ТРУЉЕЊЕ...

У здружена прво јесења загушења
кад оснаже крајње септембарске
маглуштине, с` вечери и јутра, кроз
тај неми последњи издах, а над
згуснутим површинама, модре
речне воде, у чудно проређеном
грању, где још ретко угибају тло
одавно изникла грбава стабла...

И жуте су власи, помодриле од
новонастале влаге, обузете 
маховином, буђањем и гађењем,
као и труљењем, а пре стегнућа 
од стране, притајеног надолазећег
мраза и мрака, а капи кишне
пиште под кораком сваким, где
и жиле немилосно у блату даље
пропадањем струје и труле...

Грозничавост једног познања,
где ровита су и на изглед добра
стабла, и брда под којима шишти 
подземна разорна вода, тамо где
на трулеж и труљење, заудара
јесен у мору снуждених киша,
тамо где у блату нестаје и мре
свака надчовечанска идеја лепа...

ДУХ МУЧНИНЕ...

Дух мучнине у нама
више прозаично, него
празнично, као да неће
смети рачун свести, да
крочи у огромне тешке
речи,  што о врхове
страна и даљина, без
знања, кроз бескорисности
тужне воље, а неће бити
боље, обара о коловозе 
стабла и уморне од сјаја
замрлог заборава, кад
препокрива неутешне
бескраје, недостојне
песме, заспале у сржи
прегореле снаге и сваке
нове живе ране, смрзле од
прве јесење слане магле...

ЈЕСЕН ЈЕСТЕ...

Јесен јесте
кишном капи
разастирала 
сиви плашт
уморне 
светлости
над немогуће
хладним 
изданцима
свих тих 
кишовитих 
дана једне
исплакане 
суморности
и њеног 
ништавила
док под 
крошњом
срушеног 
и скрушеног
посеченог 
столетног 
храста
као кроз 
све мање
чујан шапат
зацврчи 
болни писак
трулежности
окупан 
новим тужним
сазвучјем
при прелетању
мрачних 
галаксија
свог тог 
бесконачно
устаљеног 
поретка
Космоса...

ТЕЖЊА...

Варљива тежња једног изласка речи из непознатог, при свакој новој огрубелој опклади, још тежих заблуда, у свој тој разноликој тежњи за нечим, можда, бољим... И невољност једне људске скучености, унутар сасвим обичног свакодневног окрзаног рама, као да неће све те тежње довести у саму срж оне суштине, најдубокоумнијих мислених проницања или порицања... Тежња за ужитком у добродетељи оне речи, онесрећиће, покаткад, све оне људске истраживачке проузрокованости, мудрости древне... И као да је тежња овога пута, бесконачно ограничена свим својим немоћима, пред снагом само једног краткорочног тренутка оне мисаоне нејакости и нејасности... И нема ту оне неодољиве способности, да почесто продужи ону потребиту реч, нити да проширењем увећа, спознају једног од обриса данашњег стварања... Затворена су пространства оног освештаног добра и као да клонуће воље бива све веће, са сваким новим порастом умора, удруженог са притајеном малаксалошћу писања или дисања...

СЕНЕ ЈЕДНЕ УСНУЛЕ ЗЕНЕ...

Прождиру полумртвилом
сене једне уснуле зене
прах суштине, стишане
кроз последњи трзај тог
искиданог заборава, у
заласку умрле свете идеје
раздуване од непомичне
стрепње, са својим ходом
бестидног потмулог шума
на површини моје песме...

Немиле су бесконачности
малаксале од туге, са тог
крвавог свода, што језом
звони о камене хриди, 
сваког новог здробљеног
свитања, кад растаче туга
помрачење сваке светле 
сене једне уснуле зене
и трулеж свемира, а све
од зебње осушеног напора...

Кроз празнину одасвуд, као 
да песнички полет преспава 
на дну уснуле зенице и
свечано поднесе подсмехе од
изгладнеле модре сене, у
ћутању ужасне пурпурне 
непостојане идеје и њене
безнадежне радости или
сваке нове убијене жеље...

