I BEZ SUMATRE POTONUĆE...

Više nismo bezbrižni, a ni nežni
mnogo smo bučni i tačno jeste to
u podgorju našem...

I lica su nam mračna
i jutra su nam lažno zračna
i potoci ne žubore hučno
a vreme teče žustro...

Ostrvo daljine i tuđine
sve nemirnom rekom ode
i plavetnilo slanih voda
nakvašenih korala
i jesenje lišće...

Noći su zvezdane
i mesečina sija još
a za minule misli
još leleču gore...

posvećeno Crnjanskom

МИСТЕРИЈА...

Мистерија целине једне тајновидности облива све јутрошње жудње, па као да сасвим случајно огрне још ону неизречену реч, док вечерња киша мемљивим учини моје бело чисте зидове наквашене хартије... 

Бије киша о кровове, а зене човекове у илузорним обманама и на у смех развученим уснама, срећи и тугама и даље дају некаквог небитног пространства...

Па као да трне душа док један стоик празних зена и свезаних уза, под лепо звезданим небом без људи, сабира вечни бескрај шири од сваког бескраја Космоса...

Жива осама без страхота и јада, сновима од ништавила сагорева на жртвенику распећа у доба снежних олуја...

Спасење голготско и само устајање из понора треба да разбуди пале и јадне, што на грудима склапају крстолико руке и чије очи зраче као Сунце...

Стране су некако слепе за сву ту идолатрију, под чијим прсима застава немучењаштва се заталаса пркосно...

Дирљиво узимање драгих годишњих доба и песма Бахових соната, што долази са пучине плаве и даље разгони таме и врисне до саме висине...

А брезе беле под сводом плавим у мирису шума, отворе своја витка грла и утону у широки осмех свога младалачког тананог бивствовања...

Стићи ће из небеског света распевани џивџани мали, опијених срца и овог снежног јутра, да са сваком зраком Сунца пљуну на поноћне тмине и на смрт...

Видеће блиставо очима својих прегледа како мрак згасне пред мистеријом загрљене бескрајно плаве магле...

ДАХ БЕСКРАЈА...

Дах бескраја гледам, 

то судбина младости 

кроз паркове водених 

површина у смирај 

једног дана брзо и 

без речи казује 

умивену песму и 

осликава тужни 

јесењи континент...

Заборав и сажаљење 

душа безгласно чека 

и лет у неме жудње, 

а тек понекад доћи ће 

неразумевање моје...

Спавају магле  у 

сваком имену 

речном и мрак 

поравњава тишине 

и спасоносне мисли 

ушивене у рукав и 

до ђавола занос  и 

вид, казна и огањ...

Дати поругу и позвати 

осаму по возном реду 

среће, ту где строфа 

сличи на спарушену 

траву и ту где заспали 

светови, бол љубави 

јутрима дозивају...

Северац је вечност 

боли и ћутање наше 

моћи, тамо где 

надање модрином 

покрива бескрај 

ватреног заборава 

и плач жртава непознато 

таји, људе без срца 

и слутњу из груди...

Тражење и ноћас бледим 

знојем прежива све 

потонуле упитаности 

срца и туробне мирисе 

у огледалу среће, тамо 

где ударац досеже у 

заносу до невероватних 

моћи мог Натчовека...

Тешко зри месечев сјај 

у стварности без израза, 

ту где засићени страх 

узнемирено оштри 

наборану крагну 

лежерности, па тек 

наједном отпоздрави 

криком небо обележено 

туробним сивилом 

и дах бескраја...

РАЗДОБЉЕ У КОМЕ НЕ ЖИВИМО...

Мисао која се мора одупрети гледишту већине и то у свакој могућој мери... 

Шта издвојити из последњих остатака данашњег празног и досадног дана...

Ако само покушам да потражим унутра себе оно заборављено и остављено, проналазим оно тако звано неухватљиво ништавило...

Сво то шаренило отуђености и забринутости...

