У оскудности скупљене речи, тешко да ћу рећи и оно што устајало запупи и заћути опет к`о за час у мени... И премда има испод сете те, чуђења вредне хвале, благо узаврела реч у последње време к`о да неће ту да стане... Мали обриси на простоту опомињу и без речи и без журбе, у галопу милосрдно потеку и тако створе још једну набујалу реку... Претварање набујале речи у моћ написане или изговорене речи, заслепљујуће је данашње стање, при коме ће оштроумност пробости само к`о за час, данашњи немушти говор... Без слагања неког нарочитог у криво удешен тренутак, само ће реч заплакати у искрености противног шума те веселости... Снег са крова неће познати хладни обрис срца у последњем изливеном мишљењу јутра и његове задржане истине... Тајанственост плавог цвета и распитивање без сопственог права гласа, у зебњи великог неочекивано искривљеног пута, подно паклене вароши... Биће то још једно подозрење и убеђење да земља ревносно и без престанка подстиче своју загледаност у великодушну равницу правичности и одлучности... Неће се осмехнути на осредње поступке и после толико година казне... Биће то још једно испијање оне исте чаше сећања похрањених без речи и подсмеха... У велику мисао глупа жеља неће стати... Излазак из данашње мисли, довешће до распадања говора у мраку занемарујуће и сурово удешене, посве убоге неважне ствари... Из непажње личног неверовања, неће се сећање смешно запитати о простоти одбачених проузрокованих времена... Но, у тузи свеопштег потопљеног разумевања, бесконачне људске речи, постаће све само не делатно одговорне у здруженој одговорности пред примитивном равнодушношћу развикане гомиле... Милина познатог откровења и даље ће пакосно и подругљиво, сијати у мучењима на радост изопштеним очима циника... У презрењу жртвоване речи, неће бити те спасавајуће свелепоте благодарности неке, као што је то пред овим часом рађања једне своје речи...