Отроване разливене слике
кроз бескрај, расклопљене
песме, на одважна чена
кроз нејасно време разнесе
и акорде бола међу престале
откуцаје од стиха до стиха
у лажи као своје најсветије
ћутање вечно скрије и у
прашњаву глину нечујно 
под своја сломљена ребра
за вечни спомен зарије...

БЕСКРАЈНЕ СТЕРЕОТИПНОСТИ...

Реч без могућности било каквог осмишљавања, може ли на почетку преточити сву количину наталоженог умора у поље тек неког сугласја, у ону кап најкомплетнијег размишљања, ове мисли сада у повоју и те тек омалене вероватноће нужности једног слепог исказивања кроз реч...

Јесам ли универзлано порицање најјачих принципијелности оне бивше људскости, кроз сва она прошла мишљења изреченог, без расправе и без смисла, у анализи занемарујуће истинитости једног сервираног опажања...

И да ли је људски ум оспорен тим мноштвом питања, све те бескрајне стереотипности, при тумачењу сада већ дрвених традиција још древнијих времена...

А рађање мисли као да наивно се инфицира управо захтевима умора те свакодневнице, строго предложене и подложне неумитности људске скепсе...

Без проналажења и сналажења, као да реч ишчезне у човеку у оно поље пољуљаности сваке вредности...

Интуиција не разјашњава узрочно последични импулс крвотока, а и вероватноћа сваке непотпуности своди се на општост преуморног стања, при свакој немогућности потврђивања позитивног смисла...

А време незадрживо налази путању свог протицања и порицања, као кроз сваку нову мисао...

Реакција без могућности трансформације у акцију и обратно...

Човек није у стању да ствара и последња реч, као да суптилно одумире пре неопходног назначења кроз онај исказ, што нужно наговештава све мучнине и негације властите воље...

Променљивост постојања без снаге и без потребе за неком ширином применљивих објашњења...

Дугорочни процес свеузајамног умора, тек нејасно сазнаје немоћ свог бесциљног истраживања...

Мисао у некој фази распадања, све више подлеже ништавилу и суморним расположењима у ове узвишено осликане дане будуће...

Самовредност човека изграђена до испод вредности сваке нуле и сиромаштва духа, са напретком пропадања кроз мрачне ходнике тих давно прошлих и добро утврђених концепција бескрајне стереотипности једног људског ума...

 

БРЗИНА...

Брзина још једног згуснутог и
загаситог питања, са стилом,
уклопљеног у приличну масу
и количину километара, као да
сићушним првенством пролаза
коначно непостојање изазива
изнад свесне неиспланираности
међусобно изнемоглих идеја...

Неподношљиве су новине тог
уређеног избора случајних 
призора и ситуација, без
признања слободно ослобођених
присећања, а говор још увек
као да није спреман да прислони
краткотрајност те брзине, једне
свакидашње изгубљености...

И док над долином висе пројаве
сакупљене ревносне топлоте,
све представе као да немо
настављају са одлучном
прецизношћу да превазилазе
непоновљиви сувоњави ветар,
једне идеје суморног тренутног
самоодржавања, пре него ли
време заћути кроз шкрипу 
познатих глупости свакодневнице...

Збуњене и половичне јутарње
магле, на развалинама и
олупинама појединачно сталног
времена, истински као да се
саживе са сваком пригушеном
идејом и снагом ветра, као кроз
оно зачуђујуће размишљање
једне развучене звучне слике
у страну малог реда и нереда...

КРОЗ ПРЕСАХЛУ СРЕЋУ...

Мисао у отицању, ка далекој
громади стене и пресек равни,
као мноштво посечених кружних
путања у искреном слагању
прелепих испружених речи, што
низ галаксије вечери ваздух креира
кроз пресахлу срећу једног малог
одрживог тренутка, а стихови и 
вечерас дотичу све мирисе ваниле
и са развученим сећањем нестану
у тихости згужваног ништавила... 

ИСЕЉЕНЕ РЕЧИ...

За вратима остављам самотни умор
неочекивано засађен у пролазној
мисли и нејакости, надгласаних
грлених мишића, као у она промукла
јутра, тог блаженог напора при
прперичавању прошлих дозивања...