Сво то море неприлагођености и загађености...

Ја нећу бити кадра издвојити данашњу ништавност мисли...

Појмови без много опирања протрчаће у мени војничким кораком... 

Запажам сво невредновање тренутка...

Апсурд тамо где све јесте свучено са ивице најгрубљег апсурда...
Ја себе више не раслојавам...

Ја сам утицај ветра на преосетљиву кожу давно занемарила...

Моја моћ и моја надмоћ на уштрб свих давно прошлих беспомоћности и немоћи...

Невредност без прихватања равнодушно пресуђених привида...

Ни случајно ниси повучен у разрачунавање са привидно абнормалним...

Нечујем испитивачки упорно узнемирене правичности и скидам терет посматрача...

Наслањам се на зид раздобља у коме не живим...

Помиловање мишљења не изискује моја мисао...

Ја нисам испитивач...

Правда је ништавило поречене Истине довека...

Моја крв је спирана кишом суза...

Моја кривица у теснац није стала...

Устајем и одлазим...
 

ЧОВЕК ЈЕ СМИСАО ЗЕМЉЕ...

посвећено Ничеу

Ницао си у младости, 

под утицајем 

Шопенхаурових 

филозофских списа, 

а убрзо си против стао 

свом том песимизму 

и онда си нужно започео 

да проничеш у 

само теби својствени 

оптимизам...

Просуђивао си надахнуто...

Разматрао Натчовека...

Посматрао радости живљења 

и тако си изникао из

животне воље и снаге 

и тако почео да говориш 

пророчки попут источњачког 

мудраца Заратустре...

Учениче и верни пратиоче 

филозофа Диониса, 

ти који си изабрао 

поетски бити сатир, 

а не светац...

Ниси зазирао пред моралистима...

Ти си открио колико је 

важна воља за моћ...

Ти си показао врхунац 

радости индивидуе у 

оквиру осамостаљеног 

постојања...

Скромно си одбио 

сврставање човека 

у стадо понизних...

Твоја реч далекосежне 

последице има...

Твоја мисао је смислена, 

питка и бритка...

Показао си неке нове вредности...

Трагао си за вредношћу новога...

Твоји филозофски афоризми 

презиру поповско моралисање...

Ти ниси саздан да будеш 

скрушен и слаб...

Ти Антихристу сличан, 

вичан и јак...

Ниси разумео декадента Сократа...

Њиховог човек надрастао 

је твој Натчовек...

Твој Човек има 

узвишено достојанство...

Он је Херој...

Он није биљка...

Он није вашарска мува...

Он је смисао земље...

Ниси веровао у надземаљске наде...

Твој човек није бедна и понижен...

Ти си пробудио 

самопоштовање 

и смопоуздање...

Човек је смисао земље...

Велико је само оно стваралачко...

То је воља за моћ...

Мисли су ти вечно враћање...

Највише афирмације 

ти си изрекао.

Самопотврђивање 

и бескрајно усавршавање...

Вечно обнављање...

Ницање из властитог пепела воље...

Сврха, довршење, циљ и крај - круже...

Човек није негирање и негација...

Човек је афирмација свега...

НЕМА СРАМА...

Страшна јесења досада, 

а реч под непознатом 

тврдом плочом, док 

ледени дивови гоне сјај 

Сунца на заходу...

Смрзнути дани и 

празнине и још 

магле над сивим небом, 

исцртавају путање 

млазних авиона, а 

васиона монотонијом 

покреће и примиче 

сазвежђа и бескрајне 

милијарде дрхтавих звезда...

То речи отимају трептај 

из укопане свести, без 

надахнућа, са стотину 

туга, ту где издишу сванућа, 

у недогледном сневању 

ишчезнулих боли и 

изгнаних јаука, кад 

доброћудни плачу, 

а покопани васкрсну...

У тој грозној лажи 

презреног фестивала, 

то устрашено сироче 

усред потресног карневала, 

тајанствено збраја колико у 

људима одвећ нема срама...

