АЛБАТРОСУ...

Разгртала сам осаме и равнила своју тугу, 

све док су ми сузне очи прилазиле сметљиво, 

а онда сам окренула бусен кад више ништа 

није могло по папиру шакама да испише песму...

Дозивам у хватању најстиднију сету, 

замукла од бола свога и одмах 

премештам лепљиву сузу неместо среће, 

коју гризем одједном једнако обилазећи 

око заборава...

На извору остављам читање, где 

одједном немам око сузно оно и 

питам трње неуко да ми објасни, 

на сваки начин ту дугачку нит бола, 

без речи док под каменом пребројимо 

пелин који опет у мени расте...