ПРВА ЈУТAРЊА САТИРА...

Кап милозвучности оне рекосте  

минирати и маринирати 

као да изнова негде треба 

и све зарад истрајавања овог 

као кроз слаткоћу шипражја 

и данашњег гламура 

и знам лакнуће 

скорелој одећи наших кожа, 

а над немом јеком 

јутарњег нам еха 

пројектоваће се лепоте трепет 

саздан од некаквих ината 

и уполовичена воља никад боља, 

рашиће се по шаву 

раскомаданих мириса, 

а лукави ће иза мојих леђа 

вртети одрпаним репом 

све ради улигивања 

које ће кутњацима ижвакати он 

као своју прву јутрању сатиру...

МОЈЕ УЧЕШЋЕ НА "ГАРАВОМ СОКАКУ" 2017...

ДРУГИ ЛИСТ...

Исказивањем данашњим накнадно ћу исписати пажњу као бол у грудима

и биће то неко шире значење, као згужвана јабука у фабрици моје душе или

недопечено парче хлеба, које дробим и покушавам да окупам у кристалној чаши

богојављенске воде, обучена у плаве хаљине, кад изузетно лепо настављам да

певам о новој клупи, за којом још увек учим и више не устајем рано, јер трава је

промрзла и о томе се прича мало, а напољу је безлично и облачно, а песма је

површна као необичо питање у мени, па ипак оловка споро трчи хартијом и

време је да окренем ДРУГИ ЛИСТ...

ЖЕТВА...

Путеви између два згрчена меса у месту, на том космичком путу, као на длану и

по целом телу, по својој звучности данас изражавају још једну неуспелу жртву и

 ЖЕТВУ, па још севне одраз лоше сетве у мени, као малокрвни мислилац и

припрости варалица, са особинама нископласираног: хранитеља, бранитеља и

рушитеља, што је непажљив као слепац и опор као црни хлебац, настао као губитак

пажње, па сад трње освиће у мени, док јабуков сок просипам по веранди и њеном

храстовом поду, а лиснате ваши прождрљиво вршаје по мојој глави, где остаје још

по који неизбрисив јаук, што класа непожњевен у мени, а радовање бледи, док ја

безбрижно падам као водопад глувонеми у тамноплави бездан, на дворогу и

змијоглаву неман и певам напрснула од отрова...

РЕМЕК-ДЕЛО...

Подземном непажљивошћу изузетно уручујем сва данашња гологлава

осећања, а што нећу уписати под још једно РЕМЕК-ДЕЛО, све док одвојена

од тешке беде схватам, сву ту тескобу веш-машине, која муља и гута све

извор-воде, а ја зубима мељем брашно ражано, и кришом и оком наивног

сликара комбинујем боје, овог жутила и сивила, где врата су црвена као ватра,

а очи су плаве, док певам брзином светла, брзе су нијансе, а врело у мени кључа,

вода студена, док захватам речи бележницом, вода бистра и жива, њоме

испуњавам шупљине својих костију, а огњиште топлином дише, плава мрена

ствара замућење ока, непоуздани су прелази без убеђења, а знати све без улагања

приговора, кад споро певајући слушам те пажљиво, као заповест Божју што плаче

у захтевној целини...

П.С. Све 3 песме написане 19 јануара 2017-е; послате на конкурс 24 фебруара... А већ 18 јула предивно сазнање да ћу једном од ове песме 3 бити заступљена по седми пут у Зборнику о јесени...

OSLIKANA EDICIJA ŠUMSKIH PRIČANJA...

Uljane boje... žuta paleta... plave četkice... slikarsko platno... štafelaj... Nešto slično već viđeno pre dva leta na izložbi u sicilijanskoj Taormini, a što beše svojina velikog Pikasa... A već danas najkraće rečeno po drugi put na Tari, u galeriji "Tarski" o kojoj pre dve nedelje pisah - u leto kada kroz ispisivanje i oslikavanje kao da postajem slikar svojih najlepših pejzaža, kad već ne umem i portreta... 

I evo nama novog predivnog leta u kome smelo oslikavamo ediciju šumskih pričanja u nastavcima... Hvala na ovom predivnom danu - mnogima i retkima... Zaslužnima, kao i pozitivizmu mojih Radosnica - te moje srećne dece... i na osunčanom nebu koje samo izgreva radi takvih - svuda po svetu... 

