НЕВИН ХЕРУВИМ ПЛАЧЕ ИЗГУБИВШИ НАЈБОЉИ ЦВЕТ ЖИВОТА...

"Радости се заборављају, а јади никад"...

Михаил Јурјевич Љермонтов (1814-1841) 

ХЕРОЈ МОГ НАЈЛЕПШЕГ ДОБА

Родио се као веома преосетљиво дете 3(15) октобра 1814-е године у Москви од оца официра Јурија Петровича Љермонтова и мајке Марије Михаиловне рођене Арсењеве, унутра породице коју су потресали јако драматични (трауматични) догађаји... Детињство ће провести на имању бабе по мајци, богате племкиње Јелисавете Арсењевне Тархани у срезу Чембарском губерније Пензенске... И само што је напунио 3 године умире му мајка Марија, када настаје немилосрдна борба око старатељства над дечаком и у тој борби бабе против оца, превагу односи племкиња баба...

Растао је и стасавао у веома необично надарено и талентовано дете, а већ са 13-14 година усудиће се да напише и прве песме у које ће за време јако кратког живота (од 27 година) умети да унесе сву бескрајност једног људског бола... Како и не би кад беше природом духа танана, изванредно преосећајан као струна, интелигентан... У 3 наврата вођен је на Кавказ услед честе болешљивости и тамо му се поправља и повраћа нарушено здравље... Било је то 1818, 1820 и 1825 године (у узрасту од 4, 6 и 11 година)... Та планина урезаће се у његово целокупно стваралаштво... 

Када је дечак напунио 11 година и када се по трећи пут опоравио на оштром планинском зраку, са бабом се пресељава у Москву, где ће идуће 1828 са већ 12 година ступити у Благородни институт (основан при Универзитету Москве)... Почиње да пише и сарадник је у алманаху који издаје Институт... Његова прва поема понеће наслов "Черкези"... Са 16 година (1830) већ је студент Морално-политичког одсека на Универзитету Москве... А само две године касније већ је бунтовник и један од актера у сукобу студената са конзервативно настројеним професорима... Тада напушта студије и Универзитет...

Наполеоновим поразом 1812 у Русији је ојачао феудализам и спахилук... А са почетком 20-их година 19-ог века доћи ће до сукоба млађане интелигенције и државне бирократије... Војна побуна декабриста 1825 биће угушена од стране цара Николаја Првог, када ће водећа петорица бити обешена јула 1826, а више од 300 младића (руске писмене интелигенције) биће протерано у Сибир... Ове догађаје омалени Љермонтов као дечачић од 11 лета веома интензивно и бурно преживљава... Био је на страни декабриста... 

Пресељењем у велики Петроград уписује се у Школу гардијских коњичких питомаца са 18 година и ту школу завршава за 2 године (1834)... Одмах бива постављен на службу у Царском селу као припадник Гардијског хусарског пука...

1837 година донеће трагичну вест о погибији Љермонтовљевог великог надахнућа и то ће бити фаталистички предзнак... Љермонтов ће овим поводом доћи у велики отворени сукоб са царским властима тога доба, само зато што је исписао стихове песме испеване у славу Пушкина, а која ће понети наслов "Поводом песникове смрти"... Због овога биће протеран на Кавказ његов фаталистички простор у сваком смислу... Сада се налазио у оперативној армији увек на нишану кавкаских племена... 

А када написа ову песму било је и онаквих и оних који су у њему препознали Пушкиновог наследника... И баш у тој песми рећи ће Љермонтов како је Пушкина убила разуздана гомила која се тискала око царскога трона... 

По налогу цара Љермонтов је ухапшен са 22 године, а утицајна баба на двору успева да издејствује прогон на фаталистички Кавказ... Нетрпељиви сукоб са царем потрајаће нешто више од 4 лета...  

Идуће 1837 започиње исписивање свог романа "Јунак нашег доба" чије прво издање се појављује 2 године касније, а друго ће изаћи још годину дана након првог (1841), која је опет фаталистичка за Љермонтова... Година његове погибије... 

Из првог прогонства враћа се 1837 и неће проћи много, послат је већ 1841, за само 4 године потом, у те фаталистичке његове просторе, када креће из Петрограда опет у ново друго прогонство на Кавказ... Биће то још једно мученичко ходочашће у фаталност кавкаске изолованости... 

