АУТОПОРТРЕТ...

Ја сам мешавима у кругу боја
мртва природа са јабуком
концерт анђела у летње вечери
замућени тон и плави чамац
површина иконе и композиција
пејзаж и лажно огледло
импровизација и меланхолија
мистерија 
спољашњи и унутрашњи облик
глинена скулптура и керамичка посуда
рањена лавица и птица у лету
статуа Коре
ваза геометријског стила
линија и женски акт
фотографија и слика
детаљ са фасаде
Венера
тањир и супа
мироносица на гробу
света ратница
рељеф на постаменту
аутопортрет
цвет и занос
фреска на таваници римске виле
жена у белом
карикатура
Сервантесов Санчо Панса
отета Ребека
лежећа фигура
покретна лутка гињола
виолина и крчаг
развојни стуб и еластичност
стамбени пројекат и буђење
заклано јагње 
сиви дан и један детаљ...

ШИРИНА НЕ УМИРУЈЕ...

Можеш преврнути моју кожу 

са два лица, но у овом 

тренутку нећеш наћи тамо ни 

зере оне старе чежње...

Можеш ме газити чизмама 

као да сам речни шљунак 

и то нека ти буде додатно 

занимање...

Намерно изазивам твој бес, 

твоју срџбу и јарост твоју...

Твоје руке долазе да опет

осиромаше моју доброту...

Ја вечити круг испаштања, 

али не и слабости праштања...

Насилно скрајнута моја 

душа је дирнута количином 

твоје непропорционалне љубави...

Не стижем у скрушеност 

да се погрузим, јер ти ме газиш...

Ништавна и празна 

на изглед јесам ли...

Ја нећу ронити у бескрајне 

тишине као некада...

Воде више нису 

прозирне и чисте...

Срце је тврдо...

Тамни су моји примери...

Ширина не умирује...

посвећено жртвама насиља

МИСАО ЈУТРА...

Нећу се пресамитити од бола под 
суновратима протутњалих надања...

Празнина окачена над уснулим 
пљуском неспокојем још спава...

Нељудски обриси једнако 
излазе пред моје очи...

Душе су погане у моменту
претпоставки од живота...

Видим пораз и затворен пролаз...

Нечујна меланхолија најзад
блаженом ће се једном звати...

Затрпано сунце под згариштем
уплаканих вихора и пустош...

Омаловажи моју главу доведену
пред омамиљиву мисао јутра...

Потрвено време гута своју децу
те убоге лешинаре прекројене
сипљиве потанке савести...

ОТКЉУЧАВАМ ВРЕМЕ...

Откључавам привржене срећне 

сенке и као рафинисано уље 

размазујем по сугестивно 

надошлом тесту и преносим 

мисао у стваралачкој екстази 

подераном мирноћом децембра 

на скончању године 2015-е...

Засипам своја данашња 

потраживања и намичем 

тешку завесу окађеним 

тактовима зимског сивила...

Осећам ту финоћу небројених 

речи и ужурбану блискост 

расељене хармоније пред 

плавим дверима у ставу задовољства...

И као да стоји полет тријумфа 

и свест у ножним прстима...

Само за час обузима ме сво то 

расположење, а завршетак 

природне празнине удара као 

улица смирену жељу лица...

Слушам мисли у приближном 

савршенству речи, ту где моја 

тишина гласом затвара свеже 

отворе згрчене од хладноће...

Отискам љубав помало поносно 

и непосредно распирујем њене 

честиице у моменту садашњем...

Амбицију у тај тренутак 

одличног полета говорим 

само једаред неодређено 

и матерински постиђено...

Навикла  на загасити 

пејзаж лепог говора

откључавам време...

ТАОИСТИЧКИ БОГ КУХИЊЕ...

ЗАО ЂУН или како се још назива ЦАО-ЧУН јесте таоистички бог кухиње... Култ овог божанства био је јако распрострањен још у другом веку пре Христа у Кини... Овај бог и данас ужива велику пажњу и поштовање широм кинеских домаћинстава... Кинези најчешће његову слику држе изнад својих шпорета... У време новогодишњег славља овом божанству се приносе дарови у виду меса, воћа и вина, а његове усне на слици измажу се медом... Након тога његова слика се спали, јер се по њиховм веровању тако олакшава његово вазнесење на небеса... Зашто му мажу на слици усне медом???... Верују да ће тако ЗАО ЂУН када дође пред ЈУ ХУАНГА Цара од жада врховног небеског владара кинеске митологије и Узвишеног великодостојника од жада, врховног владара неба и земље, да поднесе извештаје о томе како се породице понашају на земљи, говорити о њима што слаткоречивије... 

