворана дабра и кртице"... Па, ипак не жали, када каже: "Више волим овако да изгубим, него да добијем као они... истина је, није ми се догодило да гледам тријумф праведности"...
Уста невино побијених као да више не потражују ишта, а у тој охолости има ли недостатка укуса?... Да ли поета бунца или пише под "несносним притиском" који диктира дајмонион, или пак учтиво ћути?... Својом суштином поезија није оно ружно, зло и демонско... Поета може бити да ипак јесте оруђе у руци Духа добра, а никад духа зла... А ишчитавање те и такве поезије насушна је помоћ "да се подноси бол и срећа"...
Уметност треба хвалити и уз помоћ ироније... Писац је ипак свом језику пољском одано служио и језик му беше сва отаџбина, кад без исте остаје... А уколико остане без свог језика, без тог истинског достојанства, само је пуки филозоф... Бивало је момената када је посумњао да је "упропастио живот"... То су они несрећни моменти кад је тражио и тежио каквом "складу и лепоти" речи... Почесто се ухвати у "бесмисленој јурњави", а бол му је давао "слепу храброст"... Чежње и страхови остадоше свуда исти... Требао је "Бога који воли човека у свој људској слабости, а не у слави савршеног сједињења"... И зашто је "Бог толико болно понизио људе, допустивши им да чине што год пожеле"?...
Иако муцав имао је осећај да јесте "први који је изронио из муља на обалама океана"... А кад је научио да говори, могао је да каже: "Губитак је моја судбина... Борба, срамота, саможива само-мржња, молитва за наилазак Царства - и мисли Паскалове... Само сам хтео да спасавам слободу"... Било је брањено јадиковање јавно. Јадиковати се могло само самом себи у недра, па тако сваки крик угушити осмехом, па чак и кад су људи жртве незапамћено стравичне муке... Да ли је песник "глас великог терета, против затворених очију, опорих уста, против ћутања, које ропство значи"... Псовке одвећ горко уједају. Неспокојство и неразумевање, а кривице нису ни тешке, ни лаке... Треба ли глумети иако знамо да не знамо? У идили и бајци као да немамо место опстанка... "Мени је страшно овога пута... када сам загледан у узалудност својих бесних година" кад "све беше нигде, и нигде свуда" док "пада одећа мога имена... Да бих писао овде на пустошима иза мора и земље", кад "умирање појединог бића је његово приватно питање и свако с тим мора да се сналази како уме"...
Кроз филозофију свога бола покушао је да сиђе баш тамо где нема све те кривице и јада, беспомоћан, у тихом поразу, са способношћу да сагледано донесе без много потресног бола, иако је "много патио... умерено срећан био"... као "сведок и судија у сали мртвих мрава"... Иако је живот окарактерисан као немогућ, он је ипак могао и да се поднесе. Није бежао од одговорности своје ни кад каже: "Ако сам одговоран онда нисам за све"... Његову поезију не исписује "вештина руке, већ воде, дрвета и небо"... Крхкост нашег памћења, ту где "самољубње не сахне", а ипак треба извојевати победу против свега онога "што је подложно промени и рушењу", гашењу, гушењу... После много говора, уступа место ћутању и тако миле дани, протиче све, док се непрестано пита да ли је испунио ишта и да ли је послужио коме?... И кад се умори од пуког слушања он опет изнова зна да "живот јесте немогућ, али је подношљив" и то је утеха... А потомцима какав дајем дар и отпуст за крај, "ја, наивни латинист", можда тек "смешност"...
Време које нас ослобађа или које долази да нас потуче и пороби у овим просечним годинама са просечним разумом... И шта вреди самоосвећеност једне заблуде или плач над почињеним грешкама или пак ударање челом о патос... "Полагао сам заклетву... Сребрни сам носио љиљан, касније златни. Заклињао сам се у мистичним ложама, у клубовима конспиратора, за слободу народа, можда за братство... Нисам могао да будем послушан пароли ни старешинама"... А његов уметнички катихизих исповедао је одбрану бар једног човека свим својим створеним делом... А много је оних који су ступали на степенице не оправши окрвављене своје шаке... Бивало је да нема људи... Он се "трудио да ступа правилно, али танки бол подсећа га шта чини опонашајући људе"... Зато узвикује: "Нисам хтео овакав живот, не с оваквим законима, не на оваквој земљи!"... Молитва којом се најрађе молио гласила је: "Од галактичког ћутања спаси нас"... И на крају можда је дивљење оно што нас спасава... Требало је научити живети са сви тим бригама и брижностима... И увек путем "тешким иди, глупи Јашо"... И буди "тајни гутач манихејских отрова"... Иако си само пролазник на овој земљи научи да користиш своје "руке, ноге и очи"...
Затворен у кули, чита праисконске књиге и храни мрвицама птице... Умирен је пошто зна да ће заборав покрити све његово: и врлине и мане, и добро и зло... И никад неће пропасти "Људи Књиге"... Чезнуо је "да се претвори у дрво, да расте вековима, да никога не вређа"... Ипак Чеслав Милош остаје грандиозни "поданик" препознатљивог и само њему својственог "стила"... Речима је изражавао неизражајне импулсе једне реалности и стварности, живећи у веку који "није погодовао добродушним и часним"... А писање за њега би само један од "начина да искупи своју праву или умишљену безвредност"... Сарказам или самосажаљење... Добро је док у њему тиња свети огањ којим се поимају тајне ума... Живео је без престанка "у радозналости, страсти, стремљењу"... Вазда незасит и неутешан покушава да изотвара "лавиринте времена"... Па најзад признаје: "Хтео бих себе да сматрам генијем, али то ми много не полази за руком"... Одоговрност има свако ко је дисао...
И јесте ли "политички писац", он који судија не беше никад и ником... Имамо ли потешкоћа при хватању свих његових неухватљивих алузија или ироничних тонова, кад пева над бодљикавим жицама, са видковцем на логоре, сумње, резигнацију, протест, побуну, отпор... Па опет "није наше да искачемо из своје коже" и кад треба "показати само мало верујућег темперамента"... Живот у туђини јесте обележила самоћа. Тамо су везе површне, хладне и на цени је дистанца, па ипак у овим певањима сва горчина може бити питка и слатка...
Нема коментара:
Постави коментар