Погинуће у двобоју 15 јула 1841 погођен метком официра Н. С. Мартинова (као што и Пушкина убија Дантес)... 

Иако је овај младић образован као официр, изучавао је књижевност и писао је поезију и прозу: лирске песме, поеме, драме, романе... У раздобљу од 1830 до 1831 написао је само 200 песама, 6 поема и 3 драме... Годину две пре тога (1829) написао је 50 песама... А од 1832 до своје погибије 1841, написаће још 150 песама... Написаће чак 30 поема и 5 драма... Волео је да чита Пушкина и Бајрона...  

У тако мало живота имало је много да стане: океан туге, истанчаних осећања, безнадежна трагичност и несавладива тежина усамљеничког духа... Сва та осећања која су прави вулкански кратери препуни полетног немира, незадовољства не само собом, већ и својим стваралаштвом од њега начиниће доживотног побуњеника и усамљеника... На сваком кораку препознавао је чувствима сву снагу људске подмуклоти, а правог пријатеља или неки поузданији животни ослонац никада неће пронаћи... 

У отаџбини је јако загушљиво док у њему активно жива Етна кључа стваралачким импулсима и креативном снагом... Услед лаве коју излива низ своје кавкаске душе падине и сав тај немир, да ли ће се и оваквог Јунак нагнати у безизлазност мат позиције?... Несрећно детињство, досада, бесмисао и опет незадовољство... Побогу, како да се једна талентована млада прилика оствари и потврди у овако омеђеном теснацу најсуровијих ограничења и изопштења... 

За очеву смрт сазнаје у 17 години... Баба га је условила најтежом могућим избором: одрећи се оца за сва времена... За тако мало живота доживео је 3 љубави страсне... Први занос била му је Наталија Фјодоровна Иванова... Друга беше Варвара - млађа сестра његовог друга Алексеја Лопухина... А трећа беше Јелисавета Александровна Сушкова... А о Љубави стихотвориће овако: "убија те кад крај дође... у зли час смо се срели"... па сад из душе "избија студен и мрак!... у љубав не верују многи људи, па су и срећни"... а шта ако "у свакој жени" препознаје Јуду... Онда признаје: "Ја презирем жене да их не бих волео, јер би иначе живот био сувише смешна мелодрама"...    

Љермонтов никад није упознао срећну љубав, јер је знао да је она страшна коб и мучење, нешто што брзо прхне и мине, прође, нестане, престане, а што итекако уме да заболи и да остави лош рез и ожиљак страшни... Љубав је бесна олуја и тешка бура, која тек доноси дисхармонију и бреме терета, много бола, још више туге и на крају најцрње таме, тако да човеку тешко сване... "Љубав, као ватра - без хране се гаси"... И Љермонтов је саздан "да дише усамљеношћу"... Такав ја и Печорин... И слободно смејте се, песник вас ионако то унапред моли и каже да га то неће ражалостити чак ни мало... 

Дотакао је сву ту беспосленост и успео је као нико да је сагледа онакву каква јесте по својим разорним моћима и непроспаваним ноћима изнутра... Све што беше површно није у њему будило ишта друго до незадовољства... Такав површан беше и сав театрални живот и позорје једног Петрограда... Салони престонице ништа сем површности да понуде худе... А његов изразито снажан карактер тешко да у тој површности може да опстане и да тако доконо беспосличари и вегетира као биљчица... И баш због свега тога фатално ће да оконча... сконча убијен као псето... 

Ослушнемо ли тај бруј и те звуке Љермонтовљеве поезије препознаћемо колико често он седи и као невини херувим плаче... Често се креће међу људима који су једино праведни према мртвима... И баш међу њима Он ће пригушити до најизопаченијег бола јауке своје слободе... Седеће туробан... Биће сетан и никад сретан... Схватиће да је ту само међу нама омраза и да "се лукавством и површношћу храни", а Ти Песниче ту опстани!... А зна Он да баш ту ником драг није и да истину свак од њега крије... Зна Он да си "Бог, или си гад" (то је исто оно "ил` си бос, ил` си хаџија")... 

