МОЈЕ 3 ПЕСМЕ - "ГАРАВИ СОКАК" 2015...

1. СУМАГЛИЦE*…

Ослобођене кораке зауставља ноћ

Кроз скривену опрезност Месеца

У поспаности устајалог тренутка

Где језиво пребијени зглобови

Шкрипе и дим из догореле искре

Њихове плаве пучине откључава

Сваки камен бачен у тако зарђалу

Олупину и тресак ветра и клонуће

Где погледи и осмеси пркосно су

Несаломиви у крвавом им ћутању

Ко слова свезана и тешка тишина

Испушта свој последњи неми издах

Кроз стихове песме дуге патње и

Бола из којих засечене свете кости

Још заударају на ону трулеж некад

Опруженог меса у свом том метежу

Где незасите су немоћи СУМАГЛИЦЕ...

*у зборнику на страни 71.

2. ПРАВДЕ И ИСТИНЕ...

По свету презрени у свему ту где је

Огањ праведни утулио онај наш

Последњи пламен милости и слободе

Па сад завеса мрачна ко узданица

Тешко пада ко плодност цветног праха

Ко распета проста песма у узгредној

Мисли где одлећу величине ко Сунце

На зачељу безбојном од патње и бола...

То кроз крв нашу плутају умрле птице

За поуку свим осакаћеним чулима у

Свако време ништавне стварности ко

Све оно што изриче судове о нама у

Задржаном  стрпљивом делу простачког

Окрепљења кроз пораз најнеспособнијег

Људског створа у обичном извлачењу

Воде што најпростије хрли у дубине

Наше свести и снага у пропаст иде а

Човек расплинут одлучно говори одрицање

Времена и постојање ко зидање обичним

Речима без обличја у творевинама

Испражњеним до дивљења где опет и

Опет наше ућуткамо ПРАВДЕ И ИСТИНЕ...

3. ПСЕУДОНИМ...

Бистрина несавршеног пешачења односи те

Године и просипа их ту нехотице у велике

Сложенице ко бездушну поштеду или уштеду

Судбине а немилосрдни пораст сумње сада

Запажено одобрава нашу борбеност у име оне

Буктиње побуњеног срца а против свих тих

Издајничких помисли где одлука поништава и

Искључује свако подношљиво писање и почетак

Буђења свести у непосредном песничком окршају

Кроз речи постројених крвавих окова и умрла

Правда неког туђег имена за карташким столом

Где човек занемео иде до тачности тог насумично

Избаченог пуба док јак ветар пустоши њиве и

Ливаде и завршава задњи стих као велику нашу

Револуцију са громогласним прогласом одвећ

Пренаглашених слогова што светлост плава крчи

Да баш ту слете ждралови уморни и стрељани без

Милости и то крајње пажљиво где пресечени су

Погледи преко брисаног простора и  иступање у

Жице логора и свако то рањено лице патње и

Људског бола под неким новим ПСЕУДОНИМ-ом...

*Прва песма написана 10 фебруара 2015., а друга и трећа написане 11 фебруара 2015...

ВИДЕЛО ЈУТАРЊЕ...

ВИДЕЛО ЈУТАРЊЕ застиђено 

усред океана и сласт жалости 

своје пије неизбежно дрско у 

вечитој неуморности изораног 

срца слепо од лажи, ту где још

самртна тишина одазва се оној

пучини плавој и бодљикава вода 

хиљаде стихија и зраци пред 

којима обара очи замрла душа и 

ехо на жртвенику бола, прене ли 

још мисао кад ишчезне у исушене 

векове векова лишће жуто, у ову 

јесен кад расипа румени креч и 

закржљалу душу и ништа се то

стропошта у подне, кад ваздух и

прође немилице страном, у оном

ћутању беспомоћном и ништавним

одржи моју равнотежу, у недогледна 

очајавања ругобе, у царству тегобе и   

изумрли стих напоји тим ништавилом...

ФЕЊЕР...

