четвртак, 31. јануар 2013.

КАЖЕМ...

 
Осване без кише и снега, такав осунчан дан у мени, а ја исто као и јуче, кажем сама себи - немам више шта да кажем!!!... Опет као некада, сама себи - лажем, са тим финим углађеним стилом... Није у мени признајем, онај јучерашњи песнички занос, а ни могућност да изручим тај илузорни траљави запис... Није то ни прокоцкана илузија од прекјуче, што ме покаткад запрепастити уме... Заваравам се још, док траг заваравати могу, не губећи своју ситну душу... И тако још понешто кажем и слажем...

среда, 30. јануар 2013.

НАПИСАТИ...


Сваки дан треба нешто - рећи, казати, написати... Испред мене прегршт неисписаних страница... На почетку - размишљам - о чему писати???... Одмах се суочавам са тим непријатним затишјем у себи... Као да немам више о чему писати, ни што рећи, а ни казати... Онда схватим да имам о чему, али одједном - ја више не умем писати... Чудни судари атома у мени... Експлозија боја, мириса и музике... Недостају ми слова... Напустиле ме златне речи тог најфинијег написаног ткања... Осећам се немоћно и мучно збот свега тога... Ћутим над прегрштом неисписаних страница и страна... Река протиче... Живим... Осећам се нелагодно... Не!!!... Осећам се збуњено... Не!!!... осећам се - чаробно и радосно... Помало заборављено и досадно... Али, све пролази у неповрат одлази - зар не???...

Живот треба свести на најдисциплинованији облик људске ћутње, пред низом новостворених питања и постављене сваковрсне сумње, па тако све терати до неке нерешиве бесконачне дилеме...
На рубу данашње трапавости... послушаћу глас здравог разума... а срце нека пређе на неки виши ниво... под окриље срећне зевзде падалице... да се са изврнутим садржајима... харбро бори и на цести носи... како не би дотакло дно неке веће... избежне пропасти...
На плавом хоризонту... после тутњања силних громаова и јаке олује... остало је такво немо затишје... на граници праскавог судара... тек рођеног слободарског духа и... новог пробуђеног песничког дара...
 

уторак, 29. јануар 2013.

НЕСПОСОБНОСТ...



Моја неспособност да напишем ваљану реченицу, напросто је засенила све моје пређашње најједноставније прећутане мисли... Освану нема јутра у мени... Све се слије и одјури низ реку... Шта још могу да кажем???... У мени предео затрпан тишином - ћути...

понедељак, 28. јануар 2013.

ТЕХНИЧКА СВЕСТ...


Ова једна мала искра, безимене необичности, моје тек пробуђене техничке свести, као да у свеопштем отуђењу и метежи, проналази свој заборављени зрак под Сунцем овога нашега пространога неба... Разгледам, размишљам, пребирам и премишљам се, тек толико колико ноћи треба да сване или дану да се изнова смркне... Онда, застанем и добро станем, али у ходу итекако пазим, да на остатке туђих мрвица ногом малом не станем... Потом се смејем и смејем, као на киши, док трепћем и трепћем, а капи кишне тако ми чисте замагљени вид... А на крају, полетим ка небу као балон мало већи и тако нема краја мојој неизмерној срећи... 

недеља, 27. јануар 2013.

ПОЉА БЕЗ ПТИЦА...

 
Поља без птица - посматрам...
Испред мене губи се свака граница...
Мишићи су напрегнути...
Замире тишина затрпана у мени...
Викати небу, док стојим под облацима, ваистину је бесмислено...
Моје очи се смеју, ето у пркос...
Споредне улице затрпане успоменама...
Смењују се ноћ и тишина...
Најблаженије стање - моја самоћа, у којој и кроз коју боље созерцавам Божију свелепоту...
Нису више ни воде узбуркане у мени...
Стишане су мисли моје...
Ништа - ме воли...
Заклањам се од туђе сенке испод црвеног кишобрана...
Треба се снаћи под њим...
За овакву сорту не постоји олакшавајућа околност...
Нису је измислили...
Живот је вечита самообмана...
Храним се новим илузијама, искованим у досади...
Живахне су моје боје, а жалосне врбе на мојој реци и даље стоје...
Покварена машта...
Остало је ћутање... 
  

