33 МОЛИТВЕНА ОДБРОЈАВАЊА...

1. Кишном срцу и покислом уму приближи се Свесвета Премудрости Божја. 
2. Нека утрне језик мој ако говори криво и зло.
3. Нека тишина моје душе постане њива Сведобре Свемудрости Твоје Боже.
4. Унутрашње озарење и просветљење с` вишње висине нека отвори уснуле и покисле очи моје.
5. Незалазна светла зрако Сунца осветли кутак душе моје и растерај облаке оловне сиве.
6. Заштити, избави и сачувај ме Христе Ти Који имаш пуноћу дарова Духа Светога.
7. Спаси ме Исусе Спаситељу мој и Спасење моје.
8. Помози да не пропаднем и у жалост потонем.
9. Пожури на помоћ и у помоћ Красото моја Свемогућа.
10. Призивам и зовем Те помилуј ме Доброто и Правдо моја.
11. Научи ме Истино Светла и Жива куда да управим кораке своје мале.
12. Покажи и укажи на драгоцена уздарја души мојој која иште зраку светла.
13. Добрим делима к`о ројем пчела увесели прокисло срце моје.
14. Часне мисли нека се силовито и самилосно зацаре у мени.
15. Вера делотворна нека оживи мртво ћутање моје.
16. Савесно и словесно зрно нека изникне из јалове таме моје.
17. Милосрдно појање нека милозвучно забруји у дубини душе моје.
18. Надежда згасла и покисла нека затруби к`о труба громогласна и јасна.
19. Крепост иштем у кишно невреме и хватам се за покислу сламку спаса.
20. Радост нека јурне кроз крвоток и нека свенуло лишће од радости васкрсне.
21. Истино силовито Жива нека те вазда у мом срцу има.
22. Нека се нико не усуди да те из мог видела макне и било чим лошим такне.
23. Нека се од мене свака огреховљена прљавштина удаљи и одмакне.
24. Нека се паучина густа са видела мога смакне и нека ми сване.
25. Нека ме Твоја Свесвета и Животворна Реч у срж срца такне.
26. Нека не одоцне троми кораци моји идући у сусретање са Тобом Живим Богом мојим.
27. Нека се недаћа страшна звана лаж пуста удаљи од мојих уста.
28. Нека се Љубав Твоја не удаљи више никад од запустелог и запуштеног срца мога.
29. Нека молитвени плам не згасне у дубини душе моје.
30. Нека Жива Вода Твоја оживи умртвљене и смрзле духовне снаге моје.
31. Нека птице небеске неуморно зацвркућу славопоје Теби Христе Боже.
32. Нека ово зимско мртвило моје душе васкрсне и оживи у додиру са Тобом Христе Боже.
33. Нека жива Великопосна Песма Твоја запева молитвену химну васкршњу и у мом срцу нека Тебе има што више Христе Боже.

КАСНО СЕЛЕ - ВЕЛЕ - СТИЖЕ НА ВЕСЕЉЕ...

Устала сам тачно у 7 и није ми било тешко, јер сам имала циљ и знала сам где идем... Мислила сам као и од сада, што сам навикла да мислим по том питању, до тај радосни догађај на који јутрос идем, почиње у 8... Пошла сам полагано пешице у 7 сати и 30 минута... Падала је киша... Кишобран беше уз мене... 

Сретала сам пролазнике без кишобрана... Помислим како њима не смета ова киша... Није ни мени сметала, али треба имати суву главу... Обрадујем се кад видим и угледам да још неко има кишобран над главом... Тада помислим - добро је, нисам сама у целој тој причи...

Улице у лошем стању... Блато у мојој улици и дубоке рупе пуне воде... Баре огромне... Јуре аутомобили и наравно 3 пута сам била окупана, тј. испрскана... Вода је лила попут потока низ улицу... Овога пута уквасила сам и чарапе и ноге су биле мокре... Но, ја сам ишла тако смирено, лепо и радосно... Без обзира на сва успутна прскања... 