Najlepše stvari kao što je recimo prilika da se zaviri u svet najdivnijih boja onih u nastanku ne planiraju se - one se ako neka šumska čarolija udesi i po sreći našoj uroti - ipak i nama neočekivano dese... Kakvo veličanstveno zavirivanje u onaj čudesni svet čudesa nešto slično kao Alisa u zemlji predivnih čudesa... Zavirivanje u jedan pravi veliki umetnički atelje, koji uvek ostaje skrit od zantiželje svake ili šta se tačno skriva iza drvenih vrata pre nego se kroz njih u svet ponese i na videlo iznese završeno oslikano platno... 

I zaista pred nama onaj slikarski atelje, u koji zalaze samo retki, a koji nam razotkriva onaj ko zna vrednost svake minute i svaku kap stvaralačke tišine... A tamo zatičemo prelepu sliku perućačkog vrela - delo u nastajanju... kao i nekoliko manjih slika pod nazivom ŠUMSKE PRIČE... I kao da evo prilike da opet pustimo reči da se oboje po hartiji, ali i da pokušamo da načinimo neke svoje prve crteže doduše temperama kada se vratimo u varoš iz koje opet zaplovismo uzbrdo ka Tari... 

I upišemo li se tek tako u neke posebne knjige najdivnijih utisaka... tu gde su mirisale sve te boje, tako sveže kao da ih nečiji duh razmazuje u tišini toga nadasve magičnog kutka... Kao kroz jedan sasvim redak umetnički atelje... koji dalje osmotrimo sa pažnjom iz svih uglova... i oslušnemo toliko zvukova... prepoznamo toliko uspomena na detinjstvo... selo... rodni kraj...  

Sve te podloge... i razmazane boje... mrlje... od kojih opet iskrsavaju obrisi i oblici veći... neki lik ili retko biće... pa tako na kraju ciklusa da nastane neka novo oslikana edicija poznata kao ŠUMSKE PRIČE...

A pesniku zagledanom u daljine plave pod borom tarskim ostaje na koncu čudesnog događaja da brzinom svetla - ispiše pričanje šumsko u zamahu osunčanog dana, koji tek na kratko preseče nestanak struje... i kao da to beše znak onog rađanja svetla unutar duše koji još o julu razgale samo još tišine šumske, umetnost i cvrkut... 

I tako bez premca juriša svelepota neuhvatljivih trenutaka ovih kamenom i livadom... pod hodom naših koračaja miriše trava i otima se utisak žive sile koja nadahnjuje hrabre... A vetar rascvetava poljsko cveće pod borovima koji jedino ovde najpravilnije i najuspravnije izniču iz kamenitih proplanaka tarskih...

ДАН КАДА САМ УПОЗНАЛА ЕВУ...

Први пут угледана  у једној улици, која носи име по великом руском писцу... у једном великом граду... пре 10-ак дана... Онда су јој пришла деца из улице и као и свако штене постаје предмет њиховог дивљења, бриге, као и мажења свакодневно и без престанка...  Била је величине пола векне хлеба... Мала и лоптаста... као ваљак... а донела је толико обрадовања... и радовања... 

И деца из улице су приметила да то мало штене одједном креће за неким човеком и помислили су да је куче његово... Испоставило се да куче нема власника и деца су у улици присвојила кученце и сваки дан су се о њему непрестано старала... бринула... Одмах су је окупали... а онда су кренули да је хране... 

Потом код прве ноћи јавила се дилема где сместити куцу... Сви имају станове, прилично мале, а тамо родитељи не би дозволили да им се донесе случајно залутало штене са улице, па још пуно бува...  Решили су те прве ноћи да је оставе у једној кутији од пластике на улазу у саму зграду... 

Куче је цвилело и деца су била тужна... И те прве ноћи деца су јој одмах наденула име ЕВА - рекоше да је то име оригинално... А већ сутрадан појавила се једна добра тета у комшилуку која је штене прихватила у свој стан да ту преспава све док неко озбиљније не одлучи да збрине штене... То је трајало око недељу дана... 

А након тога штене је добило свој нови дом... до свог новог дома путовало је аутом преко 170 километара и стигло у једно велико двориште... И то беше овај дан када сам ја срела Еву... и наравно одушевила ме својом појавом... својим очима... својом главом... па и ушима... и несташним репом... исто као  и Џони... дошла је много мања у овај простор... нежнија и плашљивија... чим би чула неки јачи звук потрчала би да се сакрије уз олук или уз ногар астала... 

