Ако се по дефиницији узме да је "морализам" ништа друго до само "признавање неког моралног закона и гледиште по коме је моралност највиша вредност и главни задатак човеков и коначни циљ света" и свега, онда вреди данашње причање започети са два велика морализма који гласе: "Ја знам да ништа не знам" и "Упознај самога себе"... И неће требати превише врмена да приметимо да је аутор овакве врсте морализма, нико други до СОКРАТ, који се сматра првим критичким филозофом који је одлучно стао против "софиста", али и првим филозофом који је због свог филозофског начина рада изгубио Живот...
А ко су били софисти, сви ти "мудраци" и "научењаци"?... "Путујући приватни учитељи разних наука и вештина, нарочито филозофије и беседништва, у Старој Грчкој почевши од 5-ог века пре Христа. Међу њима је било и оригиналних филозофа, као што су: Протагора и Горгија, међу знатније спадају још: Хипија, Продик, Тразимах. Изашли су на рђав глас због учења како се доказује да је истинито или добро оно што заиста није, због употребљавања софизма и због Протагорина релативизма, учења да је "човек мера свих ствари" и Горгијина нихилизма, учења да није могуће никакво сазнање"...
Сократ је рођен 470 година пре Христа у античкој Атини. Отац му беше вајар Софрониск, а мајка бабица Фенарета... Прича се да је био нижег раста, обучен скромно, снажне грађе тела, јак, храбар (због чега је као војник у Пелопонеском рату одликован са више ратних одликовања). Красила га је и моћ самоконтроле. Увек вешт да добро одговори и склон посебној врсти дубокумног хумора... Познат по појавности својој, а срећу га на трговима и улицама Атине, којима је обожавао да тумара... Волео је дубоке расправе - оне умније... Волео је да иритира ма шта под овим схватили, али и да се нашали на сопствени рачун у духу ироније наравно... Био је инспиративан за све и сваког...
Против своје воље морао је да научи очево занимање обраде камена. Но занимање својих родитеља више ће искористити симболично и метафорично кроз филозофски систем коме је тежио... Младост и детињство нису били пуни спектакла... Поред школе радио је у радионици свога оца без амбиција да се тиме озбиљније бави у будућности. Окреће се пракси самоспознавања и то ће му бити главно занимање и тежња... Он није седео кући у доколици. Вежбао је гимнастику (у здравом телу још здравији дух). Био је одличан играч и зато је имао и прелепу телесну грађу кажу... Али кажу и да је по својој појавности био смешан, ћелав, ни близу лепоти грчког идеала. Увек је тежио да каже нешто ново, иако су га противници оптуживали да говори једно те исто...
Његови ученици сматрали су га и уважавали као "најмудријег и најбољег од свих људи"... Сва своја предавања Сократ је одржавао у виду дијалога (разговора) са присутним ученицима, све радећи бесплатно, журећи да стигне где год је то било могуће... Окупљао је око себе младеж која ће бити кадра да његово учење појми (схвати). Разговор би започео дотичући се најбаналнијих ствари и тако је прелазио да критикује "популарне појмове", што је за циљ имало да ученици започну постављање најдубљих питања из практичне, моралне и животне филозофије... Сократа су питања највише занимала, а као говорник био је увек занимљив и на тај начин људе је порађао духовно. Олако је ступао у контакт са многима тежећи да у том сусретању сазна оно што још не зна, а како је сам сматрао важно је упознати своје незнање завиривањем у просторе сопствене душе... Разорити треба све раније стечене заблуде о некаквом знању... А истина није намењена изабранима (одабранима, пробранима), већ свима...