Имала сам циљ и знала сам где одлазим... Али, тада нисам ни помислила да ће прича имати другачији обрт и да је то смирење било само пред ''невреме'''... Дошла сам где треба да дођем... И тада се деси неки чудан трен, када се осетим  не само као да ми је неко ударио шамар... Немам речи... 

Знам кривица је моја, јер се нисам информисала на време, нисам се распитала... Нисам... Тај срећни догађај и то радосно весеље почело је у 7... Ко је то могао да предвиди... Време почетка се стално окреће и обрће... Стално се нешто мења... Треба само све попамтити и похватати на време...

Тако сам ја дошла 5 минута пред крај... Оно најбитније сам пропустила само за 3 минута... То ме је дотукло... Да сам само мало пре који минут дошла, сва жртва не би била узалудна... Овако, сам у души покисла... За утеху добила сам два комадића хлеба на длан... 

И није важно што си закаснила - теше ме...  И кажу - нема везе... Ма, има везе, јер сам уз толико труда и муке дошла и пошла због оног најбитнијег, али ето није се дало... Можда је тако и требало... Можда ја нисам, па како другачије да то назовем, тог догађаја, а ни радосног весеља била достојна...

Покушаћу да себе не мучим, даљим преиспитивањем -  што сам данас прошла као што прође бос када хода по трњу... Покушаћу... Но, колико брзо и да ли ћу моћи да се опоравим, видећу... Сада сатницу знам, речено ми је и хвала лепо... Није мени тешко и у 5 да устанем и ураним због таквог догађаја ако треба... Само да тачно знам, кад почиње...  

БИТНО ЈЕ...

Битно је... 

Битно је прогледати у животу кад тад...

Битно је гледати широм отворених очију...

Највећи бесмисао свих могућих обесмишљених мисаоних појава, јесте затворити очи душе и ослепети духовно, отупети и уморити чула потребита, заледити се к`о свели лист на мразу...

Битно је посматрати и проматрати...

Битно је бити...

Битно је наставити са прекинутим процесом прогледавања...

Битно је да снег управо, сада и опет пада, тако да се оформио снежни огртач висине од 5 центиметара...

Битно је да ће снег падати и нападати и ове последње фебруарске црно - беле ноћи...

ПЕЧЕНИ КРОМПИР...

На сеоском путу срећем веверицу малу, која претрчава муњевито брзо пут и црног гаврана у носком лету, са комадом улова у кљуну... Прву слику срећем у доласку, а другу у повратку... Две слике без обмане, дате виделу моме и виделу мојих сапутника, к`о неизмерни и неизрециви додири среће...

Сунце сија иза сивих облака... У брду доста снега... Избија хладноћа... Снег пада... Ветар фијуче... Зраци Сунца преламају се по снежном белом огртачу... Даљине у сиво плавичастој магли... Кости се рогуше од зиме и хладноће... Оловне боје плаше... 

Високо опажам изнад Кика птицу у лету... Чујем њен крик... Не распознајем - која је врста... Слабо видим у даљину... У топлој сеоској кући, затичем баку крај гомиле печеног кромпира... Мирише кујна на мирис печеног кромпира... На ватреном шпорету са ложиштем на дрва три шерпе стоје... У две се вари вода, а у трећој највећој, крчка се пасуљ са доста поврћа... 

По авлији тек на махове залаје мали пас звани Бубица... Прошета и 5 домаћих мачака, тек толико да протегну ноге и опруже шапе своје... Испод стреха висе прозрачне леденице к`о да су од најчистијег стакла или белог кристала... Гледам кроз леденице као кроз стакло далекозора... 

Гледам кроз време и кроз године... Бака ми каже да године брзо иду... Знам, али ћутим... Знам да све сагорева, иде, промиче и отиче... Знам да се све убрзава... Ћутање мога срца све ми то шапуће и открива... То је кутак душе моје препун изненађујућих спознаја... Све се збило око поднева и тачно у подне... Беше то хроника једног поднева и печених кромпира... 