Једно предање каже да је некада давно ЗАО ЂУН био сиромах који више није могао да издржава своју супругу па јој је дозволио да се уда за другога, а биће да га је и она лукавством на то навела... После тога он је напустио кућу и скитао се светом као просјак... Једнога дана обрео се у дому своје бивше супруге... Пошто га је било јако срамота склонио се у огњиште и ту је несрећним случајем изгорео у пламену...

По другој верзији мита пре него што ће постати божанство ЗАО ЂУН је живео као човек по имену ЧАНГ ЛАНГ... Он је био ожењен добром и верном женом, коју је једнога дана оставио због млађе љубавнице... Након тога кола среће кренула су му низбрдо... Љубавница га се убрзо заситила, а он је изгубио вид... Почео је да живи од просјачења... Једнога дана дошао је на праг своје бивше супруге... Био је слеп и није могао да је препозна... Она га је препознала, позвала унутра и спремила му његово омиљено јело... Он се тада сетио своје бивше супруге и тој "непознатој" љубазној жени поче причати своју животну причу... Жена му рече да отвори очи и неким чудом он је прогледао опет... Постидео се својих поступака и одмах скочио у огњиште где је и изгорео... Пре него што ће изгорети жена је успела да га ухвати за једну ногу... И од тада до данас жарач се зове ЧАНГ ЛАНГОВА НОГА...

ДВЕ ПРИЧЕ ЗА ДОБАР ДАН...

Прва прича за добар дан јесте о јапанском јунаку минијатурне величине познатом под именом ИСУН БОШИ... У преводу његово име значи "МАЛЕН КАО ПАЛАЦ"... Како гласи прича???...

Живели су муж и жена већ много година у браку без деце и безуспешно су покушавали да на свет донесу дете... Пали су у очајање, па су почели да се моле својим јапанским боговима, прижељкујући да им богови подаре бар једног јединог маленог сина... И то не било каквог сина - сина који ће бити тако мален, тако неприметан и ситан као једно мало зрнце бибера или пиринча... Они добише сина који је био мали попут нокта на руци, јер су најзад тако и захтевали... И богови су буквално испунили њихово тражење и молитву... Тако се родио Исун Боши... 

Када је прошло 15 година од његовог рођења овај мали дечак решио је да крене за Кјото... На тај пут са собом понео је пиринчану зделицу, неколико штапића и иглу забодену у јастученце од бамбуса... Затим се отиснуо низ реку... Да би се превезао преко реке као чамац му послужи зделица, а као весла користио је штапиће... Дошавши у Кјото нашао је службу у једној племићкој породици... Ту је радио вредно и поштено много година... Његови послодавци су са његовим радом били презадовољни... 

Једном приликом овај малени јунак пошао је у храм као пратилац господареве кћери... Док су ишли ка храму на путу их пресрете пар џиновских ОНИЈА или рогатих ђавола... Овај мали јунак је решио да привуче њихову пажњу, како би господарева кћи могла да побегне... Тако је један од онија прогутао Исун Бошија... 

Малени јунак обрео се у утроби џина... Био је неустрашив и хитар као муња, па је извукао иглу из бамбусове јастучнице... Том иглом боцкао је ђавола у стомак... Тако се тим боцкањем примакао све до његовог грла, па је на крају џин испљунуо из уста маленог Исун Бошија... Други џин је кренуо да нападне маленог јунака, али је он скочио и иглом почео бости његове очи... Мали јунак изгледао је ратобрно и био је права мала напаст... Тако су се џинови дали у бег... У том бежању заборавили су да понесу свој чаробни маљ... Исун Боши и девојка ударише маљем о земљу и том приликом помислише жељу... У том часу Исун Боши поче да расте... И најзад се претвори у величанственог самураја... Заједно су се вратили кући... И тако је девојчин отац пристао да своју ћерку уда за Исун Бошија... 