У смишљању тек неком или премишљању - сме ли реч на томе и данас да остане - опстане... Тешко ми полази за истинским људским осећајем, да се присетим све њихове извикане племенитости... Више један мој нађени камен у приобаљу чистог језера, зрачи и добротом и лепотом, од њихових заједно удружених душа... Чудна осећања као да опет терају моја слова и речи... Није ово исмевање... Не, не!... Схватам да сам можда онима остала и данас страховито нешто дужна... Моја реч не прихвата уцене... Пишем опет о ономе што ми је поваздан блиско... Замислите колико се накупило неко време и реч као да муњевито устане и размахне се својом лепом главом... Почнем да пишем паланачки и као да нестрпљивост моја упамти и неколико лајавих паса... Она је опет проговорила... Можда су мислили да је мој језик срастао за прозрачне зубе... Склад и сјај звиждуком парају небеса плава... Пуштам и по коју питомију реч да се проскакута у мени... Чупам наметнуте забораве и помислим на кише и искричаве капљице воде, што су се смириле у мору моје душе... Мирна јесте срећа, а Сунце смешком одговара свежини недохватних брда... Неколко накострешених госпоја и капљица од мрље на жутој кошуљи... Светлуцање данашње, сме ли бити љутито... Ветрови благо пиркају и место им више није ту... Прошле су ме воље да допустим себи нешто горе... Имам времена само да угледам нешто много боље... Нека стежу песнице и бацају каменице, ја весело одвајам битно од небитног... За тренутак заклањам овај садашњи тренутак између две расечене стене... Мој страх је заћутао у њиховим гушама... Једрим крошњама мојих трешања и кап чисте језерске воде још као да ми негде прозуји у плавим очима... Толико су нас плашили, да ће једнога дана и сами бити погружени у властити бездан бола... Стрмоглавиће се свака њихова лаж и ваздух ће коначно постати пријатан... А светлост, светлост ће замирисати на Истину... Набусито векови ће потресати земљу и тешко ономе ко се о нас огрешио... Сомови и штуке, преламају се у прљавој води... Неко од њих  замутио је чист видк... Почело је моје уверење у сличност давно прошлих времена са овим садашњим... И опет ће то учинити... Увек ће то учинити... Но, овога пута хранићу се пепелом и ствари ћу назвати правим именом... Реч неће да стане на неколико тренутака, иако осећам да се они на то кладе... Из моје жуте кухиње, играју веселе боје и ја, ко за инат, мљацкам сву лепоту данашњега дана и даха... Поново удара реч у њихове завежљаје пуне лажи... Осећам да се крећем у космичке просторе, тамо где су све приче завршене... Прескачем велике стене и погледом убрзавам време... Забуне више нема и ја са упаљеном бакљом, окренем крагну на другу страну... И сија, сија сво то убрзање и речи се растрче пољима лагано засађених најлепшим цвећем... Протиче плаво небо над нама, док се реч ослони на камен под главом... Кроз време струји и гугуче мисао, док се речи сустижу и као кошуте зажмуре, јер им се учини да су загазиле у плаве пољане Среће... Реч је решила нешто да исприча, но Искра је застала и мислила, а онда је нешто ново смислила... Након свега тога, ћутке смо обукли срца у затрпане тишине... Било је то још једно прочишћено Време, што проструја речима кроз моје плаве вене... 

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ 1813-1901...

Палермска прича започиње опером или сусретом са бистом великог Вердија испред театра Масимо, на Сицилији... Евокација на велике уметничке процвате и правце, а нарочито на оперу, као нешто што буја у 19-ом веку... Италија, тачније Сицилија, Катанија родно место Белинија... 

Опера, нешто што ће примити јако брзо оне најпознатије, најраспрострањеније, па и најважније облике музичког и културног исказивања једног виртуозног духа... 

Време у коме су опере писали велики истакнути композитори и имена... Но и међу њима требало је прерасти сав трагизам и проклетсво који тако велики таленат и носи... И зато се управо истиче Верди као поборник романтизма у Иатлији, а за њим следи и Вагнер у Немачкој...

У 19-ом веку Италију је преплавило сво то мноштво композитора, чије стваралаштво  беше у опсегу и домену опере... По бројности својих оперских дела истиче се најпре Ђоакино Росини, аутор чувеног оперског "бестселера" комичног карактера "Севиљски берберин"... И то ће му донети свакако и светско признање... За њим се истиче Гаетано Доницети, такође творац опера комичног карактера, као што су "Љубавни напитак", "Дон Пасквале", "Лучија ди Ламермур"... Краткоживећи Белини са својих 38 година живота остави опере, као што су "Норма", "Месечарка" и "Пуританци"... Штета што је остао тако кратко, а био је најизванреднији зачетник италијанског белканта и надпросечно мелодичан стваралац... Но, своје највише висине италијанска опера романтизма достиже и постиже операма Вердија, о коме данас и размишљамо, причамо...