За њега одмор никад није постојао и у њему је морало бити непрестане невидљиве борбе, јер да тога није било живот би му био празан и порозан... У његовом уму вазда је нешто морало да кључа, као Етна да прокључа... Ту је морало да бехара, да цвета, да рађа... Да пева... Ту је морало да се прелива, излива, да кипи, да се дими и да зри... И не само Он, већ нико није добијао оно што жели... А то су Прометејске муке и Танталове за које једино зна Бог и није нужно да их позна и сав тај "хладни свет"... Зато је изабрао да за све буде и остане туђинац, странац, јер "шта је без патње, век поета?... Шта је свет са хвалама и злобом?... Кад "свет песника не може да воли"...

Шта је људски век?... Не живи ли човек кратко као каква пољски цвет... А будућност јесте реч од које само брига сване, па иако живот буде и јесте груб, све у један минут или чак мање у један трептај стане... И како да се ослони на било шта земаљско кад је сав саздан од небеског... Он је "орао који лута слободно, без звука"... А "завичај нам је  - тамо где нас воле"... 

Љермонтов је неко ко има понос и чак кад каже: "Да, безумник сам! Ви сте у праву!... Ја живех у тој лудој вери" ћутке научен да лежим распорених груди... И заборављен и презрен, па није чудо ако напише и овакав стих: "ко кловн извиждан жестоко"... "Песник, роб поштења... душа чиста... гениј блистав"... Ја "огавни шапат окрутних глупака"...

И шта?... Усамљен је кажете и нема наде за Њега... А Он је она велика гранитна стена која ипак неће пасти... Он ће за сву вечност опстати!... И нека је Он "бездомни путник јадни"... И нека је "гениј недоцвали" и нека је "лепота трошна"... Ово је поприште и бој где нема поштеђених... И зна Он да у свету повлашћених за њега нема ни брата, ни блага... И јаукнуће и питаће: "Па где ти је правда, о небо пресвето!"... 

Погинуће као многи, нечујно, посве тихо, како сам рече: "ван сцене, но мушки"... Па нека још мало подсмеха и неправде, јер њега бар након последњег примљеног метка нема више где да заболи... Можда је ово век кратких осећања, но сасвим сигурно није век и заборава... Крст који је носио био је свети и он га је изнео без много жалбе на свој Кавказ... Још мало, још мало више ћутке и то "зло ће да преболи"... 

Крај... "Крај је понајлепши кад није јава"... Људи су лукави, а он ће у тишини свога бола да мушки заћути тражећи мало сна и заборава... И опет каже: "Ја листак сам храстов што дуго је зебо"... Њега судба није мазила и он је имао одређен сваки свој сат и дан... Фатализам... Утисак је као да је рођен беспотребно сувишан међу свима њима, кад баш мораде Он да "живот почне без кривице крив"... 

Тужни створ који чами и на светлу и у тами, а "увредише га душе просте" и зато свака његова проливена кап туге биће "туга Хероја"... А Херој шта друго може до да свом том ниподаштавајућем свету упути до презир и биће тај презир "његов жиг на свему"... И кад зна да је крај свему рећи ће: "Та мани се ти савета сад, часни свете!... кад сам ја "биљка буром откинута" и кад је "мој живот био само рана" и још нешто ти морам рећи: "слободна степа ласкати не знаде!"... Њега неће вређати сва та равнодушност клета и осуда света, јер је он умео да цени људе не по спољашњости и титулама, већ по њиховим правим и изузетним вредностима све док их има и док у људима постоје... 

У "Јунаку свога доба" даће слику портрета свих оних порочности истог тог поколења... Портрет једне људске душе много је важнији и кориснији од историје читавог народа, рећи ће... Портрет Печорина сигурно лако гради посматрајући изнутра самога себе... Можда је Печорин оно његово друго Ја... Његов двојник... Из "Печориновог дневника" читамо: "Био сам скроман, бедили су ме да сам лукав: и постао сам закопчан. Ја сам дубоко осећао добро и зло; нико ме није мазио, сви вређали: и постао сам злопамтило... Познавши добро свет и суштину друштва, постадох вешт у науци живота и видех како су други без вештине срећни, и како лако долазе до оних предности које сам се ја тако неумроно трудио да стекнем"...   