   

КРОЗ ПУСТИ СНЕГ ХИТАМ...

ПОЧЕТАК ПОСТА...

Почетак поста... Милопојно ћутање носим у срцу... Спокојно пишем нову песму... Осамљено сањам цветове жуте мимозе... Смишљено обуздавам тупи крик и урлик оштри... Орошено јутро с` мирисом трулих јабука просутих по блатњавој авлији... Бљештаво ћутање на рубу ћутања косим, у срцу носим... Лагано ромори развигор великопосну молитву своју... Бескрајно у инат без ината живим живот у пролећној срчаној радости... Сложено кроз ћутање пијем стихове музике неме... Сурово зимско време заћута бестрага и побеже, нестаде... Смешно у етру зажубори незалазно пролеће... За 22 дана стиже пролеће... Нечујно под светлим небом плаве боје размишљам о буђењу из тешког зимског сна и полусна... Милопојно ћутање носим у срцу и од срца се осмехујем срцоликом Сунцу и белом паперјастом облаку... Пролеће у облаку, у ваздуху, на лицима, у срцима уличних шетача...

ПОНОВО РАДИ ФОТО-АПАРАТ...

POST, POSTER И ПРАВОСЛАВНИ ПОСТ...

Шта прво помислите кад чујете реч ПОСТ... Енглески се пише POST, а изговара као ПОУСТ... Но, да видимо шта све ова реч може да значи...

а) може бити - стуб или колац;

б) може бити - греда или потпорањ;

в) може бити - пошта;

г) може значити - доставу поште; 

д) може бити - поштанска станица;

ђ) може означавати - положај или дужност;

е) може бити - (америчко војно) утврђење;

ж) може бити и (војна) посада (утврђења)...

Но, шта год да изаберете од понуђених 8 опција и значења, нећете погрешити, јер ова реч то све може да значи, да буде и да осликава...

Да видимо даље... Кад кажемо, изговоримо или напишемо реч ПОСТ, та казана, изговорена и написана реч може да значи и означава следеће радње као на пример...

з) лепити огласе или плакате; огласити; објавити;

и) послати поштом или спустити у поштанско сандуче;

ј) путовати коњима (који се на свакој ПОСТ-аји мењају);

к) унети у главну књигу;

л) журити се или хитати; хитно;

љ) достављати најновије вести или обавестити;

м) поставити на стражу или дати посебан задатак...

Ако сада све ово преведемо на наше поднебље (а знамо да од поноћи, кад и почиње нови дан, почиње Велики Васкршњи ПОСТ), ево како би ПОСТ наш хришћански могао још да се објасни, појасни или у личном опиту доживи...

ПОСТ јесте светли стуб, наш верски светионик, колац усправни и необориви, крст и сараспињање самих себе и свога властитог ЈА, уздизање над потрошачки настројеном цивилизацијом... ПОСТ јесте наша греда православна по којој без спотицања гредимо и право ка Христу стремимо... 

ПОСТ јесте бедем и наш стуб или колац потпорни, заштитнички... Онај потпорањ који потуримо под тешко бреме, па тако осигурани тим потпорним бедемом, лакше ходимо и све бриге подносимо... ПОСТ јесте наша поштанска марка, коју смо добили још на дану свога крштења... Тада смо запечаћени и маркирани на овај душекористан подвиг...

ПОСТ јесте достављање поште небеске и свих оних лепих поучних прича, свих приповедања и духовног милозвучног напева с` вишњих небеса... ПОСТ јесте наша поштанска станица са које крећемо на пут у сусретање Васкрса... ПОСТ јесте наш повлашћени положај, наша дужност и обавеза... 

ПОСТ јесте наше сигурно неразрушиво утврђење... Ми смо чланови тог утврђења, сабрани око једне Свете Чаше и Свете Тајне Причешћа... ПОСТ-ом лепимо огласе, постере, обавештења и плакате... Тако оглашавамо и објављујемо да крећемо у великопосну радост... Појачавамо будност и молитвену пажњу, као и сваки други вид обазривости... 