А пре него што ће стићи у ново место свога даљег живљења, и нашег дивљења, Ева је окупана шампоном против бува... и добила је нову огрлицу да је штити од крпеља и неких нових бува...  Чим је стигла у своје ново станиште растркала се живахно по дворишту... осетивши сву ширину добијене слободе... и одмах је нашла и прве играчке једну велику зелену фудбалску лопту и једну мању кесу... 

А онда је изабрала место испод нашег астала које њој много прија и ту воли слатко преко дана да спава... Док не добије своју кућицу, привремено борави у гаражи... Толико је трчала и хитро измицала, да је била права лутрија начинити њене прве фотографије... Стала би и таман помислимо сада је тренутак да ухватимо те њене несташлуке благе, а онда изненадно измигољи   и сва лепота тих тренутака њене игре остане неухватљива...  

ISTANJENA TRSKA...

Ništa ne može više da dosadi, pa čak ni ovolika količina neprekidnog odmora... A ja kao da zaista moram i da se još odmorim od svih ma kako svi bili i ostali dobri, a ja osvanem i postanem loša... Odmorim od svih i od svega, ma šta to samo meni značilo... Iako tu sam večno dužna biti na dohvat samo za ovo moje malo po krvi, ipak nužnih i važnih ljudi... Jer ja više ne mogu biti nikome od svih ostalih na pomoći ili od pomoći... Tako završila sam svoju dobrotvornu misiju, ukoliko se sva moja ljudskot i čovečnost tako treba danas da naziva... Ha, kao i moja drskost - po njoj želim da me pamtite!!!... Svako tako danas ima pravo, kad već tako nije bivalo u vekovima prošlim - na svoja osećanja, a moja osećanja danas idu u tom smeru da želim biti sama u svom svetu, koji vrvi od nekog mnoštva vama nepoznatog i što dalje od svih dobrih ljudi, a pogotovu od varoške vreve... Ja vama kao i svima ostalima ništa ne zameram - a zar postoje oni koji imaju pravo na zamerke... Zar takvima ne bi bilo recimo pametnije da ispeglaju farmerke...  Ja sam se sklonila na svoje parče oblaka i tamo valjda ne smetam više nikome... Samo nekolicina zna i gde je to tačno, pa me tamo i pronalazi... Ja vama govorim sve vreme da se vraćam kao ono nekada u moje solilokvije osame i izolacije kako je vi nazivate... A da li sam iskrena neću da ulazim u to... Ja smatram da jesam čak previše, no kako će me "ostali" doživeti mene više posle svega ne zanima... Mene to nije ni zanimalo... Niste mi naudili i to stoji... I tu vam HVALA... kao ni ja što nisam naudila vama... A nisam ni njima naudila, pa bilo je što je bilo... Šteta samo moja!!!... I nije samo poverenje u igri... ali to sad nije važno... Konačno ja više nemam prostor za loše i neću ih pustiti ni blizu sebi, pa taman ostala sama samcata, a hoću i tome težim... Ali isto tako ni dobrima nedajem mnogo prostora više - istrošena sam po njihovoj proceni trajno i nenaknadivo u mnogo oblasti... I zato je meni ponajteže zar ne, teže od svih vas, jer u mojim vodama niste još brodili... Moju muku niste podnosili... i moju bedu krajnju nikada nećete ni pomirisati... A ja čekam spremno tu svoju bedu - ma šta to značilo... Ostaje da ste vi meni dobri bili i da sam od vas čula dosta pametnog, ali nakon svih mojih nemilih dešavanja, ja kao da moram drugačije... I nema mesta za krivicu ičiju, jer ni Bog nas ne krivi i to nije u duhu našeg pravoslavlja kojim se grčevito branimo... A krivica nije tema moga života... Ne osećam se krivom ni po jednoj tački osnova ili neosnova - meni vazda svejedno!!!... A vi niste ni morali da me shvatite, pošto ja ne pokazujem ono svoje preteško što nosim i ćutke podnosim, pa tu dođe do nesporazuma sa svima vama dobrima... Kao što niste ništa ni izgubili... Jer vi ste samo dobili... kao i svako od nas što dobija... dobijamo... nikad ne gubimo...  A ja sam nekad imala moć da nosim i tuđe teškoće, a onda više nemam... plašim se da neću imati ni za svoje poteškoće leđa... zato me valjda i bole neprestano... Nemojte molim vas, da me sećate na one koji su uzimali za slobodu i pravo, da po svojoj želji daju i nose moje ime gde god požele... Tužno moje ime iz njega je trebalo isterati sve te demone... A molim li se ja više ikad sama, nakon te stravičnosti ili sitničavosti brižne... I tražim li ičije molitve pusta i grešna... A pričešće je ono najjače i najnužnije, ali ja sada ovako teško podnosim, što sam sebe lišila staršnije od samoubice, kao pod nekom nepisanom epitimijom, onog najmoćnijeg svetog pričešća... I dugo sam ja predugo bila u duhovnosti i zato valjda teško opstajem danas, ali su zato svi oko mene bili veći učitelji i teolozi meni nego što sam ja to i želela biti ikom... I to je polje gde ja ipak suvereno vladam, ma šta mi učinjeno i tu beše... I nisam ja oštra, ali oštro pišem... ja sam tanja od trske i lako je ovakve polomiti... jednim daškom dobrih usana... No Hristos takve kao da iznova sastavi... Ja sam i ranije ovako udaljavala mnoge dobre od sebe loše... i uvek sam ih držala na distanci, ali su oni hrlili bez pardona i na sva moja upozorenja da ja sasvim drugačije na sve i svet gledam... Nema nastavka, već onako kako teče reka i sve ostalo teče odvajkada... ja ne živim u nastavcima... Sve sam razumela i sve razumem... i baš se pitam što niko ne razume da ja želim da budem jednostavno i posve svoja i apsolutno sama ma šta to sve samo meni značilo...