Ко доиста јесте Верди???... Био је међу најобожаванијим и веома популарним личностима... И још за живота побрао је ловорике славе и успеха... Све то није било довољно да сломи ону јачину ставова које је он имао на сваки вид уметничког стваралаштва и изражавања... У њему су почивале узвишене и племените емоције... Памти се по својој великој скромности и доследности... Уметност је прихватао по канонима и принципима великог хуманизма...

Потицао је из сиромашне фамилије... Његово бављење музиком започиње јако рано... Са 19 година одлази да се упише на музички конзерваторијум у Милану, но нажалост тамо није био примљен... Због те своје прве "неуспешности" и "разочарања", музику је почео изучавати код приватних професора... Вероватно су тада на конзерваторијум прмили мање талентоване... Каква брука, гледано из данашњег угла...

Свој први већи успех и глас популарности, добија 1842. када му је изведена чувена опера "Набуко"... Овом опером Верди је одушевио популарне народне масе, јер баш у то време Италија сва у знаку раздељеност и покорености, патње, па у овој опери налази велике идеје о тежњи нације за ослобођењем, као и коначном успостављању државног јединства... У опери главна идеја јесте ослобађање јеврејског народа из вавилонског ропства, а нешто слично у то време доживљавао је и италијански народ... Акростих ВЕРДИ могао се тада сапочитавати као:

Вива Виторио

Емануеле

Ре

Д

Италија,

што у преводу значи: "Живео Виторио Емануеле, краљ Италије"... 

Била је ово велика напредњачка политичка мисао и поздрав краљу ујединитељу Италије... Верди се убрајао у велике патриоте и то оне ватренога духа, па је тако узимао учешћа у свакој врсти покрета за ослобађање своје отаџбине 1848. и 1849., па и 1859... Опера "Набуко" опева патриотске велике емоције и изражава оду Слободи... 

Овако је започела Вердијева велика слава и каријера... Верди је неко ко је имао много самопоуздања и веровао је у оно што ради и ствара... Веровао је у уметност... И није чудо што је неко такав стварао и радио и то без умора готово непрекидно и цео живот... 

Неумроно из године у годину доноси све нове и нове опере, па његово име прелази оквире италијанске државе... Стиче и светски глас и популарност... Већ 50-их година 19-ог века ствара своја велика 3 нова дела, опере "Риголето", "Трубадур" и "Травијата"... Нижу се даље опере "Бал под маскама", "Моћ судбине" и "Дон Карлос"... И тако Верди постаје сами врх уметничког музичког стваралаштва - велики мајстор богатог искуства, са великим богатсвом и лепезом изражајних способности и могућности... То доводи даље до рађања опера "Аида" и "Отело", а затим и комичне опере "Фалстаф"... То је био и његов опрост од музичке бине и велике сцене... Тада је имао 80 година... И тиме је он уствари, тај увек ведар Верди, упутио оно последње свету: "ведри поздрав живота с руба гроба"...

Можда ће неко рећи да је Вердију било лако, зато што је имао богатсво велике традиционалне школе италијанске опере иза себе, на коју се и наслањао тако верно и вешто... Но, ипак Верди је био доследан својим принципима,  а нарочито оном принципу који каже да људски глас чини најважније средство једног музичког исказа или лепог израза... Његове тежње исказане у операма јесу управо биле такве да покаже и нагласи што више сав тај драматични тон и ток и живот... Већи значај придавао је оркестру... Водио је рачуна да виртуозне арије не удаље лепоту музике од драмског тока радње, па тако не постану саме себи циљ или сврха... У операма Вердијевим налази се море богате мелодичности... Кроз музику и музиком Верди је успевао да искаже и покаже и подстакне сву дубоку психологију задатих ликова на сцени... Импресионира податак да је либрета за своја музичка дела налазио управо у познатим делима светске књижевности... Много је волео Шекспира... О његовој зрелости и великој изражајној снази, сведоче најбоље опере "Отело" и "Фалстаф"...

Вердија махом памте и карактеришу као оперског композитора, но он се вешто опробао и у неким другим правцима, о чему сведочи његово музичко дело "Реквијем" или "Миса за мртве", где се препознаје сва његова изражајна снага и генијалност ставралачког духа...      