Друга прича носи наслов ЈАКАМИ или ЈА-ГАМИ-ХИМЕ... Била је то прелепа принцеза из Јапана... Живела је у провинцији Иноба у близини Изума... Њом је желело да се ожени чак 80 браће великог јунака Окунинушија... И тако једнога дана браћа на путу сретоше одраног зеца у ранама, који их замоли за помоћ... Но браћа му окрутно рекоше да се окупа у сланој морској води и да затим осуши тело на ветру... Јадни рањави зец послуша њихов савет и много се напати... Затим је зец срео Окунинушија... Он се сажали на зеца и рече му да се окупа у слатководној речној води и да се затим уваља у полен биљке кама... Зец уради тако и ране му се одмах зацелише... И најзад зец који је уствари био једно од јапанских божанстава, откри предсказање Окунинушију да ће он добити руку прелепе принцезе Јаками... 

У ЧАСТ НОВЕ ГОДИНЕ...

У част Нове године заплесаће јапанско божанство среће ДАИКОКУ.. 

Носиће на својим леђима препуну врећу пиринча у зрну, тај симбол имућности и благостања... 

За појасом ће носити заденут мали чаробни маљ којим ће нама људима испуњавати жеље...
Из маља ће се просипати метални златни новчићи када  га ДАИКОКУ протресе... 

Он заштитник пољопривреде и земљорадње...

Стараће се и наредне године о плодности нашег земљишта...

И биће благонаклон нарочито према свој деци...

Бог благостања ДАИКОКУ стараће се о подмиривању наших основних животних потреба...

Он који седи или стоји на две препуне бале пиринча, које не могу никад да поглођу прождрљиви пацови...

Јер божанство среће ДАИКОКУ је толико имућно да се на глодаре и не обазире...

ЂУРОЂИН божанство доброга знамења и среће, обећава  нам срећну и дуговечну старост...

Он носи штап за који је привезана књига, а покаткад је то и исписан свитак са свеколиком мудрошћу света...

Он љубитељ пиринчаног вина у пратњи чапље, корњаче и јелена - тих симбола дуговечности...

И нека нам ова Нова 2016-а година буде у знаку јелена симбола среће...

ЈИН И ЈАНГ...

Пронаћи свој Тао... 

Свој Пут... 

Који опет узвишена јапанска богиња сунца АМАТЕРАСУ треба да учини блиставим...

Која треба да тај Пут преплави сунчевом светлошћу...

И која треба да поврати светлост на мој Пут...

Канали за наводњавање, као да су пресушили...

Моја пиринчана поља су жедна...

Огледало пред којим се огледам упрљано јесте блатом...

Божури су успели да процветају усред ове зиме...

Хладим се лепезом од палминог лишћа, пошто ми је лепеза од птичјег перја украдена...

Пожелим да призовем 3 Звезде Среће:

ШОУ ЛАО бога дуговечности, 

ФУ ШЕН бога среће и 

ЧАИ ШЕН бога изобиља...

Дуговечности и бесмртности тражим на Путу под боровим дрветом, у друштву беле чапље и јелена, Ја дете са бресквом у руци...

Два принципа Ја и Ти...

Ја сам ЈИН женски принцип пун хладноће, таме, мекоће и земље...

Ја сам сеновита страна окомите планине...

Ја сам птица феникс...

Ти - Ти си ЈАНГ мушки принцип...

Ти си светлост, топлота, чврстина и небо...

Ти си осунчана страна стрме планине...

Ти си црвени змај...

ПРИЗИВ СРЕЋЕ И БЛАГОСТАЊА...

Кога да призовем данас ако не богињу речитости ВАК и ту богињу САРАСВАТИ коју зову и ВОДЕНА... 

Њу богињу језика, уметности и учења, која је увек темперамента и лепа наша МАЈКА ВЕДА...
Њу која дарује плодност и мудрост земљи...

Њу која јаше на лабуду, а покаткад и на пауну...

Њу која седи на лотосовом цвету...

Њу која има 4 руке...

Њу богињу подучавања...

Или да призовем бога Сунца кога зову СУРЈА, који на својим грудима има тај симбол сунца - свастику... 