О смрти певаће: "Смрт страшна није: ја сам спреман"... И зар да се сада пита зашто га сви они мрзе и зар да се пита кога Он то увреди, кад зна да никога није!... И шта ако му се срце опет претвара у камен и ако више нема огња који то срце може да загреје и разгори... Мислиће сви они, да Он не зна шта жели од себе самога и да сигурно нема очекивања од будућности... А он ће по правди Бога истинитога рећи о том очекивању од будућности овако: "Право да кажем, ништа. То је некакав урођени страх. Необјашњиво предосећање"...           

А пред злокобни двобој изгледаће овако... Мислено преживљавање много тога унапред... Вагање среће, а на један тас мора претегнути... На оба неће! Звезда среће и шта ако га баш она последња изневери, па каже: "А не би било ни чудно: она је тако дуго верно служила мојим ћудима... Па, шта? Нека и умрем!... Зашто сам живео? У каквом сам се циљу родио? А циљ је тај зацело постојао, и зацело ми је био одређен неки високи задатак, јер осећам у својој души неизмерну снагу... Али ја нисам погодио тај задатак, мене су завели мамци празних и ниских страсти, из огња тих страсти ја сам се исковао тврд и хладан као челик али сам заувек изгубио жар племенитих тежњи - најбољи цвет живота"...

"Можда ћу сутра умрети!" - исписиваће Печорин ноћ уочи двобоја у свом Дневнику... "И неће остати на земљи ниједно створење које би ме потпуно разумело. Једни ме сматрају за горег, други за бољег него што сам у ствари... Једни ће рећи: био је добар човек, други - неваљалац. И једно и друго биће неистина. После тога вреди ли живети? Па, ипак живи се из радозналости: очекује се нешто ново... То је смешно а уједно и жалосно!"...

Љермонтов је кроз уста свог великог Јунака Печорина осећао да свакако треба и мора још дуго да поживи, па чак и кад та два човека живе у њему и кад живи све више главом, а све мање срцем... 

На сам дан двобоја лицем у лице са смрћу пулс је грозничав и у том часу схвата да све јесте ништа друго до "будалаштина", па чак и живот то је природна лудост, а судбина је као жртвени јарац, а све скупа не вреди ни 5 пара... Печорин ће имати среће и он ће убити у двобоју Грушњицког и он ће моћи да после свега заспи "сном Наполеоновим после Ватерлоа" и тада ће схватити како је неразумно и бескорисно јурцати за изгубљеном срећом... за сном...

А људи?... Какви су они уствари?... По Печориновљевом искуству они су такви да "знају израније све рђаве стране неког поступка, помажу, саветују, чак га одобравају, видећи да је други излаз немогућан, а после перу руке и окрећу се с негодовањем од онога који је имао да узме на себе сву тежину одговорности. Такви су они сви, чак и најбољи, најпаметнији"... И зато је Печорин морнар који је стасао и за палубу разбојничке старинске лађе прирастао уз њу срастао... Ту се његова душа искалила кроз мноштво најљућих бура, које су га након битака и битака избациле ишибаног таласима вода на приобаље где су још владале муке и досада људска... Гледао је хлад шума... Мамило га Сунце југа... Морнар је по читаве дане сам ходио по песку... Тежио је да ослушне песму таласа и зурио је у даљину... А даљина замагљена... Линија на хоризонту бледа и још као да раздваја пучину плаву од посивелих облака... Он очекује не Годоа, већ једро својих жеља које наликује на галебово крило и које ће се чудом створити из морске пене... и баш тим летом он треба да се "приближи пустом пристаништу" Слободе...

И још један фаталист Србин поручник Вулић страствени коцкар непољуљано верује у судбину у то "муслиманско веровање да је судбина човечја написана на небу" негде тамо горе... Нема бојазни која стеже срце, кад крај је неизбежан... И не терба се заустављати на апстрактним помислима... На крају ништа сем умора неће остати од оне ране младости када је већина оваквих само сањарила... "Властита срећа - знамо да је немогућна"... И поручник Вулић погинуће... Убиће га пијани козак и "честит хришћанин", а не "погани Чечен"...

И након свих тих метафизичких расправа Печорин ће рећи: "Ја волим да сумњам у све... увек идем смелије напред кад не знам шта ме чека. Јер горе од смрти ништа се не може догодити - а смрт се не може избећи"...