ИЗБЕЋИ ДУБЉЕ СТВАРАЊЕ РЕЧИ...

Избећи дубље стварање Речи, као блесак муње, а истовремено без дрскости и можда неразумљиво, изразити моје заустављено време... Непомичност и неуништивост, доносе ону згрченост и избављење од радозналог света... Смисао као неугасиви жижак у кандилу, паметно прети да заплута... После ове непознате заборавности, зарекнем се Васиони, да се кишом разрачунам са неспособним јунаком из басне... Супротности безобзирно остају на хартији у коначној изузетности свих оних сујета, па као да постају безначајна лајава киша мојих схватања... Одбојне сличности што их рђави људи под руку воде, као да су у сталној тежњи уморених дана сумњом... Пред собом неочекивано схватам савршенство једне "учаурене бубе"... Ћудљивост олује и некадашњих брига, сагорева кроз лутање без јасног популарног циља... Поред пролазе злоће, вукући за собом непоправљиво зло... Запарају громови напор тек рођених неизбежних питања... Несигурно време и одржавање, замрачи пешчане осунчане обале мога острва, па ипак не вреди Верди дорастати лудилу, што га песимизмом зову... Невољно се копрца стих незнања у стрепњама мојих бескрајних чуђења и киша... Наговештава ли ово невреме, моје не остварене људске тежње... Подмукло је време у зубима њиховог ћутања... Узгредне су тек заблуде моје... Пропадање унапред плаћено кишом, свим враџбинама и противречним лажима... Суштина не сабира себи дивљења или бар могућност неког олакшања... Кривци су немилице трзали наш пут... Наслутила се њихова подлост и строгост... Потиштеност непомичне моје туге, одакле више постоји и Ко то одређује, када ће пресушити ведрина међу нама... Сећања доста су данас празна и разна, а у њима све више испредају се неке нове измишљене приче... Нема више постиђеног неспоразума.... Зато, Ја и даље казујем овде и сада, све своје посрнуле патње, сагореле од гађења, што је и данас време замрачило и најсјајнија сунца и срца...

 

МОТИВ, ПОТРЕБА, НАГОН, ЖЕЉА, ТЕЖЊА, НАМЕРА...

Појмови и то они најопштији, који ропски данас служе, е да би тек покренули неку активност људског бића... Тај свакодневни говор и мноштво неразумљивих термина, који се могу односити, да баш управо на ту врсту активности или кретања коју зовемо - мотивација, потреба, нагон, жеља, тежња, намера... 

Објективна стварност напредује од јуче и у целини, према свему томе, уочљиве су и две нове научне психолошке методе... Просечност закључака јесте једини начин јавног мњења сада и овде... Схватања и карактеристике наше, нису ли стопроцентно сигурни и тачни... 

Говор и језик, оно по навици, као да делимично још у можданој кори кљуца хемисфере глувонеме моје... Животиње унапред формирају тек неко интелектуално понашање, а ја... Уочава се све више и мишљење углавном употребљиво... Ја нисам учесник у њему и предвиђам сазревање са свестраним напором... 

Отприлике у доношењу неке оцене, опажаји једне личности, случајно су помешани, а чуло укуса одузето... Колико трептаја у секунди ради добре илустрације... Прецизност се одужила у учењу и непријатељска испитивања у тренутку када се смисао повлачи, па не допушта да се било чега сетимо... Променљивост јесте резултат условљавања и успоравања...

Специјални кавез веома често елиминише ту врсту интелектуалног профила... Раније се нисте срели са оволико мога озарења и непотребне ефикасности... Дуже се памти снага отпорности и тако се ствара неко уопштено знање и вечност памћења... 

Препознавање осмишљавања брзином најсигурнијег бесмисленог градива и данас... Кривуља заборавности показује сва ометања... То је разлог слабије будности при писању једног од видова мога тренутног мишљења... 

На располагању  постоје две летве, које није могуће спојити, па ни сугестијом туђе моћи... Изазвати идеју не може бити више од користи, па таман се морао смисао интензивно активирати... Нема бркања... Имагинација јесте само једно од замишљености из увиђајности... 

Просечност и заосталост... Глобална неспособност и поред пријатности са скривеним траговим испошћене мржње... Напрезање схватања искључује неупоредиву надмоћ обожаваних... Најчешће следи да после неког времена без потребних детаља, баш  они људи нас сможде и у томе почива сва њихова вредност... Њивово приближавање у нама изазива још више борбености и гађења...  Да ли је то вештина или храброст који води до неког позитивног циља или још изразитији пример наше слабости и неуспеха... 