Формално Сократ као да наличи софистима, јер и он просвећује народне масе (био је учитељ) , а интересује га човек као духовно-морално биће. Ипак Сократ не излаже сумњи истину и морал, већ тежи да створи правилне научне појмове који ће важити за све људе... И тако је полазиште Сократово, као и овог причања с почетка: "Упознај самога себе!"... И за разлику од софиста он је све вршио бесплатно, није имао кад да пише, сведочио је све живом речју и добрим примером и делом, а својим пророчким речима утицао је директно на многа срца... И кад му је нуђено да уђе у савет стараца одбија... Критиковао је претходне нараштаје, посебно софисте јер су они своју науку, привид и празну мудрост наплаћивали... Сократ је имао критички став према традиционалној религији (митологији) уз тврдњу да може постојати само један Бог и тако је рационалистичим путем дошао до монотеистичке идеје...
Шта је Сократ нашао на овом путу самопознавања?... Хоћемо ли се забезекнути ако чујемо да је резултат његових размишљања и самоспознаја управо то вечито НЕЗНАЊЕ и то властито незнање? Сократ истину тражи и за њом трага скупа са својим ученицима. То његово обраћање њима садржи и иронију (претварање у говору; "фини, скривени подсмех, али који се ипак може приметити, а састоји се у томе да се нешто каже друкчије, обично противно него што се мисли; код Сократа, такав начин расправљања да се најпре, тобоже из незнања, прими тврдња саговорникова као тачна, па се у току даљег расправљања покаже њена нетачност; касније код романтичара, неограничена слобода у израђивању уметничких дела")... Сократ је тежио да дозна зашто његови ученици и помисле да нешто знају или да "не знају чак ни да знају (као он), док им он из њиховог мишљења не изведе противречне консеквенце, помажући им, најзад, при "духовном порођају", т.ј. при образовању правилних појмова"...
Сократов дијалошки метод рада је емпиријски и индуктивни. Индукција значи уводити и то је врста логичког закључивања где се из појединчних истина изводи општа истина; ово је метод научног истраживања где се из посматрања више случајева неке појавности долази до закона по коме та појавност настаје и по коме се управља и влада... Емпирија је искуство и оно што се стиче искуством (оно искуствено)... И тако Сократ "задржава као правилно, само оно што је заједничко у свим примерима и свим мишљењима појединца"... Индуктивном методом Сократ добија дефиницију "моралних појмова" и по томе ти појмови јесу крајњи циљ васпитања, где врлина значи исто што и знање... "Без знања нема врлине, без истине нема морала. Врлина је знање, а знање је прва, основна врлина. Врлина се може стећи смо учењем. Зло се чини само услед незнања онога што је добро. Нико није намерно неваљао"...
Једино бих се са овом задњом тврдњом Сократовом мало "сукобила", јер мој емпиризам доказао, а верујем и емпиризам још неких филозофа посматрача, да има итекако и оних који јесу намерно неваљали и зли...
После моје мале несмотрене упадице, опет се враћам Сократу, по коме све ове моралне норме треба именовати као "неписане законе богова". Сократ је ослушкивао унутрашњи глас свога шаптача и њега је назвао Демониум. Био је то божански глас, онај унутрашњи који га је упућивао шта да чини... Да добро сте прочитали реч "демон" или грчка реч "дајмон" значи божанство; демони су духови и бића савршенија од људи, али нижи од богова, по веровању старих народа посредници између људи и богова; једни од њих чине људима добро, а други зло...
Сократ није одвојио морал од користи и ту као да је нејасно све по мало, но он ипак каже да треба чинити оно што је право и то од људи захтева (очекује) да чине. Учио је да много боље јесте трпети и подносити неправду, него исту некоме творити или чинити... Зар то својом смрћу и животом није доказао и показао... Тражио је умереност живљења и ограничавање сваке излишне (сувишне) потребе... Ако се ми угледамо на Христа, онда се Христос свакако морао угледати на Сократа... Али можда се Сократ угледао на Конфучија (551-479 пре Христа), који такође ништа није записао и у писменом трагу оставио...