субота, 26. јануар 2013.

ИНСТАНТ КАФА...

 У ово јануарско јутро напољу певају птице, иако је осванула зимска прохладна зора, са нешто мало снежног покривача и неколико јутрашњих покиданих снова (чудне сам воде сањала)... Уморена и мало успорена тим сновима, запазих ипак њихов цвркут како допире до у моју кућу, иако су и варат и сви прозори, добро затворени и забрављени... Тај цвркут меша се и добро пријања уз звуке блуза, који слушам од јутрос... Кафа је већ испијена, но укус који још траје, мами ме на размишљање, о још једној шољици инстант кафе...

петак, 25. јануар 2013.

ЈА - НИКОЛА ТЕСЛА - НЕШТО О СЕБИ...



Рођен сам 10-ог јула 1856-ог лета Господњег у Лици, У Хрватској, у селу под називом Смиљан... Брзо сам изникао у веома упорно дете, које добро зна шта жели, а још боље шта не жели... Тако сам избегао породичну традицију по којој су скоро све мушке главе као по неком усуду морале бити - свештеници... Мене богословија није занимала, а ни привлачила... Захваљујући мојој изузетној упорности, уписао сам се 1877-ог лета на Техничку високу школу у граду Грацу... Привлачила ме наука и техника...

На првој години школовања постигао сам изузетне резултате и оставио сам за собом запажен успех... Но, већ на другој години мало сам "забазао" и просто у други план ставио наставу... То је резултирало тиме да сам изгубио стипендију... У мојој глави био је електрични мотор без колектора... Изгубивши стипендију Карловачког војног округа и Матица српска је одустала да финансира даље моје школовање... Мом оцу остало је само то да ме 1880-ог лета премести на студије у граду Прагу на Славенски универзитет...

Пошто ми у међувремену умире отац, а како не бих био терет својој породици, био сам приморан да напустим Праг... Одлазим 1881-ог лета у Будимпешту... Ту сам се запослио и радио као инжењер у једној телефонској компанији... Радио сам на пројекту и монтажи нове телефонске центарле... Онда је 1882-ог лета у мојој глави синуло генијално решење индукционог мотора, који ће радити на бази обртног магнетног поља... 

Лета Господњег 1883-ег одлазим у Париз... У Паризу се запошљавам у компанији Томаса Едисона... Те исте 1883-е боравио сам у Стразбуру и ту сам конструисао модел мотора без колектора... У тадашњој Европи није било слуха за мој нови изум, па сам решио да одем за Америку... У Америци се запошљавам опет у компанију код Едисона... Едисон није био благонаклон према мојим патентима и изумима, па сам био приморан да се одвојим од њега... Тада сам основао своју сопствену лабораторију и компанију, заштитивши неке од својих патената...

У октобру месецу 1887-ог лета Господњег поднео сам први од 40 изузетних патената, који су наговестили почетак електричне револуције (производња и пренос неизменичне струје; индуктивни калем - назван по мени - Теслин калем;...), што ће мене обележити као утемељивача савремене електроенергетике... Већи део ових патената 1888-е откупио је Џорџ Вестингхаус... Године 1893-е конструисао сам на Ниајгариним водопадима електричну центарлу... У периоду између 1889-е и 1893-е конструисао сам и патентирао машинске генераторе струја високих фреквенција и нови варнични генератор - по мени назван Теслин калем, што сам већ напоменуо...

Вршио сам истраживања на угљеничној сијалици и бавио сам се снагом електричне резонанце... Дошао сам до открића сталних земаљских таласа и тиме доказао да је Земља проводник... О свом истарживачком раду одржао сам многобројна предавања у Паризу, Лондону, на Колумбијском универзитету, као и дуж САД-а... 