SAMA SEBI NAUDILA PONAJVIŠE...

Ne treba nikome da bude žao, zato što mesta na kojima sam nekad bila više nisu mesta na kojima bih iznova i dalje bila, da sam kao onda duhom svojim živa...  Ili žao zato što ja ne umem druge neučtivo da prekinem u pola rečenice, a naročito onda kad tako samouvereno ti drugi u sve imaju uvid i saznanje... I ne mogu da duljim priču... Kratko sam onomad u pokušaju neispisanosti one - tek možda rekla i nazrela sve... Ranije smo se kao ljudi sretali sve manje i ne tako stalno, kao u ovo neko zadnje vreme kada se više ne razaznajemo kao ljudi... I da li sam tada ja, smogla snage da mnogo toga podnesem... na plećima ovim iznesem...  Ja koja više ne smem da se potresam, a to više niko i ne poštuje, pa ipak vreme je trusno i veoma eruptivno... I neću da se vraćam na sav svoj bol (ukoliko se bol tu pronalazi u naznakama nekim), a čiju težinu ni izreći ne mogu, a kamoli izmeriti da dostojno i mogu... Samo zato što ga nerado iznesem... podnesem... A gotovo sa njim ćutke živim... Ja od početka neispisanosti one to pokušavam da vam na lep način kažem - da ja nigde ne idem tako zacrtano sudbinski - naročito ne u takve gužve... Drugačiji sam tip... ko zna možda i neki ludi prototip... protiv tip...  I nemam vremena da pišem opširno... i ne mogu da uključujem iznova neispisanost onu da bih pisala romane, kad romanopismenosti nisam sklona... I ja volim kao Lujza Hej da sve vidim dobro i dobrim... sve je dobro... ne brinite džabe... Dobro je kad neko kao ja ne želi više da ide negde - posebno tamo gde mu je neko nacrtao ili zacrtao... I to je ponajbolje... Nismo se mi posvađali ni kao ljudi, opet naglašavam, pa tako ako se nekad sretnemo ja neću vama učiniti ništa nažao... kao i ono nekada kad smo se sretali kao ljudi meni je veoma drago bilo... I tako ostaje... kroz neispisanost ovu opstaje... A sretaćemo se sigurno nekad i negde, mada to nigde opet zacrtano tako nije!!!... No, danas ja moram da se odmorim od ovog fantastičnog odmora... i nisam sposobna da iznesem svoj teret odmora, a kamo li još nečiji odmor... Ja što imam manu da tuđa odmorna dešavanja doživim jako intenzivno kao da su moja dešavanja odmorna... Ne ja neću ići po zacrtanim naznakama, jer od danas imam more drugačijih obaveza... Ništa se nikad ne zna... i dok ne saznam - ne mogu ništa reći... izreći... Vi mene možete pozvati i tim pozivom otrgnuti od svoga odmora... ne brinite nismo se posvađali ni kao ljudi... I ja samo moram da ubacim neke drugačije teme u svoju malu zakržljalu glavu i da napravim osveženje memorijskih podataka u fazi intenzivne obrade... Ali u buduće strogo me zovite samo ako vam zatrebam, nešto kao onda, kad sam trknula da vam kupim lek za srce... Ne mogu više da slušam gde ste bili i gde i kako su vam pakostili... niste naudili meni... Ja ovim sklanjanjem u svoje uokvirene tišine - želim samo da oporavim i popravim sebe... dakako ja nisam kriva što ne mogu da podnesem sve te tuđe probleme, a svet je danas prepun problema... Ja jesam oštra prema sebi i veličanstevno je što samo to od svih mojih nekvaliteta ističete... Stroga prema drugima nikad, šta više jako osetljiva i popustiljiva i to me koštalo jednog dobrog dela moga neokrnjenog unutrašnjeg zdravlja... I sada to više ne želim... Ja se ni sa najrođenijim ljudima ne grlim svaki čas... a danas je svet sav u nekakvim zagrljajima...  I malo sam ja čudna po svim tim formalnostima... Ne volim pokatkad da me se išta takne... jer ja sam kao neko čudovište vama, koje svoje neprimetne ožiljke i rane drugačije skriva ili smešno razotkriva... A znate mnogi se ljudi danas grle, u nekakve skupine hrle, a jedni drugima ne misle dobro... Ja vama i dalje želim dobro i tu sam da vam pomognem ako mogu i kad mogu... a morate prihvatiti kad lepo kažem da više i ne mogu...Niste mi naudili, ne brinite... Ja sam sama sebi naudila ponajviše... ja samo ja, a nikad ljudi... nikad neko drugi... treći... Hvala...  