Нажалост, видесмо да је Љермонтову баш "тако било суђено!"...

У ПОХОДЕ ЧАЈНИЧКОЈ КРАСОТИ И СВЕТИЊЕ СВЕЛЕПОТИ...

У недељу другу - Томину, на празник Преподобног Тита Чудотворца у 7 сати и 45 минута крећем (можда не више као неверни Тома)... Опет након 15 лета Господњих, по четврти пут у походе Чајничкој красоти... До тамо ми треба да пређем мало преко 130 километара у само једном правцу, а уз мала застајкивања, разгледања, придржавање брзине и ограничења стижем за 3 сата и који минут више... 

Чајниче има помен стар преко 500 лета, па ипак не зна се тачно како је ово место (омалено насеље) настало, нити ко је његов оснивач. Ово је на први поглед јако забачено место у некаквим врлетима високих босанских гора. Дели га свега 20-ак километара од Горажда и 52 километра од Пљеваља. Опасују га брда Цицеља  и Чивчи, а кроз крајолик протиче речица Јањина. То је теснац умештен у некакав процеп великих стрмина и узаних пространстава, тако да помисли човек како је овде све изгубљено... Или пак скрито у шумама сурих планина... 

Најврлетнији и најотписанији простор скрива, памти и чува своје вредности и реткости... Тако у Чајничу два храма Стари и Нови, а у ризници музејској чува се књига руком писана староставна несмал 500 година стара "Пролог", у којој је дат краћи опис житија светих. И баш на корицама те књиге рукописне стоји записано прво помињање Старе (прве) цркве у Чајничу још у 15 веку (1492-е године Господње; то значи да је ова црква постојала пре ове године, још раније; а ово је само најстарији помен о истој)... Тамо сам питала где је та књига, јер је никад нисам видела (ни 3 пута када сам овде долазила у великим организованим ходочасничким групама, а још мање данас када за своју душу земљом овом ходим)... Речено ми је да се то чува у музеју, који није могуће видети и за који се морају набавити посебни благослови (дозволе, допуштења)... итд... Тужно је то мени, па ипак живимо и трајемо ускраћени за много што шта...  Обе цркве су посвећене Успењу Пресвете Богородице и тај празник торжествено славимо 28 августа... 

Више описа о Чајничу даје нам велики турски путописац Евлија Челебија у 17 веку, који је ово место походио 1664-е године... Велики светски  путописац рећи ће да је ово "тако чудновато место, валовито и брдовито", како признаје - такво још нигде није ни видео... "Окружено је великим брдима са огромним дрвећем и са страшним понорима"... Тако ово место може изазвати у оку посматрача "истовремено весела, опасна и страшна" осећања... И опет ту има по опису Челебије "предела са воћњацима и правих рајских башти"... Овај шехер (варош) имао је "5 муслиманских и 3 хришћанске махале, 700 великих и малих једноспратних и двоспратних зграда... башта, авлија... 50 воденица, 3 медресе, 5 мектеба (села), 4 дервишке текије, 3 хана, имарет (кухињу за сиротињу), један храм и око 200 дућана (јер их није избројао до у танчина)"... Можда ће рећи да су Челебијина набрајана претерано преувеличана, но описи су му врло тачни, живописни и прецизни... Кажу како Челебија, а ни неки претходни француски путописци не дају помен о старој цркви у Чајничу (можда зато што је Стара црква била мала, неугледна и закопана скроо под земљом)... 

И тако од вајкада овде живљаше живаљ честит, уљудан, љубазан, гостољубив, побожан, ревностан... Услед учесталих ратовања Турске крајем 17 и почетком 18 века Босну стиже "сиромаштво, скупоћа, болест и беда"... 

Деветнаести век обележиће многе неплодне и неродне године, праћене глађу, скупоћом, болестима, недаћама и бригама... И тако живаљ унутра овога узаног, неплодног и скученог простора још више је скљештен и прикљештен... Таква судбина понављаће се кроз историју овог краја јоште...  

 Познато је да је Стара црква у Чајничу 1804-е "оправљена" и да је 1837 порта ограђена... А 1820 у њој почиње са радом школа за српску децу... О првобитном изгледу Старе цркве из 15-ог века не знамо ништа, јер о томе нема писаних сведочанстава, као ни трагова у темељу... Трагови су дубоко скривени под земљом и тешко да ће они бити циљ нечијег ископавања... 