Њега који јесте блиставост...

Или да призовем све гласнике зоре, те младиће које зову АСВИНИ...

Или да призовем ШИВУ Плаво грло и његову шакти, његову снагу, његову стваралачку енергију са којом је у страсном загрљају и положају ЈАБ-ЈУМ...

Или да се окренем као мандала, као универзум - у круг... 

Или да призовем божанство тибетанско будистичко богињу звану ТАРА, ту звезду рођену из зрака плаве светлости, које је исијавало из ока једног БОДИСАТВЕ...

Њу самилост и доброту - Зелену Тару и Белу Тару...

Зелену Тару са плавим лотосовим цветом пуну самилости, благости и брижности...

Или Белу Тару пуну трансцедентног знања...

Или да узмем тољагу пуну снажног знања...

Или шкољку из које ври порекло живота...

Или да покренем точак двојаке моћи - стварања и уништавања...

Или да помиришем лотосов цвет тај симбол сунца...

Или да одморим под дрветом живота које изниче из пупка бога ВИШНУ...

Или да окупим на једно место свих 14 величанствених знамења: слона, бика, лава, месец, сунце, барјак, венац, вазу, океан, лотосово језеро, небеска станишта, пламен, блиставу гомилу драгуља и богињу среће и благостања ШРИ или ЛАКШМИ...

МИ ТО...

Под жутом светлошћу излазећег Сунца 

и под жутим сјајем месечеве пуноће,

саморођени смо изронили Ми 

из вечности времена...

Ми који јесмо...

Ми који знамо... 

Ми моћни... 

Ми који одржавамо краљевство закона... 

Ми који све видимо...

Ми који смо постојаног ума... 

Ми који смо згрљени загрљајем, као божански заштитник са својом женском енергијом званом шакти...

Ми који смо као драго камење...

Ми којима су кости дијаманти...

Ми чије су очи плави сафири...

Ми чија је крв од црвеног рубина...

Ми из чије су мождине засијали смарагди...

Ми чије је месо сада кристал...

Ми од чијег јeзика створише се корали...

Ми чији су зуби бисери бели...

То Камадева бог љубави гори у нама, 

Онај који је рођен из Браминог срца...

То нас прати његова дружбеница 

Пожуда Рати богиња полне ватрене страсти...

То порив ка чињењу добра 

и праисконска жеља шушти у нама...

То ти постaде од Оца Бога Правде 

и Мајке богиње Вере...

То ти одапињеш стреле 

од шећерне трске 

украшене цвећем ка срцу, 

исто као онда када те 

Парвати молила за Шивино срце...

То ти  онда да се страсно заљубиш 

као Кришна у пастирицу младу Раду...

То Камадева пројаха са луком 

и стрелама на папагају...

БОГИЊА ТАРА...

Понављам како сам рођена из сузе онога кога називају Ченрезиг Ја богиња Тара...

И то је онај чудесни израз свих полоканих и проплаканих путева...

За мене нема расутог савршенства мудрости, јер Ја сам Онај који гледа бистрим очима...

И то је она уплашеност пред новим сутоном и сумаглицом света...

Мене коју су посекли сви мачеви света...

И то је она заборављеност што долази свакога јутра и сутра...

Понављам мене сасекоше као ону копрену незнања што сасецају љуто и немилосно...

И то је она песма времена још од познања безбројних светова и лотосових цветова...

Мене која тежи уједињењу два принципа...

И то је она строфа што се казује као сенка будућности тек неке на обзорју...

Њега кога зову Ганеша хиндуистички Бог мудрости и књижевности...

И то је она стара лутња и слутња кроз нирване и пустаре и самсаре њене..

И Ње коју зову Сарасвати Богиња науке и учења...

И то је она срж атома и безброј мисли што се отму попут пчелињег роја... 

Њу заштитницу уметности, науке и говорништва...

И то је она златна потка певања у покушају што се расипа у ноћну тмину ову...

ТЕБИ...

Теби вечна безгранична светлости свесилних премилина и радости свих похвала вапијем Ти: Сачувај ме од потапања у океан овосветског незнања...

Теби који си неисказани сјај пречистих немерљивих висина и радовање свечудесних преславних песама пружам Ти овај ружичасти лотосов цвет...