Сократ је желео да покаже да су врлина и срећа нераздвојне и тако је зачео врсту "популарне теологије и телеологије", по којој су свесни циљеви узрок свему и веровао је у Провиђење... Наука о Богу (теологија) и телеологија (грчка реч "телеос" значи савршен; наука о циљевима, о сврховитости у свету; мишљење да је свет уређен према неком циљу од неке више интелигенције, јер у природи има појава који имају неку сврху, а телесни органи су такође удешени за вршење неког циља; посматрање света са гледишта сврховитости; циљности; сврховитости)... Целисходности...
"Бог, кога сазнајемо из његових дела, из целисходности у свету, је један и свезнајући. Тог једног Бога, чијем духу је сродна човекова душа, разликује Сократ од богова популарне религије. И ако те богове није спорио, ОПТУЖЕН је да уводи нове богове и да заводи омладину, зато што је критиковао демократију која је владала и која га је и осудила. Није ни покушао избећи смртну казну, и ако је то могао, него је СПОКОЈНО испио отров потврђујући на тај начин своју филозофију својом смрћу"...
Уврежило се и погрешно мишљење да је Сократ легендарна и измишљена личност (зар исто није пратило Конфучија и Христа), оповргавајући његово историјско постојање, хватајући се само за то што Сократ није иза себе похранио никаква писана сведочанстав и трагове о свом раду. Једино шта је остало јесу записана дела његових ученика. Тако имамо "Успомене о Сократу" од Ксенофонта (580-470 пре Христа; био је песник из Колофона, певач и филозоф и оснивач Елејске школе; био је монотеиста и пантеиста и побијао је антропоморфизам - придавање људских особина Богу; Бог је за њега све и једно, вечно, најмоћније и најбоље, непокретно и непроменљиво). И у Платоновим списима и дијалозима, главни је јунак вазда Сократ. Платон (427-347 пре Христа; родом из Атине или са острва Егине, Сократов ученик, а учитељ Аристотелов; оснивач Академије; филозоф и математичар; путовао у Египат и 3 пута на Сицилију у политичку мисију, да би на једном од путовања био продан као роб; има преко 40 дела; основа његове филозофије је наука о идејама...; о Платону неки други пут више; данас је тема непрежаљени велики учитељ Сократ)... Није писао зато што о писању није имао високо мишљење, па каже управо ово: "Писање је слично сликарству, јер његови ликови стоје као живи; а запиташ ли их нешто, они лепо ћуте. Тако су и књиге. Мислио би да мудро зборе, а ако их упуташ желећи разумети нешто од онога што је казано, одговарају увек једно те исто. Када је једном написана, свака се књига налази једнако код оних који је разумеју као и код оних који не би требало и она не зна да говори којима треба, а којима не треба. Ако буде искварена и неправедно покуђена, увек јој је потребна очева помоћ. Сама не зна ни да се брани ни да помогне сама себи"...
А зар и Христос није исто учинио касније ступивши на позорје овога света и зар се дуго није спорило око његовог историјског идентитета?.... Није записао Христос, а ни написао баш ништа, осим оно по прашини (а што се убрзо развејало и нестало, заборавило, опростило)... А све што о њему имамо написали су плашљиви ученици, неуки и ређе учени, лажни и они прави, покајани и непокајани...
Умро је Сократ 399 године пре Христа, испивши отров пехар (врч) са отровом добијеним из биљке кукуте, неправдено осуђен и пресуђен... Када је 500 одабраних судаца (судија) у његовој делатности пронашло елементе богохулности и покварењаштва, лукавштине, слабе аргументације... А Сократ својом Апологијом (или Одбраном) најмирније душе и срца прихвата смртне пресуде отровну чашу...
Тадашњи антички обичај био је испијање отрова, а узевши пехар у руке, тражи од пријатеља да оду... Жели да остане сам... И тада ће рећи: "Већ је време да одлазим - ја у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде ка бољем спасењу, то нико не зна осим Бога"... Толико су противници од њега страховали и стрепели, да је једини начин био да га лише права на Живот...