Црква је скромног изгледа, простог облика и дубоко укопана под земљом, па при уласку у њу осећа се неописива хладноћа (као она гробна)... Биће да је најстарија црква разорена приликом освајања Чајнича од стране Турака... Данашња Стара црква има правоугаони облик у својој основи. Једноставне је и спољашњости и унутрашњости. Грађена је од ломљеног камена и малтера. Дужине скоро 15 метара и ширине мало преко 6 метара (тачније 14, 80 x 6,20)... Висина је 5 метра... 

У вихору Другог светског рата у ноћи између 11 и 12 априла црква је пострадала од непријатељске експлозије и тада су остали да штрче огољени зидови... Црква је 1946 обновљена веродостојно свом оригиналу, а једино је кров мало издигнут... Окречени су измалтерисани зидови у бело, а 20 јула 1946 цркве је освештана...  

Ова црква имала је неколицину вредних и заслужних свештенослужитеља од 19-ог века, па на овамо... Вредно је помена име Лазара Комадиновића, великог књигољупца и колекционара књига староставних, који поживе све до 1841... Њега наслеђује на истом положају син Танасије Тане Комадиновић за чије време је сазидана Нова црква у Чајничу... Трећи наследник ове парохије јесте  Патрикије Комадиновић (Лазарев унук), за чије време је озидан камени звоник на Новој цркви. Он је поклонио све дедине вредне и ретке књиге... Последњи из ове лозе беше Гаврило Комадиновић, но његова служба беше у заборачкој парохији, а не овде... И он је поживео до 1935... Овде је на служби био и сабрат рачански Василије Домановић...

Нова црква сазидана је 1863, и у њој се данас чува чудотворна икона Пресвете Богородице Чајничке... Радови на подизању Нове цркве и светиње започели су 1857, а све је окончано 1863 (за 6 лета)... Као неимар помиње се Петар Тодоровић из Велеса. Он и његови мајстори украсили су иконостас иконама и резбаријом, а такође су израдили и зидне фреске (слике)... На црквеном улазу записано је да је црква освештана 1863 за време митрополита босанског Игњатија... Нова црква је јако необичног и интересантног изгледа, а у поређењу са Старом црквом импозантна је и по величини... Правоугаоне је основе... Зидови су од тврдог камена, а делимично ту је заступљена и шупљикава седра... Интересантан је кров од чак 18 кубета (мали и велики, полулоптасти небески сводови)... Од цркве одудара звоник који је саграђен у раздобљу од 1893 до 1897 (за 4 лета)... 

Ова црква страдала је од многих земљотреса и том приликом пуцали су њени сводови, зидови... У вихору Другог рата Италијани пале експлозив у порти, што ће изазвати оштећења на крову Нове цркве... Начета рупама кроз које је прокишњавало у ноћи између 26 и 27 марта 1946 урушено је неколико кубета... Након ове експлозије у светињу упадају непријатељске пљачкашке казнене експедиције и дивизије са циљем да похарају драгоцено благо... Обијена је црквена каса, однете сребрне и златне драгоцености, накит и папирни новац... Срби (чак жене и деца) изнели су из цркве књиге и предмете да спасу што се спасити да... 

Икона је склоњена у једну српску кућу... Осам људи преноси икону у цркву у село Стречање у Санџаку. Један свештеник хтео је да икону до проласка рата склони у Београд, али се паметан народ томе успротивио и икона остаде са народом и уз народ... Из Стречња икона је склоњена и скривена у једну пећину. Но, пошто је икона имала скупе златне и сребрне окове из пећине је премештена у село Слатину код Фоче и смештена у тамошњу цркву из бојазни да је неко не похара. Онда је пренета у село Трпиње и ту остаје до краја рата сривена у једној малој пећини... Ту се народ уз свештеника понекад окупљао, а у пећину омалену улазило се на коленима... По завршетку рата икона је враћена на своје некадашње место у Чајниче...