Теби који си неописиво надвладао свако пријајање за световна добра...

Теби који си се издигао изнад овосветског незнања...

Теби који си безнадежнима показао Пут просветљења вапим: Дај ми утешења...

Теби чија десница благосиља неустаршивим знаком доброг знамења кличем: Велики си заштитниче Универзума...

Теби узвикујем у унутрашњој борби овој, облагодати ову празнину у мени и изранављено тело неисцрпном мудрошћу сачувај да ти и даље кличем: Алилуја! Алилуја! Алилуја!...

БОЛ...

Бол којим жежем сваку строфу 

у залуталој мисли неумољивог 

осећања и суза невољника као 

простор озрачен неописивом 

бесконачношћу замуклих утеха 

сваке нове боли...

То одрицање сневесело заспало 

у сновима богзна како испразног 

понављања праузрока без 

ослонца по вијугавом друму и 

ћутање као најједноставнији обрис 

тишине...

А душа као спужва покидана 

кроз меланхолије без месечевог 

сјаја унутар космичких 

доживљаја који звиждуком 

јарости бол милосно троши 

ту где унутрашњост кроз самотно 

бдење још увек неизмерно боли...

У ВЕЧЕРЊОЈ СУМАГЛИЦИ...

У вечерњој сумаглици 

вуку се плави колутови 

и повијени вратови на 

заходу тамо где још

музика надјачава ону 

необасјану страну Месеца...

Очарање више не живи 

у мирном обрису 

изливене мисли и 

изувене ципеле су, а ни 

реч милостива да се 

просеје кроз решетку

сасвим ваљано...

Време задимљено одмиче 

као у предању старог 

наратора тамо где 

страшни издисаји по 

бескрајном кругу вечнога 

трага једва памте онај

искричави пламен...

Немилосрдне су мрачнине 

и помрчине што се простиру 

по врховима брда  и срж је 

битисања незнана и даље

слепа од својих даљина...

И као да још несагласје 

неко залута без сјајног 

развејавања у души 

отежалог крила што га 

плаветнила зрак у 

ништавило далеких острва 

још безброј пута дахом 

ноћи разнесе...

Трулеж јесења гризе сан 

и страх, док остаје 

празно ћутање бистрих 

алузија на оно сутра

у вечерњој сумаглици...

I BEZ SUMATRE POTONUĆE...

Više nismo bezbrižni, a ni nežni
mnogo smo bučni i tačno jeste to
u podgorju našem...

I lica su nam mračna
i jutra su nam lažno zračna
i potoci ne žubore hučno
a vreme teče žustro...

Ostrvo daljine i tuđine
sve nemirnom rekom ode
i plavetnilo slanih voda
nakvašenih korala
i jesenje lišće...

Noći su zvezdane
i mesečina sija još
a za minule misli
još leleču gore...

posvećeno Crnjanskom

МИСТЕРИЈА...

Мистерија целине једне тајновидности облива све јутрошње жудње, па као да сасвим случајно огрне још ону неизречену реч, док вечерња киша мемљивим учини моје бело чисте зидове наквашене хартије... 

Бије киша о кровове, а зене човекове у илузорним обманама и на у смех развученим уснама, срећи и тугама и даље дају некаквог небитног пространства...

Па као да трне душа док један стоик празних зена и свезаних уза, под лепо звезданим небом без људи, сабира вечни бескрај шири од сваког бескраја Космоса...

Жива осама без страхота и јада, сновима од ништавила сагорева на жртвенику распећа у доба снежних олуја...

Спасење голготско и само устајање из понора треба да разбуди пале и јадне, што на грудима склапају крстолико руке и чије очи зраче као Сунце...

Стране су некако слепе за сву ту идолатрију, под чијим прсима застава немучењаштва се заталаса пркосно...

Дирљиво узимање драгих годишњих доба и песма Бахових соната, што долази са пучине плаве и даље разгони таме и врисне до саме висине...

А брезе беле под сводом плавим у мирису шума, отворе своја витка грла и утону у широки осмех свога младалачког тананог бивствовања...

Стићи ће из небеског света распевани џивџани мали, опијених срца и овог снежног јутра, да са сваком зраком Сунца пљуну на поноћне тмине и на смрт...