МАЈАКОВСКОМ...

ПРОЛОГ

Идеју нашу,

што блуди на забетонираном плугу

ко рабаџија на посној трпези, од костију саздан,

иритиран крпежима душе осећа се пријатно

гладан и погрбљен, ћутљив и слеп...

Груби!...

Што срећу упрежете у јарам волујски...

На жицама брусите мелодије сетне...

Можете ли свирати песму моју

тако јако да и глуво уво чује...

1.

Двадесетједан...

Двадесетдва...

Двадесеттри...

Зар од једном све јесте неважно...

Нечујем!...

Тишине!...

Ћутим - немир се јавља

под камењем цвиле људи...

Смрде лешеви -

стропошта се смог...

Да ћутим само могу!...

Поклич трза у грлу -

речи су метафоре моје...

...

ПОБУНА...

Неизмерност се не(слути) 

више скором немогућношћу, 

док опет надолази сивило 

туге, покрет без тежине и 

свакидашњица у заносу 

простире обесна значења...

Тај најчешћи доживљај 

света протумачен до 

појединости каткад и 

Слобода уздише кроз 

слеђене досаде и 

блиставу бескорисност...

Необичност начела  и 

вапај доноси кише, 

а бол мирноћом удара 

самотне узлете, све 

ближе присутности и 

заносу надахнућа...

Радозналост немоћ 

заустави и данас 

струји гнусоба 

заборављено буђење 

свести, то јесењи 

мотиви јасно и 

страсно ужурбаном 

железницом возе...

Саосећа бескомпромисно 

срце са силама Живота 

и шамарима смрти у 

лирици душе све своје 

унутрашње побуне...

КОПРЕНА НЕМОЋИ...

Без премишљања

слободно узимам 

вечерашњи необичан стих

без орпоштења

унатраг и мимогред

из камена

ни пред ким

поменућу 

безначајност тренутка

и зебњу времена

неодлучност душе

трагедију да разуме

драме се обрћу

страх није апстрактан

неодређеност патње

и потоња реч

копрена немоћи

грешка у времену

и простору

непромишљена одбрана

непосредног ништавила

упућена кривица

кобни расплет

бол без заштите

први корак јасноће

елегантно загонетан

поступци и дела

забуна и песма

праштање излишно

мотив неверства

нагодба је смерна

себични интереси

неугодне будућности

двоструко изневерене

сурови прељубници

видех и мртви

дотакну се

и ухвате за руку

ко висеће жуте дуње...

БЕСКРАЈНОМ ПРАЗНИНОМ...

Бескрајном празнином полете пчела 

и донесе мед Живота са врха 

највиших светова, ту где јесте 

једина жеља она за Животом, 

ту где свако јутро по једно 

ново Сунце сине и засија, 

ту где свака кап јутрање росе 

јесте храна за хероје, 

ту где из крављег рога изобиља,

наздрависмо медовином 

тим знаком добродошлице 

одасмо похвалу уморном 

и посусталом ратнику...

Долетеше и два врана гаврана 

Мисао и Меморија 

и баш овог јутра сакупише 

црне вести и лоше информације 

из свих 9 светова и сфера, 

а затим стадоше да их 

људима шапућу на уши...

Јабуке Живота, 

бесмртност и плодности 

иструлеле...

И није ли још једна илузија 

да се Мисао учини бржом 

од сваког делања...

Неко је у центру свемира 

посекао Свето Дрво Живота 

и тако је опет уздрмана виталност...

Јелен више нема зелено грање 

којим би се прехранио, 

а његов врат обавила је 

превише насртљива змија, 

која га дави грчевито

до смртног ропца...

Још једна борба Живота и смрти...

Крај света...

Тама је угушила 

просветљене гране 

космичког светог Јасена...

Земљу неће очистити 

поплава и пожар...

А два сива вука Среће 

Гери и Фреки леже мртви...