Напуштена зјапила је ова светиња преко 10 лета... Онда је отпочела акција за обнову исте у време рачанског сабрата Василија Домановића, вредног, истрајног и пожртвованог трудбеника у винограду Господњем... Беше то у време митрополита дабробосанског Нектарија... Пројекат је урађен од стране архитекте Момира Коруновића из Београда, а на пројекту је сарађивао и архитекта Душан Милосављевић, који је радове извео доследно ранијем изгледу... Урађен је нови иконостас у дуборезу од ораховине. Иконе је осликао уметник Рус Иван Мељников из Битоља у византијском стилу... 

Кажу да се Чајничка икона у овој светињи чува "од незапамћеног времена до данас"... И тако је Чајниче од вајкада заветно место највећег православног ходочашћа... По народном и црквеном причању (предању) ова икона је једна од 3 сличне иконе које је осликао Свети јеванђелист Лука (две су у Јерусалиму и Хиландару)... 

Икона је давно приспела у манастир Бању код Прибоја... Припадала је Немањићима, а онда ју је цар Урош поклонио манастиру Бања, након свог излечења... Икона је ту почивала све док нису спаљене мошти Светога Саве на Врачару. Одмах после пљачкања манастира Бање, један сељак је из пламена и ватре спасио икону и пренео је преко Лима и донео у Чајниче... Похрањена је у Стару цркву где је почивала 370 година, након чега је пренета у Нову цркву. А када се 1868 пронео глас о обнови манастира Бање и да ће икона бити враћена опет тамо побунило се цело Чајниче, а Муслимани чајнички су хтели чак и оружјем да бране ову светињу... Тако и Сама Свецарица Чајничка изабра ово свето место свога чудотворног деловања од тада, па све до данас...

Икона је јако стара... Осликана је на дрвеној дасци са обе стране... На предњој страни Богомајка  са Христом у руци, а на полеђини је Свети Претеча Господњи Јован Крститељ који десном руком благосиља, но лик је потамнео од старости и многих пожара... Оков за икону урађен је од стране кујунџије Ристе Андрића 1868... При овом послу он се 3 године затворио у кућу док није израдио ово ремек дело... У металној круни Богородице стајао је украсни дијамант величине мањег лешника и још неколико ситнијих, али су све њих повадили и однели официри и војници чувене зле "Вражје дивизије"... 

Овој светињи притичу сви. Не само Срби, већ и Муслимани, римокатолици, Јевреји... Овде долазе невољни и вољни, ожалошћени и радосни, болесни и здрави, исцрпљени и снажни, грешници и покајници, сами и остављени, заборављени... Ова икона свима помаже... Ожалошћене утеши, болесне исцели, прогоњене заштити, сиромашне нахрани, очајнима породи наду, грешнима пробуди покајање, залуталима укаже на пут истине праве и правде, убогима покровитељка буде, а врагу се противи сваком... Њена чудеса и доброчинства су неизбројна и неизсказана... О томе сведоче причања са обе стране Дрине... Пред њеним светим ликом најмртвији дух оживи и опет се препорођен човек   изграђује, роди и ствара... 

Обновљена Нова црква освештана је од стране Патријарха Германа 1959 на Малу Госпојину. Године 2007-е у порти је озидана чесма са 3 славине (украшена мозаицима са ликовима Мајке Божје и светитеља Крститеља Јована и Светог Василија острошког)...

И тако сваког 28 августа славимо Чајничку Дародарилицу, која чудесима свим оним и овим прославља Христа Спаситеља и тако нас освештава Његовом искупитељском Жртвом за све векове векова неизмерним радостима славе царства незалазног, непролазног... Спашава душе наше као најдрагоценије ризнице дате нам још од Постања... Обдарује нас милошћу свевишњом и проси у име нас благодати Духа Светога... Истином нас просвећује и тако освећује... Зато Њено име са највећом вером помињемо и пред Њеним светим непомућеним ликом се клањамо... 

Слепцу вид да отвори... раслабљеном снагу да поврати... тужног да утеши... покајаног да очисти и окрепи... Под Њену заштиту да станемо... Похвално да јој се зарадујемо... Радост да нам засија из небеског Јој недремљивог ока... И из чисте душе да Јој кличемо: "Радуј се, Зоро нашег спасења, радуј се, Дародарилице, обрадуј нас сваким добрим даром. Амин!"...