Уважавао је и поштовао међу филозофима посебно Анаксагору и његово учење о божанском духу. Анаксагора (500-428 пре Христа) родом из Кладзомене у Малој Азији, грчки филозоф, математичар, астроном, физичар. Написао дело "О природи" од кога су остали неки делови. По њему ствари не постају и не пропадају, већ постоји непрекидно спајање и одвајање вечних елементата, "хомеомерија или семенке ствари", којих има толико врста колико и ствари, а које су најпре мировале међусобно измешане, а када их је дух, нус покренуо непрекидно се спајају и раздвајају истоврсни елементи међу њима. Жива бића настала су од клица ("Анаксагорина сперма" како ће је назвати Аристотел), које су пале с неба...
После Сократове насилно изазване смрти остале су 3 велике филозофске школе... Прва је Мегарска школа, коју је основао Еуклид из Мегаре, који је ујединио Сократово учење о врлини са Парменидовим учењем о правом бићу, и тако је биће оно једино што је добро, а све друго изван тог добра је небиће (па тако и не постоји). Постоји једно добро и једна врлина, а то је "сазнање добра". Еуклид учење доказује угледајући се на Зенонову дијалектику, па се ова школа зове још и дијалектичком или еристичком. Затим ова школа заједно са циничком прелази касније у стоичку школу... Еуклид (444-369 пре Христа), Сократов ученик, "његово учење је синтеза елејског учења о бићу и Сократовог о добру. Оно што постоји то је јединствено, недељиво, вечно и непроменљиво добро. Извор сазнања је појмовно мишљење"...
Друга је већ поменута циничка школа (моја омиљена) чији оснивач је један од Сократових ученика Антистен из Атине (444-366 пре Христа) ученик софисте Горгије. "Његова је филозофија практична, до ње доводи здрава људска памет. Треба живети по природи, са што мање потреба, не тежити за богатством, влашћу и славом, не подавати се жељама и осећањима, постати АПАТИЧАН према свему и потпуно СЛОБОДАН од свега"... Циници (или киници како их још зову, од речи грчке "кион" што значи псето)... Псетом су називали Диогена из Синопе због начина живота који је водио... Онај који усред бела дана уз пламен фењера тражи и трага... Спава у каци (бурету)...
Но, да се осврнемо на учење циника Антистена, Диогена идр... Срећа се садржи у врлини, у природном живљењу са што мање потреба и прохтева, у задовољству са самим собом, али у показивању ПРЕЗИРА према друштевним конвенцијама, јавном мишљењу и моралу, речима или делима... Циници су пропагирали природни живот, где би се све ограничило и свело на најосновније животне потребе. Управо су они ти који живе и воде најпростији "псећи" живот (данас је наша држава можда најлепше место да се "псећи" живот покаже на делу)... Врлина и срећа јесте када човек нема потреба, када је у задовољству са самим собом, кад је препуштен самосавлађивању... А ко то нема потреба? Кажу циници једино се мудрац одриче потреба, а сви људи су или мудри или луди... Немање потреба јесте добро и јесте врлина, а зло је неваљалство. Све остало и друго је индиферентно (равнодушност јесте индиферентизам или једнако држање, према различитим схватањима или стварима; посредни правац између средњевековног реализма и номинализма, који каже да општи појмови универзалије постоје у појединим стварима)...
Трећа школа јесте Киренска школа, која нешто касније прераста у епикуровску. Њен оснивач је Аристип из Кирине (435-355 пре Христа) у Северној Африци, ученик Протагорин и Сократов. У теорији сазнања заступа сензуализам и субјективизам. У етици коју сматра главним делом филозофије заступа хедонизам. "Свако биће тежи за добрим животом и циљ је човековог живота уживање и то уживање у садашњости; али за право уживање способан је само мудрац, који уме владати собом, да не постане роб уживања"... Врлина је способност уживања, а добро је сведено на оно пријатно, мада каже да није добро свако тренутно задовољство, јер оно може поседовати и непријатне последице. Јесте да се по њему тражи што више задовољства, али за то је нужна "увиђавност", т. ј. филозофија како би се одмериле вредности разноликих задовољстава. Тако имамо да је само садашњост наша, јер је прошлост прошла, а будућност је неизвесна... Ето одакле смо чак из Старе Антике позајмили (наследили, усвојили) данас најзаступљенију крилатицу: "Живи овде и сада - данас"... Неки од присталица ове треће постсократовске школе препоручивали су самоубиство, јер се у животу налази више бола него задовољства. Неки циници су извршили самоубиство да би тако показали своју РАВНОДУШНОСТ према животу и свету...