Безначајно су увеличали своје судове о нама и стално су мотивисани, јако озбиљно, да истакну нашу несигурност у свете норме... Разлика између наше и њихове класе, и свега што са њима у додир било какав дође... Ефикасност рада са најнижих грана... Мој мозак дрема... Бесмислица има заслугу у томе што постоји и што може опуштених мишића, да избегне сваку психоделичну дрогу... 

Има ли телепатије на даљину... Правила вредног организовања још су ми далека и разматрам тек сваку реч у овом тексту и западам у немилост анализатора... Велика или мала слова, губе ли каткад из свога вида баш ону непоновљивост једног малог мотива...    

BEZ VELIKE TEŽNJE NI REČ NE NASTAJE - filozofski esej...

Sasvim smišljeno, prekoračim teškoću svakodnevnu i egzistencijalnu... U stvari, logika naše stvarnosti i moje, često se graniči sa korisnim znanjem... U celini svoga shvatanja, filozof kao da shvata vladavinu pravila i formirani izraz shvatanja... Poznavanje pomućuje plan traganja u odnosu na prirodu svih stvari... Svakako hladnom otkriću međusobno rođenih misli, učenje o duši toj prevaziđenoj, kao monadi ili gromadi, tek zaustavlja i dostupnost povišenog tona... Praznina i uvodni deo bez pretpostavki, beše beskonačan i jako važan... Uzimamo li sve u obzir ili beskonačno odeljujemo i pobijamo slabašne umove... Mnoštvom nismo odredili one suprotnosti visokog mudrovanja... Uočljivo jeste li, ako se kaže bez nekog hladnog smisla reči, to uveravanje ograničeno neograničenog značenja... Relativni nazivi i imaginacija, pređenih putanja, izgubljenost ili sticanje sofisticiranih otpornosti... Suština svih suprotnosti u današnjem svetu, sa posebnom pažnjom biva li srodna definiciji jednog ništavila... U toj meri gde vrlina mudroljubivosti po prvi put bez neke vrednosti pretače reči u drugačiji kontekst... Hladna otkrivanja u sebi  ne sprovode dosledno sklonost ka učenju ili sticanju znanja... Prazna nejednakost time ne ojačava one distance iili zanimljivosti, koje ostadoše neshvatljive u blizini metafizike... Ne nanalazim odgovarajući pojam i oformljeno mišljenje opravdano i ispod svakog očekivanja, a reč pravičnosti, od iskona polazi od pretpostavke... Isključim li mrak i posthumno proglasim istinu za ravnodušnu pobediteljicu, ono što se nakon toga sagradi - nije li čudotvorstvo ironije...  Zaobilazim odlučno razlikovanje svih sinteza i antiteza... Uvod u slobodu tek shvatam kao anegdotu... Principi dobrote nisu li jeretički, a očiglednost suvoparnosti, nije li ustvari po ustavu nekog višnjeg sveta... Ostrvo pisano krvlju najvećih utopista, sa osećajem onog užasa novo otkrivenog sveta... Dolina gubavaca nesavršeno se opire padanju u jednostranost... Bez velike promene ne poklapam se u svemu tome... Poznavanje stvari kvari moj empirizam i to nije pomoglo da se uvaži kao jedan od pokretača... U maglama vlastitih ubogosti, rđave starešine posebno posluže da svaki pojam onemoguće... Odumiranje ideja i neaktivnosti duha, nedvosmisleno ili varljivo, govori o nepoznatostima mnoštva... Oskudnost i nedovršenost bez usavršavanja... Suštinski tamo nema pripadanja... Izuzetak moga strujanja i zaključivanja, shvata da, bez velike težnje ni reč ne nastaje... U sasvim drugom dokazivanju, princip nemogućnosti objektivno će odoneti one argumente, da bez naročitog motiva, demotiviše beskonačnost apsurdnog ništavila... Bez posebne rasprave, sledi isprobavanje naše upotrebljivosti... Kritikovani, najpre po prirodi stvari, a onda tobože, prema rečima njihovim... Mislilac koga pokreću okolnosti, nije samo um ili razum... Sistem ograničene neplodnosti... Protivrečja u nekoliko pitanja, bez analitičkog suda... Realnost bez delatnosti, znači li smrtno pogubljenje za moju malu misao ljudsku... Bavim se svojim umom... Shvatanja jedne ništavnosti, bez idealizma, jesu li i dalje apstraktna... Sporovi života i sav onaj ropski rad, dakle, kategorčki me približiše moralu... Napori uzaludnosti ne mogu objasniti ono prevaziđeno... Na mojoj strani, otuđenost... Plitkost loših objašnjenja iskorače u nesvesno... Svesna negacija pogreške... Ostaje samo mišljenje rođeno u ekspanziji filozoskih težnji i trebalo bi spomenuti, humanost kao polazište... Šta se obično piše na kraju i kojim jezikom se objašnjava ono nespoznatljivo... Dotuklo me ili prevazišlo, da u čistoj dijalektici svedem sve na nekoliko teza... Ne treba izvoditi sva dostupna objašnjenja, jer sadašnjost se često i priviđa... No, plavi horizont u skladnosti svog tog ništavila, opaža se u živoj aktivnosti večerašnjih mislećih napora... Napuštam filozofiju do neizvesnosti ili nekog novog interesovanja... Nadahnuće ispisano nerazumljivošću tek nekog opažanja i sva znanja iz besadržajnog kosmičkog džepa, kao da pune prazninu iskričavim atomima moje male ljudskosti...     