U NEISPISANOSTI OVOJ...

Kao da se nešto mora, usred pučine plavog mora, kad već nije usled noćnih mora - ispisati kroz prećutnu neispisanost jednog trenutka, što u svet nekakvih silnih poruka ne bi više ni stalo... A da zove na apel novi, kad ni pola od ovoga da kaže baš i ne voli... Apel koji koristi samo na nuždi... Mora da se povuče, a vreme je povlačenja i odmora, pa to opet nema ništa veze sa neispisanošću ovom... I naprosto mora svako svoj neki put i kutak da izgradi apsolutno sam... I kao da svi žele ljudima neko dobro još od samog jutra... I to je predivno... Kada sam ja vama svima ostalima zahvalna na tome... Ali, to meni nije dovoljno, a ja to i ne tražim... Ja samo pokušavam svaki dan iznova da osmislim nešto novo drugačije ili ono moje isto svejedno  - ono što meni čini radosti, a ne samo mojim "dobroželateljima" ili promatračima i tumačima sa strane... Tu gde imate svoj put i kutak i borite se za svoje ideje, a da ih pritom i ne realizujete ikad više... Gde god budete išli da pričate i više od neispisanosti ove - ja vam želim uspeh... I shvatite - pokušavala sam veoma iskreno i lepo sve da vam kažem... Zar opet ja sebe vidim ili ne vidim u neispisinaosti toj i ovoj... Meni se to ne dopada... I ja moram otvoreno reći da za to nisam zainteresovana... I ne znam šta dalje da vam kažem... previše gužve i buke meni ne prija - a to tamo iza onih brda - biće prilično zamorno za moj ukus... ima još do toga, a ja se prilično umaram ovih sparnih dana... Meni se još nisu najavili gosti iz Svemira... kojima bih morala biti vodič po zemljanim terenima... A niko nema pojma da ja nisam ni sposobna ko lani izvesti sve to... Stižu i neispisanosti ove... i ja ne znam unapred ništa, a sa predskazanjima ko sme još izaći na licitaciju danas ma kako se vidovitim posmatrao... Ja sebe ne vezujem rokovima i datumima... moji koraci zavise od neispisanosti, a neispisanosti ove godine nikad manje ili više, kad ni obrise beskonačnosti njihove ne nazirem više... pa čak ni za jednu obojenu neispisanost koja bi meni najviše prijala sada, kao da nenalazim mogućnost... i previše mi je mučno što umorni ljudi danas u malinama zarađuju svoj hleb... Vi imate vašu sliku sveta, svoja mišljenja i svoje stavove, svoja interesovanja, koja bi da natovarite i nametnete u moj mali um... Ali isto tako i ja kao malo i sasvim neznatno neispisano biće moram imati pravo da neke odluke donosim potpuno maloumna i sama... Ja vas poštujem i jako uvažavam i cenim, ali postoje neke teme oko kojih ja mislim sasvim drugačije, a to se vama ni izgovoriti više nesme niti može...  I to nije prepreka niti razlog da se posvađamo... to je normalno... Ja samo ne volim to (još od malih nogu) da mi neko da svoju konačnu verziju ispisanosti na sve to...  i istina da je sve sušta bila to i tako... i da mi dokaže vaša sposobnost... ja volim da živim svoju nepodobnost, a neka bi neko to nazvao i nesposobnost snalaženja... I da li više iko očekuje da i ja tako mislim bez prava da pokušam misliti makar na margini neispisanosti ove sa ono malo uma ako mi preostade... A ja moram svojom malom glavom lupati o zid sama, pa taman i da je razbijem... A kad bolje razmislim - možda i nije sve tako sitničavo istančano u neispisanosti ovoj... Krivlje su nam pravde, nego krivde... Eh i to je tek onda moje parče života... moje slobode... Vi koji ste kod mene uvek dobro došli... sa vama mogu da podelim sve što imam tog trenutka na astalu... ali samo me razumite da ja neke stvari manje volim ili uopšte ne volim koje recimo vi volite... i ja zaista svoj smisao vidim u povlačenju i u najužem svom krugu ljudi... u nesnalaženju... Letos nekad ne znam, kad možemo otići na vrelo umetničke inspiracije...  na mesto gde se unutrašnjim okom duše sagledavaju u ništavnosti tišine sve te prelepe slike neispisanosti ove... bez potrebe da se zalazi u bespotrebnu gužvu... I znam koliko želite i tamo neku promociju umetnosti održati i ja vam želim uspeh... Za razliku od takvih sklonosti, moja naklonost je takva da sve svoje obilaske volim da učinim prirodnim i spontanim bez previše gužve i nametljivosti... ja ne zalazim među prve i ponajbolje, a za osrednjim tragam čitavog veka... i mene to odavno ne vuče više... a ukoliko me i vuklo i u taj vrtlog uvuklo - beše samo kroz čitalačku mi radoznalost, koju sve više moram da potirem...  