Послаћемо од поноћи поштом поруке мира и измирења... Поруке Љубави, Вере и Наде... Похранићемо у поштанско сандуче, у то свако људско срце, делић атмосфере побожне и узвишене... Путоваћемо коњима према свакој недељи (свака има своје нарочито име и значење)... Идући ка свакој недељи, на свакој литургијској ПОСТ-аји (станици), измењаћемо себе и своје коње... Измењаћемо и друге, како би сами себе и све око себе Христу Богочеовеку принели на дар...

Оваквим ПОСТ-ом бићемо унети и уписани у главну, вечну и непролазну Књигу Живих - Књигу Живу... ПОСТ јесте наше хитно хитање, наша журба непрестана и пожуривање свакодневно на сусрет са васкрслим Богочовеком Христом... ПОСТ јесте време достављања најновијих духовних вести и обавештења сверадосног васкршњег садржаја...

ПОСТ јесте време када ПОСТ-ављамо најбудније страже над сопственим ЈА... ПОСТ јесте време када у посебан и висок духовни задатак, стављамо сами себе, а тиме и једни друге... ПОСТ јесте време провере и великих испитивања и преиспитивања...

ПОСТ јесте време васкршње одлучне воље, унутрашње невидљине, непрестане борбе и подвига... ПОСТ јесте време ПОСТ-а... ПОСТ јесте време нашег живота у коме ПОСТ-ојимо и ПОСТ-ајемо Христолике живе слике и мале осунчане Божије иконе... 

ПЕСМА О ЖИВОТИЊАМА...

Јато преплашених газела, јурило 

Је грациозно брзо, кроз зелена 

Поља, измичући тако чељустима 

Гладних и гадних зверова. Два 

Нилска снажна коња, на сред 

Дубоке замућене баре, порваше се 

Међу собом. Летеће рибе ускакале 

Су добровољно саме, у уста гладних 

Прождљивих медведа. Тигар је 

Обилазио и плесао лукаво око свог 

Лаког плена. Мечка са два мала 

Несташна мечета, гегала се уз 

Снегом оковани бели брег. Мајмуни 

Су изводили свој ритуални смешни 

Плес. Поларна бела лија, скакала је 

У дубоки снег и тамо ловила свој 

Мали плен. Бели поларни меда, сањао 

Је своју неухватљиву фоку, ловећи на 

Сваку (не)могућу фору. Оно мало 

Преживелих газела, јурило је у неку 

Нову, лепшу и веселију песму. Можда...

ЗЕЛЕНА ПЕСМА...

Зелене капи киселе кише, пролива

Небо тешко, у модро зелену воду,

Најдубљег океана на свету, над

Чијом зеленом површином, прелећу

Јата позеленелих пеликана. Зелене

Мале жабе, залуташе случајно међу

Зелена јата дугорепих папагаја.

Зелене магле, грлиле су снажно,

Зелена јутра кривудавог зеленог

Кањона, над којим су поносно

Надлетали зелени орлови. Те

Краљевске зелене птице, кроз

Зелену песму, винуше се пут

Зелених небеских висина, летећи

Нечујно све тише и више...

ПЛАВА ПЕСМА...

Из задњег џепа тексас панталона,

Изронило је плаво осунчано јутро,

Тек рођеног и пробуђеног сутра.

Кап плаве росне тишине, нежно је

Прошапутала своје плаве свилене

Искре. Велики плави дан, у галопу

Спустио је суптилно, плави плашт

По пиринчаном пољу. Плава река

Текла је кроз плаву ноћ кривудаво.

Плави Месец благо се поигравао са

Крилима несмотреног плавог лептира.

Плаве птице зарониле су у морске

Плаве дубине, неуморно као видре.

