ВОДО...

Водо безбрижно ћутиш сада

и отиче ли ћутња твоја као да си

разјарена јарошћу оном

и течеш ли отежала од мржње

што преко твојих обала пада

крвава од старих рана

потресаш ли векове у нама

осветнице и клетво

тобом нам теку потоци бола

гажена коју нико не згази

преко лешева из дубоких 

вирова дрска си и хладна била

хучиш ли незасита и неспутана

витлаш ли још обале као наше очи

зелена гробнице осветнице

и злослутнице страшна

клонула би у теби трава

и малодушна глава

нека већ једном по теби проспу

мноштво анатема

ти наша жртва и ропац бола

тешко да си оволико била

као још једно тамно вече

што над тобом пада и

у тишини страда...

СИЛУЕТА...

Данас у мени 

нема оне речитости

као да сам силуета 

у безваздушном простору

и нема оних 

рефлексија из дубине

уморне мисли 

у непознато залазе

и хоризонти нису широки

душевност точим тек успорена

топлина истиче уморна

и тако изрази су ми недотерани

стихови неизбрушени

а стил којим пишем аљкав је

али зато трагови бола

још се нису слегли

и погружени су данас у реку

а река мирна и хладна отиче

у посебан свет равнодушности

и глед за реком

кроз поље даљине

потече убрзано 

без предаха

па у мени заустави сваки крик...

ТЕК У ДРУГОМ ЖИВОТУ...

Нико не зна могућности песничке 

тако силне и јаке, 

кад у лирици нашој 

после пољубаца долази љубав 

и биће да то пламен истине 

плане у мени љубавниче 

кад ми се не смемо 

више никад срести -

можда тек у другом животу...

Ми се не смемо срести 

тек у другом животу и 

не заустављај точак овог кружења, 

будимо гладни до сласти

јер још си скривен у 

углу овог живог бића 

и стермим да волим 

те емоције снажне и одважне 

кад небо ми твоје име шапне 

у срце песникиње стане 

и као освит сунца гране -

умемо ли живети интензивно

кад од нас не преостане

више ишта...

ОДЛАЗАК У НОЋ...

Говори поезија

као очајник 

усред тарских тишина

оглед у вихору прилагођавања

човек и човекова ћутања

токови и спутања

угађања

твоја сажета мисао одлази у ноћ

у мени меланхолија и сета

између трепераве звезде

и радости што задаје бол

изабирам детаље

расветљавам ожиљке

лелујаво стабло брезе

на нехотичну рану

још жути лептир слети

опојно шумом лутам

беспућа и снага

за још један стих краћа

почиње час идеалних дана

љубав се враћа...

СУШТИНА...

Ове стихове 

са најмирније дубине језера

не излажем више

геометријским следом догађаја

неспоразуми нови

хоће ли искрснути

а мртви васкрснути

сазнања различита

су од веровања

жандари и цензура

осетљивост је моја суштина

не морам искочити

из свога појма

као чиста воља

и чисто хтење

ова страховитост

иако само моја

није реална

и ствар је лажне логике

те логике привида

истина настаје

и она се рађа

истина чим ли је задата

и слобода нема

баш неограничени број

назначења...

MIKROČESTICA U KRETANJU SVETLA...