У том изранављеном говору јутра
преплетене су мреже хронике
једног отежаног дисања, као у
идеалним наборима и напорима
све тањег гласа, потрешеног једном
беспомоћношћу властитог пораза...

Неповратне старе снаге кроз исељене
речи, разливене у ништавилу јутра,
не могу да оправдају сву прећутаност
празних димензија бивших дубина...

Отужни магловити пејзаж, тек исплови
као кроз  трепет недоречених делића,
тог једног малог незнатног одушевљења...

Промрзли су осмеси остали слеђени у
забачености једног људског срца, као
погубљени дим угашене цигарете...

И тако без неустрашивости у давнине
похраним сву скупљену неумитност
трајања и лепо упакованог истрајавања...

КИШНА ЈУТРА...

Нижу се ниске кишних јутара,
над копном лепљивим од магле
и њене дивљине, што са сваком
новом мишљу, повлачи у себе
све бесмислене хладноће тихог
испаравања и истрајавања...

Скривена узалудност случајно, као
да трули у излизаним браздама
оног ћутања, што гута кусе и туђе
добронамерности те њене водене
нераздељене модрине јутра...

И свитања тек као да место ње
проклијају у згурене линије
једне границе, што са камена 
превале пут своје издржљивости...

А поклекла храброст, као да
ниоткуда назире отроване
пролазности, што одвећ снажно
дробе и последњи напор снаге...

Свет тишине у простору тог
смотаног постојања, као да
мисао чини гушћом но што
њен извор може да објашњава...

Тренутак који досеже видике
пресечен од вишка вике, пред
признањем једне њене, сада 
већ другачије кишне песме...

ВЕЧНО ИСПУШТЕНИ ЗАБОРАВ...

Подригују 
белине 
од 
гладне 
жеље
поражене 
пред 
изразом
величанства
што 
у 
безосећајности
дарива 
речи
променљиве...

Клатно 
откуцајима
збија 
шалу
а 
низ 
магле
прошапутају
скамењени 
шапати
кад 
мисли 
расуте
склизну
у 
час 
неке 
славе...

Источена 
поезија
у 
непогрешивости
свог 
ужурбаног 
часа
из 
душе 
ће
одлепршати
у 
плави 
бескрај
своје 
властите
складности...

Кишна 
кап 
оцртава
хоризонт 
даљине
и 
својим 
нитима 
прошлости
дотиче 
небо
сањиво 
од 
тимне...

Из 
пролазности
назначене 
мисли
тек 
мало 
ће
размахати
свој 
сноп 
светла
у 
касне 
часове...

Модрина 
њеног
ништавила
тргаће 
препознатљиве 
истине
у 
свом 
полусвесном
поигравању
расточена 
кроз 
звуке 
вечно 
испуштених
заборава...

КОЛУТОВИ ДИМА...

У светлости напокон оживелог духа
збуњена изгладнелост песничка, као да тече
кроз теснац плавог бескарја моје душе и срца
тамо где блискост залудношћу тек одшкринутог
јесењег пејзажа, у кротости румених брдовитих
страна и рана, као кроз болни одсјај исијава...

И кроз тишине полако клизи, у час, немо
изливене њене поетичне сенке, са истим
или бар сличним, потонућем у кишну кап
воде, да у спокоју слатке злобе, оснажи
даљине плаве, што у песми, опет и опет
слуте мирисе жутог цвећа и пролећа...

Са тешком поспаношћу модре ноћи
налик на одрпано бунцање једне њене
људске нискости, као кроз ништавило
непоновљивог људског духа и даха, док
развејава колутове дима, као под окриљем
уклетих вода, судбина и прошлих живота...

И мелодију бледолику тек развуче  као
да опет и опет слути бескрај плави
у корену, у камену, у пламену
тамо где ојађена реч као кроз искру
разбијеног бића повуче ћутњу и
сваку њену опустошену слутњу...

НЕЈАКА НАДАХНУЋА...

Уснулост окупана 
септембарском кишом
неће више никад
разбудити све оне
многовековне чежње
а јутра ће свела
пронаћи могућност
преклопљених
размишљања
у настанку 
сваког новог
изниклог 
згрченог цвета
у свемиру
једноставности
подозрења 
зрења и озарења
где вртоглаво
измишља све те
разлистане књиге
са чијих страница
још увек зјапе
недовршена знања
а киша као да
лагано кваси
непомичну чујност
свих ових наших
нејаких надахнућа...

