ЗАЛАГАОНИЦА ТИШИНЕ...

Пустила пустош тишине 

своја небеса уместо крви 

наше, реку кишнице на 

дланове млохаве од те

неосетности свеколике, 

а ми као безосећајни 

не осећамо више постојање, 

ту где капи сузне у погледу 

ватром још дотичу све те 

саблазни њиховог немог

препознавања и ми даље 

обучени наизврат, као између 

млохавог длана и неба, 

кад већ умирати морамо,

покидани покорно трајемо

у залагаоници тишине ове...

ПТИЦЕ У МЕНИ ЋУТЕ...

Гледам у ноте сасвим ослобођена 

вражијег искупљења и покрет 

укочене оловке док постојим 

после борбе срећна...

Почнем неодређено и ретко свраћање 

у песму и велелепно тражење 

недовршене мисли под необично 

млаким свитањем...

Туге су небројено фине и 

осетим сву ту необичност 

ужурбаности тамо горе 

где још усхићење клизи 

безмерним моћима...

Камен тешко укочен 

ближи се оној 

растављености описане 

непорочности на вратима 

духовне гробнице...

Ведрина празне жалости 

покреће душу равног 

надања и незгодна су 

питања ко мучна буђења 

скучена од бола...

У свему немоћ, рушевине и 

гомила припростих очију, 

а после очајне причести и 

ваздух је поцрнео...

Птице у мени ћуте 

преплашено и пакосно, 

напрежем се са муком 

без очекиване вечности 

док не умукну тишине у мени...

ПРОМЕНИ ТОК...

Кретали смо се ваздушним путевима,

предузимљиво и безосећајно 

и летели без одметничке посаде, 

храбро скривајући блискост незнатног жубора,
што се по рубовима нашег срца разоткрива 

у присности и овог јутра...

Морали смо одолети снази челичне жудње, 

Ти и Ја, као две зараћене стране 

и дај да окончамо ову мучну ћутљивост 

вечери у назнакама будућим...

Чујеш ли пролазе авиони 

и над нама отвара се осовина 

другачијег света у коме је 

лепа месечина, док лагано 

ветримо голу кожу, очешљани, 

покисли, поносни и горди...

Око нас обрћу се речи, 

где више није допуштено 

признати да смо за неправду 

вазда рођени и њоме вођени...

Пребрзо смо се прилагодили 

безличности овог галактичког 

пространства, без жаљења, 

милосно растужени и заплетени 

у осматрање звезданог јата...

Усуди се и утисни прахом 

без повлачења и наше лагане душе 

у тај олујни пешчани ковитлац 

ове помрчине и промени ток 

догађаја наших...

POEZIJA - akrostih...

Pritajena prijatnost duha
Otmenost otresita srca
Emotivnost eterične duše
Zaigranost zagledanosti oka
Imaginacija igranja rečima
Jasnost jasnoće stiha
Asocijacije akrobacije sluha...

И РЕЧЕ ЧОВЕК...

И рече Човек: нисмо се оваплотили да васпоставимо Правду; и тако начинисмо управо онако да се погазимо подједнако и у рату и у миру (1 Моја 3, 23)...

И Човек створи из дубине свога срца немогућност изрицања велике тајне Љубави; и остави у букету крупних животних Истина све људске мисли преображене у бесмисао и сва осећања у заборав (1 Моја 3, 19-22)...

ЈА НА РЕЛАЦИЈИ ТИ...

Ништа сам посустало 

у бескорисности овој 

ЈА реч што залута 

у пољупцу уста твојих 

и чему да ТИ користи 

ово моје стиховно трње 

што не буди љубави све 

своје долично ућуткане

и чему ова маштарија 

кад сам ЈА она која 

не љуби душу твоју 

и делимично спознах - 

ЈА сам опет и опет

она из које не точи 

веселост некатнутог срца...

LJUBAVNA...

Neću ti dati srce nežno i ruštavo neću ti dati ni dušu svilenu i celu neću ti ležati na rukama od pruća živeću daleko od tebe i snova i otići ću uspravno ko nova i znaj neću plakati ni zbog tebe nikad Ja...

ПОДЛОСТ

Препознаћеш

жалосне

ћутљивости

моје

и

скончало

клонуће

без

благодати

све

те

смућене

обичности

расположења

под

мрачном

одузетошћу

говора

док

расејаност

немоћи

навире

надом

поражене 

подлости...