Одлазим из Чајнича, радосно тужна и тужно радосна, не слутећи како ће Божја промисао моје прашњаве стопе да управи даље данас... и да ме постави пред питање: треба ли игде да отресем ову прашину???...  

Друга јутарња турска кафа испија се на обали дринској, са погледом на ћурпију и Бикавац... и пуштам као и ова ћуприја и отпуштам сав ужас преживљени и претпрљени, оћутани и прећутани, да изнесе и однесе што даље у највеће неповратне дубине из мене и од мене... и да се никад више не устреми илити покуша да свој зао поглед или прст, или било шта друго упери на мене... Испијам горчину најстрашнијих колективних болова и људских понора... пуштам да тек кроз сва она и ова присећања окусим и сладак укус најлепше изолације, унутрашње тишине, непомућене мирноће, ведрине, благодатне топлине и опет тишине... 

И прија ми све то, као орлу његова самотна висина... У тој причи и причању где се открива толико новога, али и болнога... И тако успињем се на видиковац, да бацим први орловски поглед и са ових брда, а остаје за касније још једно орловско винуће данас на град Брдо... Да самотан сам орао што над Дрином крвавом лебди... посеченим крилима тај не може да лети... Дух васионе препознајем у свакој капи смарагдно зелене боје и то је у фокусу мог опажања... И док пишем још једном да доживљену лепоту продишем... Успон уз камењар, а уложени труд вреди те орловске перспективе... 

   

Око моста сазнајем шта све још остаде неоткривено... и након видиковца обретох се подно куле... Маркове куле у чије зидине су утиснуте стопе Карљевића Марка... Марко је бар по свим тим легендарним причањима прескакао брзо и вешто са обале на обалу дринску, утискујући што своје што копите свога дората... Рекоше ми да је могуће и овде се узверати неким козјим стазама, но ја их ни у назнакама нисам пронашла... А изложити се ризику склизнућа није вајда...

Следеће одредиште јесте град Брдо... или Брдо град... То је оно високо брдо преко пута првог видиковца... тамо где вијори застава српска и где се блиста бели руски крст подигнут у спомен вечног сећања на изгинуле руске добровољце, као и српске борце... 

Пре него се испењем и на тај врх, доживим и моменат најстрашнији (потресем се сваки пут кад угледам гробље, а посебено ово црно гробље од мермера најцрњег и читаво једно гробље уз цркву белу, гробље које прича најтрагичније приче из не тако заборављених 90-их година)... 

Тежина таквих рана и оживљених страхова и болова кроз које пролазе сећања и ветрови рата... покопана младост... Злокобна ратовања... издавања... земље продавања... А тамо по обалама оним још неексплодиране мине под земљом стоје... Кроз неке путељке опасно је још увек ходити... прхне ли тек туда крилом лаконога птица нека мала, можда све од праска детонације и у зрак разнесе...

Црква беше закључана па о њеној унутрашњости не умем словити... И свуда сретнем да приупитам неког добронамерног и срдачног па и ту... и тако сазнајем лакши пут којим се стиже подно Крста... на град Брдо... Успон је тежак, но ипак успуже се човек и ту лако... 

Једино у повратку треба водити рачуна... Терен је клизав од силних ситних шкриљаца... Стрмина је, па проклизава... Погледи који одатле пуцају вреде и једног претрпљеног страха или можда чак и висинске вртоглавице...

Свелепота једног доживљаја... И овај вис савлађујем... кад након оваквих утисака упита се човек треба ли овакву лепоту одболовати и исплакати... Мишљења сам да итекако треба!!!... 

Свуда топло, лепо и пријатно време... Тара нас дочекује хладноћом и са капима априлске кише... Тако нас је и на пут отпратила... 

Процват чудеса... Јеремичак и црњуша (врес)...

Повратак у орловско гнездо после 16 сати... уз бесконачну захвалност Мајци Чајничкој Красници која својим ненаметљивим и тихим шапатом, без много речи све потребне видике ми раскрили, нека врата затвори, друга потребнија отвореним остави... и што ме као никад и нико најсрдачније прими и дочека у тишини оној небеској, кроз коју се још само препознаје сваки одблесак светла... 

Опрости што је моје чело чекало 15 лета да се Теби Мајко захвали и уз икону твоју прислони на стуб Твој наслони... и толико мучног истрпи... и да на мртво заћути...