Сократ је још некога добро поучио-обучио, а да то није школа већ најпре велика личност која надраста многе школе, а ипак оснива и школу... Платон највећи филозоф који је ходио земљом, оснивач идеализма и аутор преузвишене филозофске доктрине. Платон беше највећи Сократов ученик, а почео је да га слуша са 12 година. По Сократовој смрти задржао се у Мегари код Еуклида. Потом путује по Италији, Сицилији (на Сицилији мучни доживљаји у сусрету са тиранима када је третиран попут најобичнијег роба) и враћа се у Атину и оснива своју школу "Академију" (о Платону можда неком другом причом, јер никад се не зна унапред шта може да заврти човекова велика мала или мала велика интересовања)...
Сократ је изведен пред демократски суд Атине и он га је осудио на смрт. Био је то крај или тек велики почетак трагично преминулог Сократа, који никад није напуштао родну Атину и који није имао потребу да загледа-разгледа сав преостали свет, кад је у себи самом имао за читава 3 таква света... Једино је напустио Атину онда када се отиснуо као учесник у неколико ратних похода као војник, у ратовима које је предузимала Атина... Учествовао је у Пелопонеском рату који се одвијао између Спарте и Атине 431-404 пре Христа (а који је Атина изгубила)... Ту се показала његова јачина и чврстина, јунаштво и издржљивост. Услед велике хладноће многи су се умотавали у шта стигну, а Сократ је бос ходао по леду, пред опасношћу никад није бежао, а у најтежим стањима остајао је, немогуће, али ипак прибран... Рећи ће: "Немогуће је да човек погреши ако нешто зна"... Тумарао је атинским улицама тражећи одговоре на постављена самопитања и раздвајајући знање од мишљења и тражећи од свих да признају властито незнање... "Питати значи и проверавати оно што јесте, дакле, постојеће учинити сумњивим, ставити под знак питања, и не дозволити себи пливање у плићаку илузија"...
Говорили су за њега да је "напаст" која буди успаване из лажно васпостављеног мира... Ту је неопходна храбрст како би се подносила истина почесто и болна. "Добро се може достићи разумским мишљењем"... Није био од оних који унапред треба да испуне некаква очекивања гомиле нудећи им пријатне усрећујуће одговоре... Саговрнике би заточио у лавиринт и сами су морали да нађу излаз из њега... Признао је да ни сам није успео да дозна шта је истина, а свакодневно је на нов начин промишљао о врлини и животу. "Живот без преиспитивања није вредан живљења"...
Сократ није отворено рекао шта је то добро, а нити да он то сам зна и није нам за то оставио опипљиве доказе... Оно што он од нас очекује и тражи јесте да сами нађемо одговор(е)... Остаје нам да се распитујемо за добро и да по њему живимо по очекиваном следу ствари уствари... Њему је био важан онај унутрашњи "глас срца" или божански Демониум, који га је уводио и доводио, одводио у димензије божанског надахнућа...
Пријатељи су му прирпемили бекство од судског спора, али он то није хтео... Поштовао је суд... Част... Умире достојанствено остајући доследан сваком свом ставу и слову... Непоколебљив до смртног ропца...
Сократ је начинио ипак грандиозну прекретницу у историји атинске филозофије иако се опет питамо: одакле тако огроман значај Сократа и данас? Да ли је он увео неки нови начин за постизање мудрости или је одгонетнуо ново схватање исте? Он који као што сам већ рекла није написао ни један једини спис ни редак. И тако ми о њему из прве руке не знамо готово ништа, а он је ипак неко ко је остављао утисак на људе стекавши не само много ученика, него још више и поштовалаца. Могао би се у том смислу сматрати сличним Талесу из Милета и Питагори. За разлику од овде споменутих, он је подлегао јарму "зависти".