Плаве рибе пливале су тромо и споро,

Милећи кроз плаве воде бескрајног

Језера, као кроз време. На крају све је

Одлетело међу две корице, плаве

Бележнице, славне и старе. Тада се

Родила ова моја, мала плава песма...

МАЛИ КАМЕН...

Шта сам ја?... Ја сам само мали камен, оно мало камено зрно украј обале речне... Нисам ту да бих ометала друге, да бих их спотицала и поткачињавала... Ја сам само мали камен...

Свака моја прича јесте прича о малом камену... Свака моја мисао размишља о малом камену... Свака моја идеја започиње из малог камена и завршава у малом камену... Свака моја песма јесте песма о малом камену... Никада нећу престати да мислим о малом камену... Моје размишљање и филозофирање о малом камену није узалудно...

Дуго седим украј обале речне... Посматрам то разнолико и шарено камење... Код камења нема наопаких ствари и појава, као код људи што има... Познато је да се обично двоје људи погрешно споји... Тога код малог камена нема... Обично се препознају два слична камена... 

Човек је жив док је жив, док је мали камен мртав... Мали камен јесте мртав, зато што не поседује жеље... Мали камен више не чезне ни за чим... Мали камен не поседује ни дивљење, ни усхићење... Мали камен нема мотив и зато је мали камен мртав...

Мали камен је заљубљен у мали камен... Мали камен нема радости... У малом камену спава хладноћа и туга... У малом камену титрају окамењена притајена сећања... Мали камен је моја амајлија... У том малом камену је сва мудрост овога света... Без тог малог камена да живим не могу и нећу... Не смем изгубити тај мали камен... Ако га изгубим, изгубићу себе, изгубићу све...

Да сам уметник, у сопственом хаосу стварања, стварала бих у малом камену и од малог камена... Да сам песник, у хаосу сопственог песничког заноса, певала бих о малом камену... Да сам ловац на драго камење, трагала бих само за обичним малим каменом...

Проћердани сати, дани, месеци, године... Но, ја не жалим!... Ко је могао знати шта га иза ћошка, иза кривине, иза угла чека?... Ко је могао знати шта му живот припрема и спрема?... Нико жив, знао није!... 

Свака унапред планирана ствар изврнута порузи и руглу... Смешно за радосне, болно за тужне... Живот јесте позориште, јер нигде нема толико суза и смеха, све у исти мах, као у позоришту, то јест, као у животу...

Глуп и лаковеран, наиван и ружан... Добро сте ме описали!... То сам ја - мали камен без круне и сјаја... Нечија рука узела мене мали камен са обале речне и оставила ме на усамљену клупу у парку... Дошла је зима и ту ме затрпао снег... Када је дошло пролеће, више ме нико није препознао...   

МАЧЈИ КАШАЉ...

Кад навале две љуте дивље пчеле, срдито да гунђају у мојој глави, мед постане покварен, а саће запрљано, старо и невесело... Тврдо срце не може тада да размекша  ни лепота жутог Месеца, ни сјај златног Сунца... 

Нема цврчака да запевају песму Сунцу... Свитања нису румена... Глава постала лакомислена... После олује Сунце лепше сија... Муње опет шибају небо... Нос пара облаке... После кише небо бива још плавље... До виђења!... Чекам нови дан да осване...

Данас ми ништа не полази од срца, из срца, до срца... Пустош у срцу и нека туга... Цврчак у причи тражи зрак Сунца... Цврчак јесте песник сунчев и цврчак би да пева Сунцу и Месецу... Цврчак јесте скитница смела и одважна...

Пужева кућица, пужева слободица... У ноћи младог Месеца трепере звезде намигуше... Ведра песма отапа снег с` планина... Треба срочити ведар стих... Мачак преде задовољно правећи се мало невешт... Уместо да јури пољске мишеве, он се устремио на малог врапца... 

Прича је мачји кашаљ... Добошар виче да је мачак варалица... Њему се не може ући у траг... Деда је увек држао у штали пар добрих волова.. Били су то: Мића и Баља, Рушко и Цветко, Шароња и Баља, итд... 