ПСЕУДОНИМ - КАРАВАЂО (1571-1610)...

  

Негде на концу септембра родио се провинцијалац можда, Микеланђело Меризи, 1571., у 16 веку, у Ломбардији, у Италији, од оца Ферма и мајке Лучије рођене Аратори... Рано је остао без оца, па је рано спознао људску беду и сиромаштво живота... Био је јако ратоборан, па не чуди зашто је волео да лута улицама дружећи се са себи сличнима - онима бунтовнога духа... Крао је и тукао се... Мангуп... А када је испољио таленат за сликање - цртање, бива послат у град Милано да се тамо учи сликарском занату... Сви су у томе видели идеалну прилику како би га већ једном раздвојили од лошег утицаја, а и друштва... У Милану учи сликарство 6 година... Од уличара и пробисвета, постаје невероватно вредан ђак... Иако је бављене сликарством у почетку сматаро задовољењем мајчине жеље, касније се све више проналази у овој уметности... Из Милана одлази са својих 20 година у град ка коме сви путеви воде... У Риму постаје асистент код једног незнатног уметника... Врло брзо бежи из тог окружења са "врећом златник" - украдених или узетих по неком дуговању... У том бегу сустиже га маларија и он завршава у болници за сиротињу... Након прележане грознице, прелази у нови сликарски атеље, где је коначно и запажен... Ту доживљава велике нападе злог прста судбине, па чак завршава и у затвору... Осуђиван је због повреде туђих угледа, части и достојанства... Ослобађа га кардинал Дел Монте који му је јако био наклоњен... Опет га оптужују, па проводи нових 30 дана у затвору... Хапшен је и због неовлашћеног поседовања оружја... Опет излази на суд, а овога пута бива оптужен и за агресивно понашање... Питају се многи - како је овакав човек у свом овом ковитлацу живота уопште успевао да слика и како му је то полазило за руком...

Дане проводи радећи и сликајући, а ноћу лута и предаје се одушку и забави... Један мајстор малтешког реда даривао га је титулом витеза... Једном на почетку 17 века споречкао се са колегом уметником Томазонијем кога је нажалост и убио... Пре осуде, неким каналима бежи из затвора... Изричу му смртну казну, док је у бекству... Тако бежећи пристиже на Малту и ту добија оно "витешко звање", али још увек не и помиловање... Он изазива на Малти тучу, због које му опет прети затвор, па опет и опет бива принуђен на бекство... Бежи на Сицилију... И ту лута... Час је у Сиракузи, час у Месини, час у Палерму... Стиже и до Напуља... Где год да стигне иза себе остави своја вредна уметничка дела, која успе да ослика и заврши у неком кратком изненађујућем рекордном року... Узмичући пред злим прстом судбине није могао утећи смрти, која га је покосила 18. јула  1610., негде у Тоскани... Кажу да је веома загонетан његов овоземаљски крај... Сматра се да је подлегао грозници маларије и то је она "званична" верзија... Но, пре смртног ропца, као највећи покајник, можда негде напуштен и сам на некој од пешчаних плажа, чека свој бедни крај... Још кажу да је хтео лично отићи Папи да измоли опрост и помиловање, но гарда је ухапсила погрешнох "витеза"... Тек после његове смрти, Папа је дао опрост том великом и истакнутом уметнику Италије... 

