БЕЛЕШКА БЕСМИСЛА...

Белешка бесмисла
лутајући мотив
и зар нисмо заточени
у модерно доба деоба
и тих бесмислених играрија
и опаког ништавила
где јесмо ли клонули
и потонули
у бунар безнадежности неке
чему побуна стиха
у зеницама очајника
светом лута
и нашто тај пркос
и као да прогледамо
тек кад ослепимо
а визија шамара кошмарима
туга пресељена 
у меланхолију
у само неколико речи
преврат мишљења
неспојивост тренутка
и зачуђеност пред
предметима мртвим...

ЈЕСЕЊИНУ...

Разбушићемо ладно
све тишине
необичности
и гледати кроз
седефасто стакло
голубијим очима
раширених крила
рањени ко две грлице
златокриле
жалосни
понесени
занесени
од песме, дувана,
музике и пића
у свом том дремежу
хармоничног савршенства
док два нам срца
ударају снажне песнице
лопова и хуља
шарлатана и бараба
и бићемо обасјани
искрама незалазног Сунца
и кад постадосмо плен
орлушини, курви и разбојнику
и док у празном коферу
преврћемо нашу бол
и олакшање неко
што ветар гони силно облаке
ширинама небеским
о мој очајни побратиме
што би одбачен
у страну од ужаса...  

ПЕСМА БРОДИ БРОДСКИ...

Суштину нашу
на окамењеном морском таласу
пуштам да ко песма броди реком узводно
ту где овештале емоције људске
уморно покрећу плућа ко сломљена једра...

Отежале речи песме броде
одлежале у горком испљувку
и грубом парању окрзалог ждрела
ту где свакодневница јури да
сруши птичја гнезда...

Разочарани!
Подрезана слова и речи
ко нокти тврде Слободе
ту где музика тужно по струнама
раштимоване виолине звечи и у
неко смежурано кишно праскозорје јечи...

И Песник неће бити превише намрштено
опак или олак, док песма броди или
док подешава свој стих
за овај свет све мање јак, а све више двојак...