Бака је држала добре краве музаре, које су се телиле и пуну кофу млека давале... Музла их је 2 пута дневно... Јутру и увече... Да би дале и пустиле доста млека, требало им је под језик потурити дрвену кутију са доста усољене јарме да лижу... Тако је бака говорила...

Стајала сам на прагу штале и посматрала немо... Но, нисам могла да не запиткујем... Бака је говорила да мора у штали да се ћути, јер крава неће да пусти млеко... Била су и занимљива имена бакиних крава: Ружа, Дуња, Цветуља, Шаруља... 

И овчицама је бака волела да надене имена... Биле су ту: Чула, Гаравуша, Белка, Руменка, Злата... Чиста истина цела... Сада кад се сетим, заискри суза у оку... Срце се стегне... Туга к`о камен стеже... Све нестаде... Остале су само успомене...

     

СУЗА ИСПОД КАМЕНА...

Испод камена где ни гуја шарка не би заноћила, ћути једна суза мала... Ко најгори разбојник ту протерана и утамничена... У најгушћем мраку без значаја... 

У мрачном углу сумрака... Седи тако годинама... Забринута уплашена... Шта ако је нађу зле страшне бубе и тако је из обести на сламку посрчу уместо капи росе...

Око камена лутају звери... Рђаве ствари... Пауци плету и испредају своју мрежу... Збуњена мала суза испод камена... Тугом утучена... Страхом заробљена... Урлик разбојника горе око камена... 

Подрхтава од језе суза мала... Узнемиравајућа упозорења... Страшне невидљиве појаве... Постоје ли чудовишта?... Мрак из обести напада... 

Када се ујутру из ружног сна, пробудила суза мала, осетила је мало топлоте... Знала је да изнад камена сија Сунце...   

''СВЕ ЈЕ ОВО ИСТИНА, МАЧКОВЕ МИ ПРЕЂЕ''...

Одабрана слова, испод снегом затрпаних планина копне... Што би Ћопић рекао: ''Све је ово истина, мачкове ми пређе!''... Кад у души освану и оживе та одабрана слова, види се далеко... Предалеко... 

Скачем и прескачем шипку том савитљивом мотком... Скачем у вис, а затим скачем у даљ... Хватам добар залет... Повољан ветар дува у леђа... Тако обарам нови светски рекорд, али и европски и национални рекорд... Обарам све рекорде... Ја сам сада рекордер у дисциплини тешкој...

Гледам кроз дурбин... Осећам таласе што шуме... Мерим их у херцима... Херц данас слави 155 рођендан... Ветар југо најављује својим пухањем долазак пролећа... Ево, пролеће ће доћи тачно за 27 дана... Осетно је топлије... Попушта мраз... Посустаје зима...

Тешко је поверовати, али календар је више од свега осталог прецизан и врло мало греши... Од фебруара месеца, који се више икад овакав не догодио, не родио и не поновио, остало је још само 7 дана... Невоља фебруарска беше голема... Скоро се не памти таква невоља, ни на небу ни на земљи... 

Треба се окренути марту... Долази пролеће... Један и један јесу три... Шта да се ради тада?... Извуците моторе и бицикле из мрачних гаража... Онда возите до миле воље... Окачите фотоапарат о врат, а никако мачку о реп... Онда фотографишите почетак раног буђења сваке травке, бубе и птице... 

Држите се близу реке и шуме... Удахните пуним плућима ваздух из природе... Сунчајте се на Сунцу... Мудро и брзо зграбите сваки леп и осунчан дан, јер не заборавите биће киша и хладних дана још... Пуном паром и пуним гасом прегазите радосно сваки добар дан...

Јурите лептире, а никад људе... Пустите људе нека иду, нека пролазе... Посматрајте тихо пчеле, а на случајне знатижељне доколичаре не обраћајте нарочиту пажњу... У свом незнању и у својој лудости будите трезни и достојанствени... Један и један ипак јесу два, а не три...