Загонетан му беше и сав живот... Кажу да је био у љубавној вези у Риму са младим уметником који нам остаде уписан под именом Марио Минити... Прича о Каравађу, што му је иначе псеудоним, јесте уствари прича о једном посве махнитом или хировитом животу... Замерали су му што не познаје и не изучава уметност антике... Он је сав извор својих великих идеја управо црпео од Мајке Природе - Те највеће Учитељице живота... Његови модели биле су личности из свакодневног живота и окружења - Циганке, гатаре, коцкари, варалице, пијанци, просјаци, војници... Успевао је да овековечи на својим платнима ту чудесну игру њихових погледа и флерта... Сматрају га великим "мајстором боје"... 

По духу може се сврстати међу вагабунде, авантуристе и страствене заљубљенике у живот... Уз сва добијена признања и "почасти", треба рећи да је подносио и носи море негативних и тешких критика... За овим уметником  остало је много мистичног и недореченог... Не могу се наћи скице његових дела, па се нагађа: или је он те скице вешто уништавао за собом или је сликао без икаквих претходних припрема, скица, цртежа или нацрта... Све у свему, утврђено је да је сликар овај био и у вези и са женама и зна се за неколико таквих његових авантуристичких излета... И њега је опчинила Лепа Лена, која је послужила као модел за његово платно Богорида из Лорета или Богородица ходочасника, како ову слику још називају... Каравађо је остао поклоник наискренијег реализма... Посматаро је природу и окружење, показујући сасвим реалистично све "неправилности" и све "грубости"... Упориште за своје слике и ремек дела није налазио у традицији и канону хуманизма и ренесансе, већ у животу оном стварном и најстварнијем... Његов омиљени сликарски мотив могло би се закључити јесте картање и варање... Сви његови следбеници касније назваће се поклоницио школе "каравађизам"... И нека не чуди, јер га са пуним правом сматрају једним од највећих реформатора и иноватора у области сликарства...

А све ово проучих и записах у славу тог сусрета са Каравађовим платном из 17 века, тог 7. јула 2015., у граду Сиракузи на Сицилији, са потресним доживљајем приказа сцене - Погреб Свете Луције... 

МАХНИТИ ЧОВЕК - ПАБЛО ПИКАСО...