Најевидентнији трагови остали иза њега јесу 3 велике школе филозофског начина мишљења. Писци "Сократове одбране" пишу против те неправичне казне и пресуде. Против њега пишу и проширене оптужбе. Па ипак лик и личност му понајвише уздиже највећи ученик Платон, где он у својим дијалозима излаже све као да су то Сократове замисли. "Само у једном од 34 Платонова дијалога, само у дијалогу ЗАКОНИ који је последње Платоново написнао дело, нема Сократа као учесника у разговору или барем као присутног слушаоца разговора"...
Сократов утицај је дакле преширок, иако све мање имамо сазнања о томе какву је мисију он спроводио, а из оптужнице дознајемо да је крив јер "не верује у богове у које верује држава, него уводи друга нова божанства, а крив је и зато што КВАРИ ОМЛАДИНУ".
Из првог дела оптужнице видимо да је кривња Сократаова у томе што не дели иста теолошка начела са онима који га оптужују ( у овом случају држава Атина). Држава је по уставу строго санкционисала за "асебеју" што значи непоштовање богова и безбожство. Државна теологија или "теологија цивиле", грађанска или дражвна теологија, била је слична оној коју су подражавали Хомер и његови следбеници (трагични и комични песници). И овим су се многи тешили видећи оптужницу посве основаном, јер Сократ је био скептичан (испитивачки сумњичав) према хомеровским и поетско митолошким представљањима божанства, где су божанствима додељивана најсрамнија дела који чине људи (а то исто је запазио и пре Сократа Ксенофан)... Сократов пријатељ и један од најмлађих трагичара Еурипид рећи ће: "Ако богови чине нешто срамотно, нису богови"... И тако Платон примећује и удара контра упитаношћу: зар баш такав хомеровски мит о боговима не квари омладину? Довео је у сумњу да такви државни богови могу дати вечни живот... О томе истом ће доста касније говрити и хришћански теолог блажени Августин...
Сократ је ширио нове мисли и нове замисли о божанском, говорећи о врхунској лепоти и доброти, где "индивудулана душа може трајно сачувати свој идентитет, односно "сећање", уколико се бави истраживањима и у себи гаји дубоку и трајну "љубав према мудрости""... Обичним Атињанима, довољно необразованим, Сократова мисао остала је неразумљива, јеретичка и богохулна...
А што се тиче последњег или другог дела оптужнице по којој је он квареж омладине, и ту многи проналазе оправдање, јер проливена крв мора се нечим оправдати. Сократ је без премца водио мноштво разговора са софистима и младима Атине, остављајући снажан утисак на уши ослушкивача и прислушкивача...
Онда се поставило питање ко је најмудрији међу мудрима, да би пророчица Питија у Делфима одговорила: "Нико није мудрији од Сократа"... Како нам Платон открива Сократа је то зачудило и стога наставља да утврди по чему је мудрост коју он поседује толико изузетна и почео је да врши испитивања - истраживања...
Прво је посетио једног државника за кога је унапред очекивао да ће се поставити у складу са мудрошћу и да ће се показати мудрији од свих осталих, од других... Испитујући га Сократ спознаје да је тај човек само изгледао мудро људима, понајвише самом себи, а уствари није био ни М од мудар... И не зато што је био убеђен да верује у оно што по суштини не зна, већ се исто показало у расправи о 4 главне државне врлине, а које се тичу: мудрости, храбрости, умерености и правичности... Тако ни један државник у Сократово време, па чак ни Перикле, није поседовао "сократовски признато знање" о поменутим врлинама, иако су сви државници веровали да то знање поседују (лоше је мислити да се то стање до данас изменило)...