A kad negde zađem to su onda retke i posebne stvari... i to je radi samo nekih po skromnosti svojoj jednostavnih ljudi... Ljudi... Ako vam šta zatreba slobodno mi javite - ja ću vam pomoći koliko mogu... dok se ne ocrta granica da više i ne mogu... ali vam neću odmoći... neću se osvetiti... ni svetiti... I valjda sam uspela sve reći... Znam da ste shvatili i HVALA na tome... Tamo gde idemo putem nama bitnih lepih dešavanja i ne treba da imamo mnogo koga... gotovo nikoga... sreća pa su se okolnosti izemenile u vašu korist i vi dobili tu potvrdu svoga kvalietat putem te vredne ispisanosti neke... Kad neko dobije ispisanost kvaliteta, onda nema načina da ga spreče, sve dok se sam svojom negativnošću nespreči... Neće tu ispisanost kvaliteta oduzeti iko i stalno se pitam što toliko negativno i osvetnički besno krenete oko svega, a posebno oko lepog i to onda kada vas nagrađuju, kada vam nešto dodeljuju i daju... tako ćete otići umorni, a tamo ipak treba otići u punom sjaju i raspoloženju... Priča o svim ostalim dobronamernim ljudima sada je bespredmetna...  A u našem dopisivanju neispisano sam napomenula sve tek onako i uzgred samo pomenula... A baš ono veče kad ste otišli sa svojim teškim mislima i pričama, mesec me pozvao i otkrio mi i u vezi čega me doziva... Postoje imena koja zaista nerado svi pominjemo, ali eto i to su nekad bila imena lepa, dok mi svu energiju svrsishodnosti moje nisu iscrpela... I kao i uvek  bez sete, imena nas se ta sada retko sete ili okrenu samo kad njima nešto od nas ovakvih zatreba... Sreća pa im i ne treba... To štedi energiju našu... Imena koja su inače jako uspešna i zauzeta, pa nemaju kad ni da nas pitaju kako se danas recimo prehranimo... I tako me sve boli od ovog tereta vašeg - što je baš na ovom nenormalnom danu neko u polju i bere maline i nedao Bog da mu se nešto desi - ja bih bila kriva... i ne bih volela ostati bez meni od mog početka bitnih...  A bez svih vas koji ste doplovili nešto kasnije - ja jedino znam i mogu... Još imam neispisanost ovu kojoj mogu dosta toga reći... i jedva čekam da neispisanost dođe i moliću je da ne ide od mene ikad više... i molila sam je... no ona je obećala neispisanošću nekom novom pomoći... i to ne bilo kojoj neispisanosti - nekome ko je bez mnogo tragičnosti sticanjem novim zagubio skoro sve sem samoga sebe... I nemojte me pogrešno razumevati... nikakve uvrede nije bilo... izvinjenje nije potrebno... nismo se tukli, ni svađali... Biti moj prijatelj to kao da večno negde mora da postoji... A moramo se ipak menjati svi za svoje neko uzvišeno dobro...  Morala sam uključiti i neispisanosti ove tok... I kao da još ne mogu da odvozam tu umornost... a strašan je vazduh... i tako ne znam kako da preživim neispisanost... i šta da radim kad neispisanost krene... ali došapnuće mi neko čudo valjda... Ja sam pokušala još sinoć da vam kažem, no kao i uvek slabo sam dolazila do reči... Nadam se da nema potrebe da se do u besvest ispisujemo... Neću vas više zvati i neću dolaziti... na vas nisam ljuta i shvatite me ispravno... nisam više u stanju neispisanosti ove...  I zašto da primam tuđu težinu misli i tuđe energije i tuđi teret... Odmorite i uživajte, jer vi to dobro znate... koliko sam mogla do juče, ja sam vam pomogala, no moje sposobnosti neispisanosti ove da više ikome učinim dobro su gotovo umanjene... ja zaista želim da se zadržim u nekom svom svetu i okruženju na moj način... i žao mi je, ali moram da vam kažem na vreme i neću promeniti odluku - u ispisanost takvu neću ići, zarad neispisanosti ove svoje... Sve najbolje... ne mogu više da primam ni vaše lepe vesti, kamo li one teške kroz koje ste prošli... I gle čuda - neispisanost me neka nova zove!!!... A kako ne bih čitavog svog veka bila samo super statični i dobro upijajući sunđer tuđih dela - rešila sam da se distanciram pod obavezno... i pod hitno...