Нокти су опет нарасли превелики, па сам узела маказице и фино их за 2/3 скратила... Сада ћу још брже да куцкам, јер данас је много важно брзо куцати... То је велика вештина и умеће брзих комуникација... Сада фино турпијам нокте и веселим се због тога... Мада, признајем не волим тај звук турпије... Нервира ме, али морам да их избрусим и ишмирглам фино... 

Сада су оштри, па могу повредити некога у пролазу, а то ни у лудилу, ни у сну, ни у бунилу, не желим... Али, такође, да у будућности, већ данас, а можда и сутра, желим, ни мене нико више да не повреди, ако може...

Лепа вест, на крају баладе... Установљен је квар на мом фотоапарату... Попарвка јесте да кошта... Ускоро ћу опет имати исправан фотоапарат... Једва чекам, пролеће, први круг бициклом и прву забележену фотографију... Живим за то...

0, 1, 2...

Данас се нећу много бавити словима... Постоје неке појаве, које је лакше исказати бројевима, него словима... Тако ми још синоћ синула идеја, о чему бих могла одмах да пишем, чим устанем... Ове године биће укупно 5 месеци (јануар, фебруар, октобар, новембар и децембар) у којима ће бити по 8 дана (5 пута 8 јесте 40)... Занимљиво је да се сви ти дани пишу и читају само од 3 цифре (0,1,2)... То ми  било занимљиво.. Много је занимљивије када се поређа по папиру... Лепо за читање и гледање, као и најлепше парче текста или песме... Ево како то изгледа...

01.01.2012.

02.01.2012.

10.01.2012.

11.01.2012.

12.01.2012.

20.01.2012.

21.01.2012.

22.01.2012.

01.02.2012.

02.02.2012.

10.02.2012.

11.02.2012.

12.02.2012.

20.02.2012.

21.02.2012.

22.02.2012.

01.10.2012.

02.10.2012.

10.10.2012.

11.10.2012.

12.10.2012.

20.10.2012.

21.10.2012.

22.10.2012.

01.11.2012.

02.11.2012.

10.11.2012.

11.11.2012.

12.11.2012.

20.11.2012.

21.11.2012.

22.11.2012.

01.12.2012.

02.12.2012.

10.12.2012.

11.12.2012.

12.12.2012.

20.12.2012.

21.12.2012.

22.12.2012.

У ЖУБОРУ ДУШЕ...

У дубокој шуми крај јаруге расте бела бреза...

У близини весело протиче планинска река...

У право време удари југов ветар да дува...

У најлепше доба дана слушам мелодију што свира...

У безброј тужних снова одлећу сва моја слова...

У води планинске реке плива речна пастрмка са црвеним трбушним пегама...

У смирај белог дана дочекам добру ноћ...

У дубокој ноћи сетим се птица и њихове песме...

У шпорету пуцкетају сува дрва...

У топлој одаји испијам чај од мајчине душице...

У тајанствени бајковити свет понирем често...

У зору ће изгрејати Сунце блиставо над селом...

У камен белутак утискујем размишљање своје...

У кљуну малог врапца смрзнута мрва хлеба сања...

У оку трунка једна мала заспала и стала...

У недрима узгајам узвишена племенита осећања...

У планини снегови полагано копне и кишу носе...

У ишчекивању новог јутра тешко долазим себи...

У немогућим досеткама проналазим разоноду...

У играма новим дочекујем сваку белу досадну зору...

У поигравању без журбе за брдо замичу дани...

У неизвесности тражим шљунак око обале планинске реке...

У жубору душе вишак доброг расположења разлива се у спектар дугиних боја...

У срећи тискају се пријатни притајени звуци...

У ћутању побожном васкрсавају ове мале светле искре...

У кратком предаху без даха чувам своје козе све на броју...

У вину кљуцам кап тишине убитачно неме...

У весељу добром храним се вазда и свагда...

У жубору душе не туђе, већ своје...