  

ПРАХ И ДАХ...

Из бескрајног праха 

новембар пролази 

све ближе 

неисцрпном сутону, 

кроз велике тишине 

и усахло грање 

збуњеног даха, 

ту где капије знања 

више не шкрипе 

испред немог 

урушеног здања...

Слушам време 

мртвим ходом 

расипа прах и дах, 

руке су 

високо одскочиле 

и корак је 

размицао затишја 

и страх по странама 

незабележеног тренутка...

У позадини много 

опалог лишћа по путу, 

у ћутању против свега 

и пресушиле су песме 

у одјеку 

новембарских киша, 

јер то сутон крчми 

згунсуте сате 

и као да улазимо 

у неслућене светове, 

у сиротињу, 

у горчину, 

у мукло настављање 

сивих дана, 

пред којима се 

новембар као сироче 

без колосека још неодазива...

Више ни заборав 

тужити не зна, 

кроз лутања вечна, 

ту где нико засветли 

више од непознатог човека 

и где претоварена заслуга, 

још гдегод испуњава 

песковиту мисао   

и кружну патњу, 

у сваки смирај 

празничног језгровитог 

погашеног осећања 

и присећања...

МОЈА ПЕСМА...

Моја песма је кијавичава, 

као кад роси с јесени стара липа, 

у тужном одсјају промрзла бреза 

или самилост усамљеног бреста...

У бакрене боје јесени, 

обучени су дани моји 

и дубине моје 

и тегобне магле 

и прозебли вртови 

и румене ноћи 

и сванућа...

Моје песме су безгласне, 

као с јесени изорана земља 

и минути су вечни 

и тишине су од ужаса бледе, 

док заборављени смисао у смирај тражења, 

као дашак свеће на бури пламти и памти, 

а очи са мог ружног лица 

неразумљиво под небесима прострује, 

шапатом достојанственог пораза и одраза, 

над уснулим ћутањем занемеле вечности 

и бескрајног бола 

и свих ових строфа... 

БРАГУ...

Читавим бескрајем пловили смо путем око космичких светова, синоћ у издубљеном деблу дрвета... 

Застали смо без речи у светлуцавим кристалним пећинама, које су светлеле бљештавом светлошћу скривајући те дивне нити поезије Бога Брага...

Призор је био сличан светлим искрама из пламена ватре...

Било је то Сунце које су вукле двоколице са белим коњима, којим је управљала девојка по имену Сол...

Био је ту и див Дан који је упрегао у кола Бљештавог Пастува са светлуцавом гривом...

Као да је решио да што више обасја земљу и небеса зрацима свога светла и тако све обиђе још једном за 24 сата...

Јели смо магичне јабуке младости и заклањали смо се под гранчице имеле...

Нити наше судбине, а ми не уплашени пре каменим стеновитим громадама ни пред дивовским стенама, ни пред олујама и олујним претећим небесима...

Прешли смо мостом од дуге у црвену ватру, згазивши у зелену воду и удишући плави ваздух...

Германски Бог поезије и лепог изражавања Браг учинио је наше душе нежним и доброћудним и донео је у наша срца светлост и доста добре воље...

Тако смо избегли Агиров кључали лонац и његово немилосрдно моћно море и свих 9 кћери таласа...

ОГМА - ГОСПОДАР ЗНАЊА И РИЈАНОН...

Лабуда сребрног перја који је лечио Ријанон својом магичном песмом више нема, јер су по налогу Господара Знања њега зачарале магичне илузије, док је живео у дивљини и шуми као пустињак и самотњак...

Био је Он њена нежна кошута коју су свирепо ловили и гонили дивљи пси по сненим сенкама шумских идиличних пејзажа...

Био је дивљи пастув што је галопирао кроз златне магле газећи снажним копитом сво то миришљаво цвеће...

Јурио је дивље вепрове подједнако и у рату и у благостању...