Постоје ли они сензуални порасти или прираштаји унутар једног стваралачког генија, који засија од посве свакодневних животних стицаја околности, па све до оних надасве пријатних свакодневних слика портретисане свакодневнице свевидећим кистом једног ока, или речи поезије или прозе које декоришу са успехом сваку нову лепезу као сликарску палету искарма инспирације... Враћам се Пикасовим четкицама и бојама, столици за љуљање, и оном чину гледања без трептања и даха његове потпећене летње обућа плаве, коју се усудих прстом тек да такнем... Пред задивљујућом уметношћу стварања или пред портретом "махнитог" или мајсторског живота, стапам све те пејзаже у оне мени подстицане, у време плавих таласа и светлуцавој игри сунчева зрака на површини оних покрета, којим и осликати треба оно плаво платно нових Идеја, узетих из јулског морског окружења, на острву Сицилији... Строгоћа Пикасовог погледа стреља унаолоко, па тако ја слабашно вучем почетничке потезе, некако једнако или неједнако, и преклапам потезе преко потеза других... Опет се питам - нису ли потези ти одвећ лаки или необично тешки... Зурим у тај одсјај Сунца по води што га пратим, а треперава светлост плава и боја плава, ту где актови на Сунцу играју или титрају пред оком збуњеног посматрача...  То се ветар игра и поиграва са мојим шеширом... Лепоту треба ухватити у лету... Галеб осамљен на каменом спруду... Излетници запловише морем кроз плаву даљину на Суматру... У тужном оку посматрача тек се задржи призор светла.. Проналазим ли грациозну јединственост и ону непоновљивост тренутка или видим како израња мој ново утишани стих, као нека велика купачица или нимфа из Јонског мора... Не, ту на тргу жена за клавиром свира по диркама уз пригушено светло фењера и са свом нежношћу и мекоћом сопственог стила, а без стиха... Свако од нас ту шетајући по брдовитој Таормини, осликава неко своје властито доба... И јесмо ли после револуције имрпесионизма дочекали рађање Сунца... Линије које сликар извуче графитном оловком не смеју бити оштре, а палета његових складних боја неизоставно мора бити чиста... Брзина не сме да шокира, а стваралац неумтно треба да ствара, да вара... Игнорисање тупости или тупоглавости заморних предавача, понављача... Човек као Пикасо не сме да припада мноштву, руљи... Разоткрива живот и лепоту живљења на свој начин... Има ли нешто одакле га нису "избацили"... Враћао се увек сломљен, смрскан, разлупан, слаб, прегажен, уморан, сам... Но, вазда његов ум бејаше слободан... Такав му беше и дух и то је оно у њему што се може назвати сјајним и плавим... Заљубљива природа, но и лако одљубљива... Варалица... Опијен надахнућем живљења и то оног распусног... Трага за сензацијом... Експериментише... И преокрет или заокрет који почиње има призвуке радикализма... Елеганција му итекако прија, као и лична слобода... Није се дао везати, а ни привезати... Музе се лепе за њега... Волео је дружење са песницима... Кад би се у њему родила каква велика уметничка страст, о њој је волео да ћути... Толико је био заокупљен да је заборављао и кад треба да оде на починак... Био је јако избирљив тип личности у готово свему, па и у љубави... Биће да је волео све што носи предзнак егзотичног... Повлачио се у свој унутрашњи свет и то су људи око њега брижно примећивали... Но у тај свет ретко кога, би пуштао... Имао је романсе и изразито је сентиментално преорјентисан... Није волео да вдии свој одраз у огледалу и увек се бријао... Но, нека се не помисли да овај геније није на својим плећима носио и ону суморну страну живота - трагедије и губитке и мрак и беду... Имао је и "ружичасте" периоде осликавања свакодневнице и то би у трену његових заљубљивања оних брзих и у лету... Волео је циркуске арене и пајаце... Неки наслови његових дела су га и живцирали, но Пикасо је вазда био неограничено довитљив, и ко је смео да саосећа са оваквим поривом стварања... У свему види квадар и коцку - геометрију...  Но слика и круг, троугао, правоугаонике... Отуда кубизам и нови талас шокантног или махнитог код Пикаса... Није знао енглески и није ни желео да га зна... Та слова била су му празна... Воли колаже... А да ли је волео и колаче... Игра светлости и покрета у њему вечно живи... Волео је да истакне у неким делима грациозну лепоту покрупнијих овалнијих жена и да их тако сврста у ранг римских богиња... Користи јарке изазовне боје... И за њега је шпанска корида ништа друго до још један симбол распећа... И Пикасо је био велики заљубљеник у кориду, а и то га је веома мотивисало... И ужас рата је итекако умео да осети и изрази, но нигде као на платну "Герника" из 1937... Но та мала сијалица као да још увек над планетом светли и неку бедну наду дели... Све што је осликао осликао је са прегрштом надахнућа и са доста уметничке страсти, која му даде снаге да пуних 80 лета по платнима маже, а можда и зле језике лаже...  Жене или љубавнице делио је на "богиње" и "отираче"... Овај човек је увек волео да натура неку своју вољу... Па зато кажу да је поседовао онај инстинкт уништења - оно рушилачко... Отимао је и жене пријатељима... Сав његов живот био је стварање и уништење, рушење и та непрестана борба између та два принципа... Одмарао се на француској плавој ривијери... Волео је експлозивност и ватрени карактер, што је Шпанцима у сржи... Упадао је и у депресивна расположења и то само онда када је умислио да увек дозива неке невоље и неприлике... Љубави су му се распадале, но према деци је био очински настројен... Његов живот се налази на његовим платнима... Имао је кризе када је губио инспирацију и тада се освртао уназад на дела и идеје оних који су стварали пре њега и иза њега... А знао је да каже како је он без свог стила... Било му је загушљиво, досадно, тесно и није волео тапкање у једном месту... Имао је свој лични терет, своја разочарања и своје грешке и то као да га није довољно ослобађало... Тугу је почесто утапао у алкохол и дим опијума... Био је очаран афричким маскама, керамиком, скулптурама, графиком, литографијом... Писао је стихове... Илустровао је корице песничких збирки својих пријатеља... Свестрани таленат... Геније... Тај махнити човек - Пабло Пикасо...