У раздобљу између 1896-е и 1899-е развио сам ново поље области "примене радија за бежично управљање покретним примопредајницима заштићеним од сметњи и интерференција"... Године 1897-е у Колорадо Спрингсу и на Лонг Ајленду усавршио сам "нове елементе радија" са циљем да остварим "светски бежични систем"...

У периоду између 1904-е до 1915-е, патентирао сам оригиналне пумпе, турбине и брзиномере... Пре избијања Првог светског рата, за свога живота регистровао сам више од 120 патената у САД-у, а више од тога броја у осталим земљама света... Изабран сам за почасног доктора неколико светских универзитета... Најмилије ми је чланство у Српској краљевској академији...

Својим изумитељским радом бавио сам се све до своје сопствене смрти, тог 7-ог јануара 1943-е на Божић... Живео сам у самоћи, па сам тако и уснуо сам у хотелској соби хотела "Њујоркер" у Њујорку... 

Био сам изузетно обдарена личност, која је својом стварлачком појавом итекако променила и изменила читав дотадашњи свет... Сва моја изучавања високофреквентних струја нашла су примену у индустрији, медицини, радију... 

Човечанство се ипак на неки начин мени одужило... Све је више оних који и дан данас признају и с дужним поштовањем одају ми признање, за све моје добронамерне заслуге... Тако се по мени и мени у част, ако је то за утеху, назвала и јединица за магнетну индукцију у међународном систему - ТЕСЛА...       

среда, 23. јануар 2013.

ИЗБЕЋИ ЗАБОРАВ...

  
Избећи заборав не умем,
а још увек од тишине
застанем на минут
да кроз васиону 
ту мисао у помрачењу
по узвишеном плану
нагло исправим
и заборав испуњен
свођењем на нулу
ко вечити странац опстанем...
 
Ту заборав према себи
ко потмуло решење
слепо бацам
на узалудно весеље,
а значење заборава
кроз самоуништење
ко достојно плашљиве
од старха закључавам
да у ситном покрету
илузија неочекивано
срасте ми за кожу...
 
Признајем заборавности
неосетну неосетљивост
и посипам чело
са две три капи росе
како би успешно
за будућност 
најбоље одлуке помирила
са заборављеном чињеницом
да морам и могу
гонити сврху 
као првобитни смисао
и слепу лепоту...  

уторак, 22. јануар 2013.

DOMENICA RAVENNA...


DOMENICA RAVENNA... Моја најбоља пријатељица... За почетак данашње приче позајмила ми је један свој коментар, који гласи тачно овако: "Најбоље ствари би требало да су непролазне, но ако већ пролазе, значи и да нису најбоље... Танка је нит између онога што означимо као - рано и онога што означимо као - касно... Кључ успешности и успеха је дотаћи у погодно време ту нит, а да не буде ни рано, а још мање касно"... Хвала DOMENICA RAVENNА...

Даље су речи опет почеле да навиру... Тешко бих могла рећи да куљају и кључају као некада, али јаве се с времена на време - и за почетак доста... Важно је започети...

Непрестаним муцањем, измицањем и узмицањем пред туђим речима, које више не умем да схватим, у малом стању своје недостижности, кроз жигосане и прокажене речи своје, застанем и станем у безименом простарнству без могућности да ишта ваљано проговорим или приговорим...

Непознатим данашњим радостима, неочекивано се у границама те непомичне збиље, стварности и худе тмине, сагледава свака појединачна боја, замршена на платну запаженог сликара, у тренутку стварности, која влада за савршенством и свелепотом, тог давно забаченог преживљеног тренутка...

Бројим, слуша, читам - свој смисао претварам у необично путовање, несвесна стварних игара на срећу, око себе наслућуејм тек назнаке истине, оне рођене из - илузије, музике и варке...