Видеће блиставо очима својих прегледа како мрак згасне пред мистеријом загрљене бескрајно плаве магле...

ДАХ БЕСКРАЈА...

Дах бескраја гледам, 

то судбина младости 

кроз паркове водених 

површина у смирај 

једног дана брзо и 

без речи казује 

умивену песму и 

осликава тужни 

јесењи континент...

Заборав и сажаљење 

душа безгласно чека 

и лет у неме жудње, 

а тек понекад доћи ће 

неразумевање моје...

Спавају магле  у 

сваком имену 

речном и мрак 

поравњава тишине 

и спасоносне мисли 

ушивене у рукав и 

до ђавола занос  и 

вид, казна и огањ...

Дати поругу и позвати 

осаму по возном реду 

среће, ту где строфа 

сличи на спарушену 

траву и ту где заспали 

светови, бол љубави 

јутрима дозивају...

Северац је вечност 

боли и ћутање наше 

моћи, тамо где 

надање модрином 

покрива бескрај 

ватреног заборава 

и плач жртава непознато 

таји, људе без срца 

и слутњу из груди...

Тражење и ноћас бледим 

знојем прежива све 

потонуле упитаности 

срца и туробне мирисе 

у огледалу среће, тамо 

где ударац досеже у 

заносу до невероватних 

моћи мог Натчовека...

Тешко зри месечев сјај 

у стварности без израза, 

ту где засићени страх 

узнемирено оштри 

наборану крагну 

лежерности, па тек 

наједном отпоздрави 

криком небо обележено 

туробним сивилом 

и дах бескраја...

РАЗДОБЉЕ У КОМЕ НЕ ЖИВИМО...

Мисао која се мора одупрети гледишту већине и то у свакој могућој мери... 

Шта издвојити из последњих остатака данашњег празног и досадног дана...

Ако само покушам да потражим унутра себе оно заборављено и остављено, проналазим оно тако звано неухватљиво ништавило...

Сво то шаренило отуђености и забринутости...

Сво то море неприлагођености и загађености...

Ја нећу бити кадра издвојити данашњу ништавност мисли...

Појмови без много опирања протрчаће у мени војничким кораком... 

Запажам сво невредновање тренутка...

Апсурд тамо где све јесте свучено са ивице најгрубљег апсурда...
Ја себе више не раслојавам...

Ја сам утицај ветра на преосетљиву кожу давно занемарила...

Моја моћ и моја надмоћ на уштрб свих давно прошлих беспомоћности и немоћи...

Невредност без прихватања равнодушно пресуђених привида...

Ни случајно ниси повучен у разрачунавање са привидно абнормалним...

Нечујем испитивачки упорно узнемирене правичности и скидам терет посматрача...

Наслањам се на зид раздобља у коме не живим...

Помиловање мишљења не изискује моја мисао...

Ја нисам испитивач...

Правда је ништавило поречене Истине довека...

Моја крв је спирана кишом суза...

Моја кривица у теснац није стала...

Устајем и одлазим...
 

ЧОВЕК ЈЕ СМИСАО ЗЕМЉЕ...

посвећено Ничеу

Ницао си у младости, 

под утицајем 

Шопенхаурових 

филозофских списа, 

а убрзо си против стао 

свом том песимизму 

и онда си нужно започео 

да проничеш у 

само теби својствени 

оптимизам...

Просуђивао си надахнуто...

Разматрао Натчовека...

Посматрао радости живљења 

и тако си изникао из

животне воље и снаге 

и тако почео да говориш 

пророчки попут источњачког 

мудраца Заратустре...

Учениче и верни пратиоче 

филозофа Диониса, 

ти који си изабрао 

поетски бити сатир, 

а не светац...

Ниси зазирао пред моралистима...

Ти си открио колико је 

важна воља за моћ...

Ти си показао врхунац 

радости индивидуе у 

оквиру осамостаљеног 

постојања...

Скромно си одбио 

сврставање човека 

у стадо понизних...

Твоја реч далекосежне 

последице има...

Твоја мисао је смислена, 

питка и бритка...

Показао си неке нове вредности...

Трагао си за вредношћу новога...

Твоји филозофски афоризми 

презиру поповско моралисање...