После државника, Сократ је одлучио да се обрати песницима. Тако је дошао до сазнања да они изговарају много лепих речи, по надахнућу Муза, а оно што у њиховој поезији вреди припада Музама, Зевсовим ћеркама, а све мање њима... И док је пропитивао песнике видео је да ни они сами не разумеју оно о чему причају-певају у својим митолошко-поетским делима (песмама), па тако песници само "верују да знају оно што, у ствари, не знају"...
Потом се Сократ обраћа стручњацим, да би најзад схватио "да, они додуше имају лепа знања у свом послу, али да због тога што имају успеха у својој струци неосновано верују да су и у свему осталом мудрији од других. И они, дакле, верују да знају оно што не знају"... Стручњаци су тек данас енормна појава на овоземаљском тржишту...
Након самопотражње одговора на питање: "А шта је то ЗНАЊЕ?", Сократ је закључио да зна да ништа поуздано не зна... И сада разуме зашто је пророчица Питија онако рекла... "Ја Сократ јесам мудар, најмудрији, зато што ја једини ЗНАМ ДА НИШТА НЕ ЗНАМ"... А баш то "ништа" јесу оне ствари које најдубље задиру у природу људске мудрости и људског филозофског сазнавања...
Сократ би за себе радо говорио да није мудар, већ да се само разуме у "љубав према мудрости - филозофији"...
Иронија јесте била најјачи Сократов адут... Кец из рукава... Сократова иронија... Сама реч иронија потиче од грке речи "иронија", а што значи претварање у говору. То је још фини прикривени подсмех, а покушава да каже нешто другачије, обично супротно од онога што се мисли (понављам по други пут место о иронији, јер сам истој често склона)... Иронијом је Сократ разарао разметљиви фронт софистицизма и њиховог релативизма, па чак и хедонизма... У дијалошким дуелима са Сократом "свезнајући" беседници морали су да признају да не знају оно што су с почетка тврдили као сигурно знање...
Осим ироније Сократ је владао и у мајеутици (грчка реч "мајеутикос" значи порођајни), а по занимању Сократове мајке названа је ова бабичка вештина и метода, по којој се постављањем питања доводи до истине онај с ким се о нечему расправља. Било је то "порађање знања... из трудних душа саговорника"... Тако се долази до "опште дефиниције"... Тако ће Аристотел иронију сократовску назвати и означити као "индуктивни аргументи", а мајеутику означити као долазак до "универзалне дефиниције"... И иронију и мајеутику Аристотел ће убројати у "темеље теоретске науке", а што није баш тако мало зар не?...
Постоји тврдња да је баш други део оптужнице највише допринео погубљењу Сократа - где су му и иронија и критика дошли главе, али и што су његови ученици у томе радикално опонашали свог великог учитеља... Као да је недостајало умешности и разборитости онима који опонашају, а личили су више на дрске кицоше него на мудре, па је утисак да крше обичаје о поштовању старијих... Крив је учитељ Сократ тај прекршилац свих норми и традиција...
Нови стил и ново филозофско поимање... Остаје као скривено шта је и садржински код Сократа тако ново, код онога који се није бавио истраживањем природе... Напустио је интересовање за природу по свом самосталном просуђивању и ту се морамо ослонити на оно што нам Платон саопштава... Сократ јесте као млад истраживао природу, а онда каже: "Ја сам од тог испитивања заслепио у толикој мери да сам одбацио и оно што сам раније мислио да знам... и одговор на питање зашто човек расте... раније сам мислио да расте зато што једе и пије"... Ово је Сократово разочарање оним што је нашао у списима "физичара", а то је слично када се ми данас разочарамо оним што нам доноси можда доба модерне физике, хемије или биологије...