ГЛАС...

Посустали крајеви
једног истањеног гласа
као кроз ишчезнућа
освештани од сваког новог
људског бола
уморно пламте и памте
ту неизговорену мисао
модрог гласа...

Скривено одустајем 
да мисао сплетену 
у сазвежђе непоновљиве
јединствености
необјашњено у 
безвременом приносу
отежано поднесем...

Заборав једне мале
распете удобности гласа...

Угашено буђење
оне свете речи
у тајанственом понору
као да премало или у
несталности неке
узнесене речи ту још 
непрекинуто има гласа...

 

У БЕЗГЛАСНОМ ЗНАЧЕЊУ...

Ништа сам у безгласном значењу
и као кад угушим кишу и њену 
стваралачку и покретачку снагу...

Човек све сам мање и јаче 
и кад угасим врисак, као кроз
још једну бесконачну успомену...

Умор сам и кад пиштим под
склопљеним капцима 
спрженог дана и длана...

Вечна сам песма као кроз
тишину светлошћу што тек
оплемени простор и време...

Ништа сам без узалудности
радосног изигравања кад
одјекне почетак пре почетка...

Рањен сам осмех што занемело
пребројава простор и сво оно
варљиво тужно време и бреме...

Корак сам скорео и тек као да
отопим освите јутра без почетка...

Занос сам уписаног заборава
у безгласном сусрету без значења...

У безгласном значењу ништа сам...

МОЈЕ ТРИ ПЕСМЕ ПОСЛАТЕ НА КОНКУРС "ГАРАВИ СОКАК" 2014...

У ИМЕ РЕЧИ МИЛОСТИВЕ

У име Речи милостиве, самољубиво пространство

Неизмерне Среће, својим замором, као да трује

Бездушне и осиромашене Речи још непробуђене...

Спутане и без сјаја, недовршене – Речи милостиве

Песме, као бисери свемудрости, ако заблистају

Усред баченога блата и овога дана, овде и сада...

У име Речи милостиве, унутар срчаног језгра,

Судар Љубави у мени, као да угрожено живи.

Издаја изневерених Нада у скривеним дубинама,

Горке Истине без трунке надахнућа и сванућа...

Згасла лепота присећања... У име Речи милостиве,

Остају смислени трагови и звуци, у смирају

Ове ноћи, све од неких прошлих избављења...

РЕЧ

Реч угледана у немој празнини дана

Реч избачена ван просторија Среће сада

Реч у видљивој провидности заборава

Реч специфичне лежерности контролисаног Духа

Реч не много говорљива и јака овога сата

Реч смислена и разумљива тада као и сада

Реч ослепљеним сном буђена некада

Реч у мени вечерас спава млада

Реч из праха васкрсла и прерасла

Реч полагана и од таме ноћи врана

Реч као немогућност најлепшег кишног таласа

Реч у срж душе повезана ланцима раја

Реч гвоздене правичности песничког исказа

Реч у пијанству плаветнила као некад спава...

ЗАПИС О РЕЧИ

Вечерас Ја сам Реч рођена из хаоса, из преголемог

Царства неминовног нађеног бескраја, пред очима

Бљештавог поноћног преиспуњеног Месеца...

Вечерас Ја сам Реч скривена у златној жици

Свелепоте Свемира, те чудесно записане живе нити,

Што најдивније стихове магнетима својим привлачи...

И са гране у овај запис о Речи и цвет један бели, нека

Стане, остане и у овом малом стиху сутра осване...

У грчевитом тражењу, неће се одазвати моја Реч,

Све док не сазри у мени као Песнику и Човеку...

Почесто покренуће Реч северни ветрови и морски

Пенушави вали, плаве пучине и поноћни звуци мали...

А на крају записа о Речи, кроз сузу заискри Реч у оку,

Под хладом старе миришљаве разгранате липе...

Реч без гласа, дремљива и  посве мирна, да би опет

Можда сутра, у мени изникла и за срце ми срасла...

*Написане и послате 20. фебруара 2014.