Опијао се сваког јутра са само 3 капи знања и исписивао је потом дрвеним штапом од јасике на кори дрвета сву своју прошлост, садашњост и будућност...

Био је њено мало лане које је било пиморано да сипа медовину у недра земље, како би умирио на тај начин подземне змајеве, који су испуштали језиви врисак...

Био је најчистији, највреднији и најједноставнији...

Када је био најчистији држо је Свети Грал у рукама...

Када је био највреднији причао је о Гралу...

А када је био најједноставнији бивао је стражар  и чувар Грала...

Био је Огма господар знања и ирски бог елоквенције и изумитиељ најстаријег ирског писма огхама...

Волео је Ријанон која је у трпљењу подносила све своје муке и неправду са неописивом стрпљивошћу и лакоћом, што је било вредно сваке хвале...

Без трунке протеста истрпела је сва своја злостављања - та прелепа стрпљива Жена...

ЉУБАВ...

Ко је први саопштио ту неизречену тежњу, ту у подсвести моје свести и Ко је говорио о настанку и растанку чежње, коју Реч неће ваљано исказати...

Зашто су рекли да је Љубав оно незнање и опоро познање и разум без храбрости и смелости једног замишљеног бесконачног скупа...

Љубав која не сме да те савлада и опасност да не изгубиш кап божанске мудрости из преливеног океана...

Љубав је тешко исказати и показати, кад све друго развеже ону сједињеност без било какве увиђајности на темену...

Љубав из незнања, без познања...

Љубав која не разликује добра од зла...

Љубав у својој бити лоше разликује пријатеља од непријатеља...

Љубав без тврдње и слутње...

Љубав без стицања и порицања...

Љубав није једнакост, а није ни сличност...

Идеје Љубави лебде Свемиром, ти бледи атоми на раздаљини од 3 светлосне године...

Разум открива, срце покрива...

Снага подстицаја и Истина...

Временски прекид стварања...

Неискреност и краткотрајна развезаност и расејаност...

Измишљам просте линије обзорја, Ја Градитељ и Мајстор Космоса...

Љубав у добру и лепоти подједнако, као ред и склад у стварању из свачега...

Ватра, Ваздух, Вода и Земља - Ја сам...

Ја корење свих космичких дешавања...

Сфере живе у мени без чулности и чудности...

Космос у мени живи без органа и оркана, ту ге ништа не застарева и ту где ништа не побољева...

Ја занемарљива кап Љубави, у том космичком океану, фантастично замишљеног бескрајног пространства Васионе, питам се Шта је или Ко је - Љубав???...

ЛОСОС ЗНАЊА...

Бог Сунца Луг са пуно времешног умећа и јутрос најблаже речено, допусти да на Источнику инспирације опет заплива и мој лосос знања тамо по оној околини где израстоше они предивни лешници Знања...

А ја ношена нежним звуцима хармоничне и мелодичне харфе са гранчицом јабуке златне у руци, сретала сам путевима свим тим, дивља створења: прекрасне рогате јелене, дивље вепрове и лавове страшне...

Изнад Таре главног града Ирске укрштали су још у лету своје продорне очи орлови и вране...

Мудрост је изнова изискивала оне нове драгоцене капи инспирације моје и све даље...

Унутрашње божанско просветљење и озарење, задобила сам тог јутра пијући из Колдрона благостања, који беше сав од злата...

Сањарске моје очи занесењака рефлектовале су светлост и сунчев сјај...

А мехурићи нове инспирације заплуташе нечујно кроз мистичне и магичне јутарње беле магле, а мисли и речи бише ношени у наручје крадљивца таласа...

Житна поља несмотреношћу мојој, обрстили су мишеви...

Пролећна Девица та топла, нежна и лепа жена са прегрштом забрањене чежње и неодговорене пожуде, остаде заробљена у љубавном троуглу између два немилосрдна Господара - оног њеног Господара Лета и Господара Зиме и сваке друге тмине...