УСАМЉЕНИ АСКЕТА

Прекинимо драгоценост бисера

и пронађимо одушевљење

без изучавања поука

препознајмо место живота

без послушања

у јереси крштени

својевољно гладни познања

отрованих рана

и славља

дотакнути дивном мелодијом

у време великог ревновања

ко усамљени аскета

мртав у свету

одложимо покојање

за сутра

ту неразумљиву нелагодност духа

поднесимо непријатност страсти

у простоти бесконачног неспокоја

раслабљени од лењости

у неизрецивој сујети дрхтаја

сећањем да смо прах и блато

у весељу непостојани

у мудростима овим незнатни

својевољни да се омрзнемо тако

без мириса и слуха

непокорни

што порушисмо неумереност

у трпљењу млитавих идеја

лишени обиља

пред језиком злога

док расуђивања наша ричу

ко изгладнели лавови у дивљини

корисно смо горди

и незасити

јет то љубави уобразиља

страсти нам још распламсава

да Дух Свети не пребива

више икад у нама...

4 СТРОФЕ...

Угушим  гуликожама у инат, 

Ја која добро знам ту жеђ за  

површностима да превагам, 

као оно исцеђено знање, па 

све могућности крхкости 

променим као вечности бреме...

Измерим растојање мелодије 

и унутрашњег гласа, неизбежно 

и неизбрисиво, у свом том 

неспојивом нестајању Вас и Мене, 

у гомили, где постепено 

понестаје огња људскости...

Осетим запах хладноће и бола, 

Ја тугом остварена и отровом 

ћутње и слутње отргнута, ко 

прелистане стране књиге, 

противно распознавању кише 

што вековима од искона лије...

Сажимам своје 4 строфе ове,

својствене данашњим сликама 

сугестивног гнева у беззвучном 

часу, као у потонулом песку, кад 

убедљиво укрстим хитац у лету...

ЕМОЦИЈЕ... ОСЕЋАЊА... СЕНТИМЕНТИ...

Свако наше субјективно сазнавање и реаговање на дешавања унутар свог тог спољашњег света реалности - подстакнуто јесте некаквим емоцијама...  Реагујемо ли покаткад исправно свом том прикупљеном количином својих "свесних доживљаја"???...

Јесу ли сва та "једноставна осећања" наша, пријатна исто онолико колико су и непријатна и зашто???...

Колико јесте опасно запасти у оно тобожње стање афекта, а то јесте све оно када се "нагло јавља, великог је интензитета и има буран ток, мноштво беса, паничног страха или бескрајне радости"... И тада ето га стање познато као "сужење свести" и тада човек постаје сужањ свих својих необузданих нагона и жеља... Потребна јесте нека врста "пражњења" кажу, но само онолико и онда, ако све то неће начинити некакву штету код оног другога и другачијега... Уколико свој афекат не "иживте" - пазите се упозоравају - стрефиће вас такав психосоматски поремећај безизлазности своје...

Каквим бојама бојите своја расположења, онакав ће вам бити обојен и емоционални живот Живота... Но такође спознајте какав сте то тип личности и ком темпепаменту припадате пре свега тога...

Сентименталност... Емоције... Осећања... Све то јесте довољно различито и није исто иако тако често помислимо... Нашим сентиментима везујемо се за некакав објекат, који може бити предмет наше љубави или мржње... Ти сентименти се могу јавити када на објекат помислимо или се на неки начин са објектом сретнемо... Тако у мозгу остаје неизбрисив траг, који је добро урезан као белешка о идеји љубави или мржње према том нашем објекту... Довољно је на објекат само помислити и ето одмах се том чудном активацијом упали црвена лампица суноврата... И док су емоције тренутни доживљаји, сентименти су она врста трајног некаквог доживљаја... То су читави системи неизбрисивих можданих трајних трагова и то неизбрисиви ичим... 

Услед повећане количине афекта, човек може доживети и "емоционални шок"...

Постићи нормалну и чистоту емоције како би се постигла снажна равнотежа и баланс хармоничности био би циљ... Но, далеко смо покаткад од свакога циља...

...

ИЗ ЗАКОПАНЕ ДУШЕ...

Близу прокрченог пута, збира се особено жељено биће, слично забележеној поезији у кади, ту где говор понекад ослика цело пространство закопане душе...

Живе су слике усклађеног свеобухватног ритма и готов је тајанствени свет за другачију радост у несналажењу необичне димензије јутра...

Остале су изузетне доследности у чудесним настојањима и вечита мисао ослобођена од обичне упитаности поднева...

Помислим на шапат и одважим се завирити у нове самоспознаје своје и ноћас...

Вратим се на врата свога срца  у предвечерје и загледам се једаред у капи фебруарске кише што брижљивом сеном изнутра читају молитве дана...

Ти кишни путници туку без зазора и опет чујем шапат живе воде у исказу хвалећи радост у часу што хоће доиста да све спозна...