DIMENZIJE UMETNOSTI KROZ GALERIJU "TARSKI"...

Dugo osmišljavani izlet, koje ništa i niko ne može da pokvari... zaustavi ili spreči...  Dugo planirani zalet u višeslojnost jedne posebne grane i veštine ljudskog duha i stvaralaštva kao što je to umetnost veštog oslikavanja, a koja treba da se razotkrije svojom netaknutom lepotom boja i energetskog protoka baš tu pred našim sluhom i vidom...

I tako odjedared opet ja kao pčela što osmišljava svoj pročisni let u jedan sasvim poseban i neobičan svet - svet slikarske umetnosti, leteći sa cveta na cvet... kroz dimenzije umetnosti kreće u neobičan po malo bajkovit svet... 

Vrata dobrodošlice raskrili sestričina slikara Tarskog - Milica i tu nas uz rakiju tradicionalnom toplinom lepo dočeka... Suvozaču dozvoljena čašiča, a vozač po savesti svojoj trezveno danas vozi i ovom lepotom brodi, dovoljno opijen svim raspoloživim čulima... tim nestvarnim pejzažima kao živim čudima... 

Treći julski posve kišni i oblačan dan idealan za razgledanje i otkrivanje dimenzije umetnosti u galeriji "TARSKI" - posebno meni koja se ovde evo danas zatičem po prvi put... Od varoši bajne pratiše nas i obavijaše, a srcu oplemenjenom svijaše, tim svojim belim šalovima, kao mističnim velom guste magle drinske i tarske, kao u plesu svom pobratimskom i posestrimskom, neobičnom nekom igrom i modrinom svojih oblačaka i blage hladnoće odvedoše koji kilometar dalje... I moj vodič koji ovde boravi već nebrojeno puta, danas malo kroz sve ove magle i kišu odluta...  