Nebo je večeras prepuno zvezda... i sudeći po tome sutra će konačno biti lep i sunčan dan... No, veoma brzo uverim se da baš ne mora u lancu kruženja prirodne materije neizostavno i biti tako... Nakače se neki oblaci teški... a mi tek pogledujemo hoće li bar snop sunčevog svetla biti propušten tamo gde i zatreba... Još sinoć vratih se iz atmosfere sa kišom zvezda u kosi... sa vetrom što svu lepotu višnjeg sveta nosi... A već danas novi povratak prirodi i samoj sebi... I zamišljam i razmišljam kako ću se samo jednom survati sa kamene litice i kako ću se samo tada iz ko zna kojih veličanstvenih ideala obrušiti i srušiti kao orao zmijar strmoglavo u svom poslednjem letu... I upravo tada postaću zrak, tačnije jedna linija mala - mikročestica u kretanju svetla... I tada zaspaću nekim čudesnim snom unutar ognjišta Života... Onda će krenuti borba mojih raspadnutih i neraspadnutih atoma... Ja ću tada biti odbijeni zrak ostavljen da leži u kosmičkom blatu... Ja ću biti jedan te isti znak, ne važno da li sve u meni raste ili opada opet... A u mojoj duši biće neopisiva tišina nultog stepena jačine vetra po Boforovoj skali... Misli moje prostiraće se kao talasi... Teći će talasasto... linijski... sferno... prostorno... smerno... Onda ću pričekati da proradi privlačna sila Meseca i od nje ću tražiti da deformiše vodeni omotač Zemlje i neka opet dođu oseke i plime... kao i pesničke rime... 

ЗЕЛЕНА ШПИЉА...

Из данашњег хода 

узимам оберучке 

најлепши детаљ из шуме 

која кипи од звукова и боја, 

а разбокорене миришу траве 

и мисао упловљава у круг 

шире медитације

ослушкујем звиждуке ветра

осама присутна у мирноћи срца

без сувишних разговора

свет жутог лептира

осветљава простран лет

за нама киша у бекству

следи нас у рањиву пету,

а ми повлачимо кораке хитро

да не остане балав траг

као у слика које навиру у ходу

и сунце просијава

кроз модру облачност

душа ширине неба

у језеру се огледа

и мисао одводи 

у тишину медитације

ослушкујем пулс природе

опијена том зеленом шпиљом...

АПОКАЛИПСА...

Пресахне ли 

божанска искра у нама

и отежа ли 

оловни грч у прсима

спознам ли 

сва та сувишна питања

кад празни смо због умора

и немамо воље

у нама понор њихове кривице

и логика поколеба се

осликавамо своје апокалипсе

ваздух испуњен кишом

одбојно и одвратно време

без нежности

и без топлине

поредак озидали на лажи

а срам ће их надживети

пукотине у смислу

пуцањ празноверја

кратког је трајања рез

што збива се у души...

ХИЈАЗАМ...

Укрштам моју и твоју реч

као хијазам

те тачке гледишта

од свезналице до незналице

отворена песма кружи

недовршене форме руши

двосмислена

или многомислена

пишем ти је жива

на слободну интерпретацију

ти протумачи

ја сам лутајући мотив

затворена форма

понављам почетни стих

и укрштам моју и твоју реч

а време одмиче

као каскање коња

од зачуђености 

стискам кутњаке које немам

смрдљиве вране

повадим из џепова

а од заразе ове

остаје ожиљак очарања...

ПО ПРАВДИ...

Разумност ову моју 

да ли саздаде 

Творче и Оче

и да ли овај лик 

благог човекољубља Твога 

у мени засади Ти

прах и пепео јесам ли само

дођох мртва да се оправдам 

пред Тобом кад већ жива нисам могла

сагреших па стога ли ме неуслиша

и дан нам овај не засветли сунцем

за чије овце душу своју положи

трпети зло без роптања не научих

и не воздвижи ме палу изнова

пред дверима затвореног Твога милосрђа

по правди мени су затворена

сва врата...

УНИНИЈЕ...

Ја саздање Твоје 

и раба Твоја 

дозивах Те 

у милосрђу неизреченом 

из срца, 

а Ти ме беде ове не ослободи

Ти Господар сила 

не отвори уста ума 

и језика мога 

и ја остадох глувонема

Плач овај није умилосрдио 

човекољубље Твоје

Ни хранитеља, 

ни бранитеља

Ни руке спасења

Ни искупљења

Опустише ме неправде

Непотребна и скверна

Слепоту моју нико не отвори

Униније не пропоја ни Алилуја

Ране незацељене

Жедноћу ову ничим не напојих

Безгласно посрамљење

Из гроба нико не уста

Ти ради мене на земљу не сиђе

И опет нека си благословен до века

Амин!