Сократ је некаквим путем кренуо?... Којим?... Платном нам је још увек драгоцен сапутник и водич кроз тему Сократа, иако он ту много додаје и придодаје од свога... И треба ли сумњати у аутентичност Платоновог Сократа?... Ако сумњамо онда дакле и мислимо, а ако мислимо онда и постојимо, па се поводимо на концу конца, за новим извором - а то је Ксенофонт, који је написао "Сократове успомене"... Јесте Сократ је водио многе дијалоге за разноразним личностима чија имена нису иста као код Платона. Шта и да је тачна тврдња да Ксенофонт није тако продуховљен у разумевању Сократа као Платон што јесте... Важне су теме тих разговора, а ту промашености нема... Расправљало се о добру, о лепом, о правичности, о управљњу државом, о храбрости, о срећи... Ово су нове теме о којима "физичари" нису словили, а ако јесу онда посве случајно и узгредно (површно, мало). Важан је и метод којим се те теме разматрају и обрађују (иронија, мајеутика)...
Сократ је трагао да одгонетне шта је добро, а шта лепо, а шта врлинско... "Питање шта је добро код Грка је увек ишло заједно са питањем шта је лепо: оно што је добро лепо је, и оно што је лепо добро је"... Мегарска школа на елејски начин каже: "Постоји само једно врхунско добро... врхунско добро је као оно елејско Једно морало у себи сједињавати све оне горгијански разноврсне врлине, а уједно бити и повезано са неком тада још врло нејасном визијом онога што јесте, визијом бића. Сократ је значи давао подстицаја за смисаоно повезивање људске врлине са целокупношћу постојећег"...
"Врлина је знање, а порок незнање" јесте нешто што је Сократ први саопштио, па макар и усмено, а што нам кажу Платон и Аристотел... На колико је ово неразумевања и отпора наилазило од тада до данас?... Говорило се да храброст (једна од 4 велике врлине) не може бити исто што и знање, јер би тако и незналице и будале могле да буду храбре... Треба разликовати смелост од храбрости, где "незналице и будале могу да буду смеле, али не и храбре; храбар је само онај који познаје опасности и који зна да се са опасностима суочи тако да их може савладати"... За остале 3 влине: мудрост, умереност, правичност, мање се спорило да ли и оне подразумевају исто што и знање... Најтеже је било показати да се све 4 врлине утапају несливено и нераздељиво у једну једину која јесте знање. По Сократу зналац се не може мерити са будалом и незналицом, а људска природа се највише одликује (препознаје) у знању, па тако незналице и будале могу мудрима нанети много зла и штете. А свако зло се чини из незнања (добра), јер сви људи по природи имају тежњу ка добру иако почесто не знају шта је добро...
Хераклит ће рећи: "Мудрољубиви мужеви морају врло много да знају"... А Платон ће у разговору о "Држави" рећи: "Пас има у својој природи нечег "филозофског", јер уме да разликује пријатеље од непријатеља"... Сократу филозофија није била занимање, већ стил и начин Живота, па тако усуђујем се рећи и мени... Аристотел ће рећи: "Са Сократом филозофија с неба сишла је на земљу, уведена је у куће и градове, да пита о животу и моралу, о добру и злу"... По Сократу сваки је човек добар у ономе у чему је мудар, а зао у ономе у чему је неразуман. Знање човека чини ваљаним, сналажљивим, добрим, зато ће упитати Протагору: "Зар ти се не чини да је знање нешто лепо и да је достојно да влада човеком и да човека ништа друго не може надвладати, кад једном упозна разлику између добра и зла, тако да увек буде како знање заповеда, да је РАЗБОРИТОСТ кадра помоћу човека?"... Остаће по Сократу да нико не греши свесно и да ништа није јаче од ума, а тако да нема греха, већ само заблуда...
Смрт је очекивао мирно не бавећи се много је ли она добра или зла и зато каже: "Или је смрт престанак сваког осећања те човек потпуно нестаје, или је то пресељење у бољи свет. Ако њом престаје сваки живот, тек онда је смрт добит, јер нас решава многих зала и ставља нас у стање потпуног неосећања. Ако је смрт пресељење у други бољи живот, онда се сваки који се трудио у овом животу нада да ће доћи у најлепше друштво - у друштво добрих"...