I kakva neopisiva avantura mira i tišine... ni zverinja, ni ljudi... Sve tiho, ponajtiše... No nije bilo lako doći dovde... "promašimo" put, ali ne i smisao - usled tarske magle i kiše - čak toliko da otplovismo do u dubine tarske šume koja vodi do Ponikava, pa i dalje... 

Vratimo se natrag po tragu istom uz svo ono kamenje i strmine i konačno ugledamo kolibu gde skrit je umetnički atelje... i uz srdačan doček doživljaju onom pravom galerijskom sa malo priče, a što više posmatranja, osmatranja - ne beše konca ni kraja...

A po povratku ja sam u posve drugim dimenzijma, ili sam kao ušuškana šišarka u snegu ili jezero pod vrhom svoje unutrašnje tišine... ili sam uplašćeno smrzlo seno... od danas rekoh kako moram pobeći u opisivanje onoga što se ni slovcetom kao da više ne ume opisati, jer ako se i pokuša malo dočarati, da li će to svojim oslikavanjem dušu očarati... A ume li se tek jedna od dimenzija umetnosti oslikati... obojiti... Sve te oslikane divote ako ih nekom čudesnom igrom reči uklopimo počevši od njihovih glavnih  naziva i nama danas ovde pričaju priču...

A vreme takvo ne kao da je početak jula, već zlatni odsjaj zrelog OKTOBRA na Tari... Pa iako dolazimo oko ranog podneva od oblačnosti i magle mogli bi pomisliti na trenutak da samo ovde nekakvo VEČE pada, i to ne bilo kakvo veče, već ono oko REKE SOLOTUŠE ili pored JEZERA ZAOVINE ili oko slikareve škole... 

Ili je to veče obasjano punoćom MESEČINE, veče u koje se najlepše umire i ućute BREZE, ili veče u kome tek nečujno opadne u sneg tarski po koja retka ŠIŠARKA da smrzlim iglicama rasprskava iskričavu belinu svoga postojanja, kao i nestajanja... 

Ili je to veče kada svaki beli cvet JEREMIČKA ili purpurni cvet ZDRAVCA zamiriše sa skoro svakog oslikanog platna... 

Ili je to vreme kad se primakne plavičasto bela idila ZIME NA TARI... ili vreme kad se zima povuče i u svoje tišine preko leta negde nečujno zavuče...  

Ili idila oko najćutljivijeg JEZERA NA TARI... Ili trenutak kada sve utihne i u smiraj svoj pokorno ode kao šapat šuma i proplanaka tu okolo GALERIJE TARSKI...  

Dragoj teta Nadi neizmrno hvala za ovaj predivan dan kada me uvede u galeriju o kojoj sam do danas samo slušala i kroz njenu predivnu priču o velikom slikaru već godinama unazad doznavala... I još više hvala za ovu predivnu posvetu i knjigu koju mi dariva...

Sve je danas ovde ušuškano nekakvom maglom i mistikom tarskom... pa sva ta lepota kao da biva skrita... još nekima neotkrita... 

Divan utisak i dalje... tek načuljim uši i prepoznam zvuk autentičnog radija koji u ovom ateljeu prosvira kroz moje ušne trube - dimenzija umetnosti samo na radiju 202-a... i tu se još više oduševim... 

ŠAH... prvo što ugledah pri samom dolasku u samom dvorištu ateljea... A da nije bilo kiše pokušala bih da odigram koji potez i bar na kratko oživim figure po poljima cvetova i livada... I tako današnjim oduševljenjima ne beše konca ni kraja... Još jedna od dimenzija umetnosti razotkriva lepotu pred nama...

Oduvek me zanimalo šta slikari vole da čitaju... kao i ko su im veliki slikarski ili neki drugi uzori... ko ih oduševljava... pa iako su autentični i ako na svoj lični dar najviše liče, da li požele da na nekoga bar malo sliče... Cenjeni slikar danas nije boravio u oazi svoje stvaralačke tišine... pa to nisam doznala... 

Tamo gde pronađem mnoštvo plave ili žute boje, pa još plus ljubičaste - ne mogu, a da ne kažem da svaki utisak na moje oči biva po lepoti svojoj pojačan...

I je li umetnost put kojim se ne samo danas gotovo oduvek teže i sve ređe ide...

Ipak sve potpisujem kratko sa dve reči: NEIZMERNO HVALA...