МОЧВАРА...

Бића привидно мирна 

пасу у нескладу 

и предочена мом скорелом оку 

одакле искачу мочваре 

мастило плавих мрља 

и црвених отисака, 

а у срцу прска 

динамит слова и 

крварим од темена до пета, 

фонтанела мог хоризонта 

као ноћ је црна 

и ту је млад месец 

без осветљења 

кад вољење према животу 

задаје бол 

и чезнем ли још 

да ти прострем тишине 

и ћутање које потреса 

препознатљиве слутње 

и безличност кишне олује 

што нас ковитла и баца 

у пасивне дубине, 

тамо без зрака 

и капи јутарње росе 

у чему видим ли осећајност 

без застоја што шапатом 

својих подземних вода 

у мом бићу изнова заживи...

МОРАЛНО ЗЛО....

Одавно промишљам изван тела 

како мора да је негде речено 

да смо систем прелепих цветова 

у кретању без застанка, 

који се и без сагласности 

у нама још од искона хвата и схвата, 

па тако прибегавам 

бескрајној нерешености овог закључка, 

ја биће времена 

са можда оскудним наговештајима 

Тебе Боже што вечно живиш у мени, 

а ако је ово најбољи дан од свих до сада - 

какви ли ће бити дани остали и преостали, 

кад штетна сам илузија што зна 

кад нам наносише незаслужено 

физичке и духовне боли 

да то се зове морално зло, 

па гле још један Лајбниц умире 

остављен и презрен од свих, 

павши у немилост, 

одбијен да буде сахрањен 

по црквеним обредима 

кад већ није било оних 

који би се побринули за његово тело, 

али јесу после да му разграбе дело 

и остаде му тело несахрањено 

тако скоро месец дана

не стрепећи више од нових рана...

ТРЕНУТАК...

У тренутку 

свог мисаоног распрскавања 

звуци громова окруже ме 

са свих западних страна 

уз музику великог пљуска 

који зазуји у мени

као рој свемирских пчела 

насталих при великом прскању 

и онда ходећи 

површином зелених ливада 

у врећу утисака 

убирам песму птица 

те мелодије дана

које ни једно пијанство душе 

не може да надпева 

и тражим речи 

немоћне пред лепотом тренутка... 

Свим чулима приковах себе 

за ту песму 

чији благопријатан огањ 

пуштам да се разлива  до усхита 

и на још који начин 

покушавам да примирим 

празнине од јуче 

и одбијам бодљикаве досаде 

што свој погани лик би 

да осликају по просторима моје душе... 

И на концу тог прелепог тренутка 

одбијам да немо стојим 

и схватам да ме смрт 

још ка себи не зове, 

па једним зевом у небо 

решим да јој као 

љигава јегуља измигољим 

и да јој свим законима одолим 

док још многе тренутке лепоте не оголим...

PRE SVE TE KIŠE...