Ти ниси саздан да будеш 

скрушен и слаб...

Ти Антихристу сличан, 

вичан и јак...

Ниси разумео декадента Сократа...

Њиховог човек надрастао 

је твој Натчовек...

Твој Човек има 

узвишено достојанство...

Он је Херој...

Он није биљка...

Он није вашарска мува...

Он је смисао земље...

Ниси веровао у надземаљске наде...

Твој човек није бедна и понижен...

Ти си пробудио 

самопоштовање 

и смопоуздање...

Човек је смисао земље...

Велико је само оно стваралачко...

То је воља за моћ...

Мисли су ти вечно враћање...

Највише афирмације 

ти си изрекао.

Самопотврђивање 

и бескрајно усавршавање...

Вечно обнављање...

Ницање из властитог пепела воље...

Сврха, довршење, циљ и крај - круже...

Човек није негирање и негација...

Човек је афирмација свега...

НЕМА СРАМА...

Страшна јесења досада, 

а реч под непознатом 

тврдом плочом, док 

ледени дивови гоне сјај 

Сунца на заходу...

Смрзнути дани и 

празнине и још 

магле над сивим небом, 

исцртавају путање 

млазних авиона, а 

васиона монотонијом 

покреће и примиче 

сазвежђа и бескрајне 

милијарде дрхтавих звезда...

То речи отимају трептај 

из укопане свести, без 

надахнућа, са стотину 

туга, ту где издишу сванућа, 

у недогледном сневању 

ишчезнулих боли и 

изгнаних јаука, кад 

доброћудни плачу, 

а покопани васкрсну...

У тој грозној лажи 

презреног фестивала, 

то устрашено сироче 

усред потресног карневала, 

тајанствено збраја колико у 

људима одвећ нема срама...

МАЈАКОВСКОМ...

ПРОЛОГ

Идеју нашу,

што блуди на забетонираном плугу

ко рабаџија на посној трпези, од костију саздан,

иритиран крпежима душе осећа се пријатно

гладан и погрбљен, ћутљив и слеп...

Груби!...

Што срећу упрежете у јарам волујски...

На жицама брусите мелодије сетне...

Можете ли свирати песму моју

тако јако да и глуво уво чује...

1.

Двадесетједан...

Двадесетдва...

Двадесеттри...

Зар од једном све јесте неважно...

Нечујем!...

Тишине!...

Ћутим - немир се јавља

под камењем цвиле људи...

Смрде лешеви -

стропошта се смог...

Да ћутим само могу!...

Поклич трза у грлу -

речи су метафоре моје...

...

ПОБУНА...

Неизмерност се не(слути) 

више скором немогућношћу, 

док опет надолази сивило 

туге, покрет без тежине и 

свакидашњица у заносу 

простире обесна значења...

Тај најчешћи доживљај 

света протумачен до 

појединости каткад и 

Слобода уздише кроз 

слеђене досаде и 

блиставу бескорисност...

Необичност начела  и 

вапај доноси кише, 

а бол мирноћом удара 

самотне узлете, све 

ближе присутности и 

заносу надахнућа...

Радозналост немоћ 

заустави и данас 

струји гнусоба 

заборављено буђење 

свести, то јесењи 

мотиви јасно и 

страсно ужурбаном 

железницом возе...

Саосећа бескомпромисно 

срце са силама Живота 

и шамарима смрти у 

лирици душе све своје 

унутрашње побуне...

КОПРЕНА НЕМОЋИ...

Без премишљања

слободно узимам 

вечерашњи необичан стих

без орпоштења

унатраг и мимогред

из камена

ни пред ким

поменућу 

безначајност тренутка

и зебњу времена

неодлучност душе

трагедију да разуме

драме се обрћу

страх није апстрактан

неодређеност патње

и потоња реч

копрена немоћи

грешка у времену

и простору

непромишљена одбрана

непосредног ништавила

упућена кривица

кобни расплет

бол без заштите

први корак јасноће

елегантно загонетан

поступци и дела

забуна и песма

праштање излишно

мотив неверства

нагодба је смерна

себични интереси

неугодне будућности

двоструко изневерене

сурови прељубници

видех и мртви

дотакну се

и ухвате за руку

ко висеће жуте дуње...