ДО ПУСТОШИ ИЛУЗОРНО...

Дуга и бесмислена киша протиче кроз време ове моје осаме и досаде, док покушавам испразне мисли себи да дозовем и да се на њих одазовем... Неуништиво семе неправде неко по земљи рајској и родној сеје, а ја од туге и бола више не умем да се смејем... Потонуле све моје идеје, пригушене и угушене наде, а урушене вере... Нове побеснеле буре и олује, те љуте ране још незарасле, држе нас у вечитој осами и досади... Такво стање ретко коме може и да досади, да дозлогрди... Путујем кроз време, јер данас га имам и преко сваке мере... Ведрим темама не започињу разговори, смешни су преговори, а сви договори догорели до голе коже... Правду је сменила кривда... Гнев прераста у неку нову мржњу, решен да тако тера до бескраја... За разборитост ту места као да нема... И нема!!!... Почињен да верујем да два и два више нису четири... Тешко време осећам у етру... У тешко време и невреме, ни ћутање више није безбрижно... Све је постало до пустоши илузорно... Ма, све је бесмислено...

НЕБО БОЈЕ ИНДИГА...

ОБИЧНО С` ЈЕСЕНИ...