Ponoć koju obasjava plam svetlica... ponoć koju urezujem u sva čula... tutanj groma... gomova... odzvanja umilnije nego poj ptica u sam osvit kad se tek razdani Aurora...  i kiša u odumiranju... pa kiša u nadiranju... kiša koja rominja... i zbog čije pesme otvaram prozor i puštam pesmu i aromu iste... Tako zbratimljene kiša i ja - dočekujemo dan koji će obeležiti bez očekivanja opet isto: kiša i grmljavina... Miran osvit jutra i dan tek delimično tmuran... i ne slutim da ću tek nakon ručka proveriti svoju izdržljivost po nemirnoj kolotečini... i ko bi rekao da će jutranji citat obeležiti jedan ovakav dan... "MIRNO MORE NIKAD NE STVARA VEŠTE MORNARE"... JA ODLUČUJEM KO SAM (PA I ŠTA SAM), A NE DRUŠTVO... I tako danas odlučih da dosegnem to nemanje straha od udara groma... Iako još izjutra rekoh da ne verujem sreći ni kad je prisutna po sluhu stare proverene latinske poslovice... "NE ZADRŽAVAM INAT. PAMTIM ČINJENICE"... Pamtim to slično vreme kao i lani... U partiji života treba doživeti minimun 100 poraza... poraza koji traju od svega nekoliko minuta... Zabeleženo pre sve te grmljavine... grada i nezapamćenog kišnog kijameta na Tari... Kakvo nevreme i grad, a ja se vratih dobro... predivni utisci pre sve te kiše... kao uostalom i posle kiše... Nikad više nismo našli zelja... Ja sam fotografisala... i jurila cveće... konje... I sad znam lokacije gde ga ima... i opet sam zbućkala čorbu od zelja sa junetinom po povratku... umesila novu čokoladnu tortu bez pečenja... ispekla zeljanicu... i još 4 kese zelja ostavila u zamrzivač... A za kratko vreme tonu stvari uradih... i da još se nečemu mnogo obradovah... javljanju koje sam iščekivala i u daljini naslućivala... eho koji sam prema obzorju slala... I s obzirom da sam jutros sanjala moju pokojnu babu - čitav dan izašao na nešto divno... čitav dan do mene su stizale lepe vesti... A kad je počelo svo to nevreme, ja sam sedela u autu mirno i posmatrala nalete kiše i svetlice munja... grickajući pardon štapiće... I tako bila sam na udaru svih tih elektriciteta... i čekala sam da se uverim da me grom ipak iz nekih razloga neće pogoditi... i bi tako... moja majka se bogme uplašila i krenula da se krsti... ja ne... I bih rešena i da postradam... a nedavno sam čula kako su neki ljudi sprženi gromom u ribolovu... a grad ne beše krupan... ali bi jako hladan... po useve gadan... A onda sam u zamagljenom autu sa jako otežanom snagom brisača nekako uspela svesti auto putem koji je vrvio od kamenja, granja i vode pune ilovače... To sam slično viđala u povratku iz bioskopa... Sve u svemu meni dosta bitno da saberem te još ne doživljene utiske i oprobam sreću pod nebom - izložena tim visoko frekfrentnim udarima groma... groma kome u svaki novi susret hrlim... pod nebesima ga grlim... i ljubim... sve samo da ga ne naljutim...

АУРОРА...

До апсурда - кад пас не чува 

кућу свога господара

моћ сна сломљена кишом

и пораз увећава снагу

наша дела не стигоше

пред судницу историје

и ко још суди у корист "кривца"

ту где је кукавичлук

најраспрострањенији порок

и кад право пречине

лежи у временској предности

и коме сада жртвују белог вола

на врху Капитола

кад Јупитер више 

не дарива победе овде

и са Марсовог поља 

не допире поклич војника

и непријатељ више не шаље 

посланике своје да ишту мира

о разборитости

место закона овде и даље новац влада

Атињани су опет осудили 

одличног грађанина

а људи се не кају за сва она злодела

о, Темистокле 

да заборавим не могу

и опет свиће Аурора...

ПОНИШТЕЊЕ ЈЕЛЕНА...

А све у славу пораза 

и брзих заборава 

где ово није време одважних синова, 

развезаћу бљутаве кише 

и разрешићу сломљене мисли 

и пролазност фарбам у зелено 

да после заноса 

на поду спаљене куће 

излежем као квочка 

оглодане лобање 

кад горак је овај бол 

за ваше канибалистичке уши 

и тај најлепши усхит 

нећете никад од мене више чути, 

јер опет крвари тишина 

и запева слобода 

у пропасти ничемо 

погажени и мртви 

без узвишеног поништења 

провидни од бесциљног лутања 

и привиђења 

и више не одлази светлост 

из овог доживљаја, 

а сећам се далеког виса 

са кога узлетеше ми забрањене чежње 

и пробуди се рика мога еха 

и лелек срушеног јелена...

БОРОВИ ТАРСКИ...

Тужни су бројеви и борови тарски шикнули из камена и тужна су припадања и пропадања уз чији део данашњег контекста пријатност одлази у завршетак поруке изречене место поруге и храброст сличног нам значења кад немоћ надјача - и може ли се ово приписати вишем јединству... 

А по чему баш данас извире прилика као неприлика да засвира као свануће и потонуће и дан који је безизгледан кад опет нећу заборавити на бриге и срећу, а клонуће што ме слама опасно је кад пишем и дишем погнуто над хартијом...

И опет бол има силину и ноздрва слину, кад измучене борбе не водим крају, а нешто је неповратно остављено у болу свом да умре иако тек створено...

Тугом побуна заривена у радозналост духа као отупљена празнина и ноћ је црна, па не стичем утисак потиснутог одушевљења и још сам скривена мисао у телу хладног камена и злочинац што се претвара у сопствену патњу макар дању...

ИЗ ГЛИНЕ...

Из глине Твоја реч се поткраде 

и мисао нехотично одреди одстојање 

кад признање није исто што и постојање 

и побуни овој недостаје нестајање изнова, 

то укопана пролазност краћа је 

од кратковидог привиђења 

и одједном марширају ушним каналима 

глуве ноћи и испијени дани, 

као по оштрицама бајонета где 

скамени киша ништавне нам поносе 

и занемоћале вере, кад и даље смо 

по ситности овој вредни 

малобројног посмртног покрета, 

ту где опустела људска рушевина 

детињасто се леди поражена до укочености, 

а у ствари празнина којом сагорева 

искра пламена подсмех је замаху 

равнодушног плача у нама 

и Ахилова слаба тачка, што се отеже 

без страха кроз мучни тријумф 

сопствене прикривене 

помрачене нам равнотеже...

ЏЕЛАТИ...

Однекуд у мојим сновима јутрос 

разбукташе се по 

ливадском зеленом платну 

путонози коњи и несташни риђани 

а кад излише кише и громови 

по крацима сваког угла 

велелепан правилан звук 

и тако осуше рафал 

свог данашњег поигравања 

као у бунилу оне издржљивисти 

и врло отпорни и жилави 

пропеше се на предње ноге 

па као хазардери 

које мучи спазам мишића 

још би да смогну нове крви и снаге 

за још један плодоносни ударац 

по пољу, 

али наједаред сву ту паљбу полета 

као да подрива аперкат 

колебљивог одлучивања 

доведен до увредљивости 

и мисао спута тешка омара 

коју су извршиоци смртне казне 

састављали од више исписаних листова...

PANORAMA...

Dok sam munjevitom brzinom vozila kroz ovaj svet i život, uleti mi u njedra iznenadno da baš ona ta opaka osa i zavuče se u majicu, pa krete po meni da mili i ja se zgranem i još munjevitije izbacim osu i prođem fantastično jer me nije ujela... a da me je ujela natekla bi opasno... mada ne fatalno... Ali kad sam pristigla na obalu moju desnu uživala sam u prizorima iz vode... u panorami tamo gde su iskakali skobalji i bacali se u svoj svojoj slobodi onako posrebrenih trbuha kroz vazduh, pa nazad u vodu... A Sunce toplo i jako... baš potaman da zgreje hladnoću koja još od zimus u kostima zebe... A bilo je tu i par kormorana koji su gnjurili i ribe pod vodom jurili... koji su svoj ples po vodi hitro izvodili... Moji dlanovi crveni ne od Sunca koje me nije opeklo... Dlanovi nažuljeni, a bol u mišićima ruku (koje kao da su odsečene) bio je sve vreme prisutan... Bol u ramenima... no ja vozim nekim čudom verovatno zahvaljujući sunčevoj energiji pod tim udarima bola... jer život je točak koji ne sme stati... I jeste da zaostajem bar 300 kilometara za onim godinama od nekada, ali ko zna možda dostignem opet svoje staro prolazno vreme... Ili sam atrofirala od nekog čuda... ali i dalje se borim da kroz ovaj život vozim... samo da mi lepo vreme ide u prilog... I tako ja kad krenem prve kilometre projurim bez potrebe da stanem sve iz jednog cuga (stanem jedino ako to bude radi neke fotografije ili panorame)... I tek moje "nevolje" nastanu u povratku kada mi ponestane vode... umor i bol se aktivira znatno više... i moram da zastanem čak 3 do 4 puta... i jedva stignem kući drhteći od premora... i te preostale kilometre u povratku pređem za neko duže vreme... I brzina mi nije kao ona od ranije... jedino brzina vetra ostaje neokrnjena, pa uz jedno brdo čak siđem pa se tako pešaka uspenjem... Zašto mi je od juče sve tako neopisivo lakše... zato što okrećem pedale posve lagano sa onoliko snage koliko u datom zamahu i imam... Idem polagano, polako i znam da stižem doduše sporije i sa dosta bola koji podnosim i trpim... i zato što sam sve pustila da teče kao voda drinska ledena... zato što sam pustila da vetar produva i sve kroz mene oduva... zato što znam da ništa ne zavisi od mene... zato što neću da trošim svoju energiju na ono na šta ne mogu da utičem... zato što sam se prelila u reku i njen tok... zato što kružim i svoju dosadu tako rušim... zato što sam shvatila da bez svega moram i mogu... samo ako me izazov života na to i primora...

RADOST TVOGA JAVLJANJA...

Reka koja razume ono 

što niko živ ne razume

i Bog Koji danas sve okrete 

na radost moju 

i kako se sećam tog trenutka 

i kao da sada osluškujem razgovor 

naših živih duša, gde

UNIVERZUM JE MOJ NAJVEĆI SAVEZNIK

i baš danas bubamara mi sletela 

na desnu nogu dok sam vozila biciklo 

i tako vozih je jedno vreme, 

a ona poče da se penje po meni 

i ja mahnuh i zamahnuh rukom 

i vratih je negde u travu 

i tako razmišljah i smišljah 

kako ću sve ovo lepo ispisati 

kad se vratim kući

i kako ću opisati taj divan vetar 

koji je bistrio glavu

i to divno toplo sunce

i sad rešim 

da ne pišem večeras ništa

i malo da odmorim 

iako pisanje ne umara

pa ipak iznenadi me nešto 

neočekivano lepo 

pa ću malo 

u tu radost tvoga javljanja

da se ušuškam

i tako slagah i napisah pesmu...

ОПРОСТ...

Такнем ли сузама овим 

кротко зрно житарице 

посејано на немилом бојишту 

које су узорали Твоји 

неспокојни метеори 

успећу да заташкам 

сам бол у себи

и ову патњу и тугу 

у недоглед елипсе 

као и сва пропратна писма

ове издеране лактове

огуљена колена

одеране шаке

обавезне дисциплине

ситне прекршаје

тричаве суспензије 

и будаласти опрост, Господе...

ЗАБОРАВЉАМ...

Заборављам звучност свих оних речи 

и надовезујем капи кишне за облаке, 

а у мени још пркосно гледи занос тешки 

и покушавам да се орјентишем 

по промашености још једног певања 

и зевања што га ова сувопарна тегоба 

обезличи у мени и тако растуђи изнова 

и све оне лепоте лиши, а узором више 

не сматрам овај издисај самоубиствене 

туге - последњи који ти дарујем, 

док под укоченим прстима још корење 

чичка тужно мре неспособно да изрази 

намере и немире, и бар да допусти 

мелодији ноћи да ово вече осмисли 

и да се несвесних дубина докопа 

и да раздани дно убијеног бића 

и да бар даљином модром назначи 

оно што је прошло и пре почетка, 

а дубина несвесна нека извире као 

гејзир времена и неизрецивим нека 

учини препознатљиве манире, док 

песник о свом болу пева и силазим 

у тишине затвореног света, 

трагично се сећајући дубине оног 

ћутања и разуђеним обала ходим 

и глухоте од ужаса нека занеме у мени 

и мук замукне, отвориш ли више икад 

туге рану и патњу по најлепшем 

осунчаном дану...