Расути векови, које смо
једномислено учврстили
у питању незамисливо,
једноставно и директно,
враћајући се на разнолике
гласове као саставни
делови оне лепоте мелодије,
узрастали смо без препреке,
као мироносица и јеретик,
у немогућности сапостојања,
у најкраће изреченој молитви,
приносећи сву ту красоту,
ослоњени на претходна
познања, ми што једногласно
сричемо тај аутентични укус
спутане слободе, препознати
у пејзажу самодовљности своје,
а суштински накалемљени
на подударне супротности, као
две пуке твари и две свеобухватне
подврсте, препознатог Вечног Лика,
сасвим неочекивано, проговорисмо
о свакој ствари независни и
божански сами, овде ко нигде
другде, као заслепљени сведоци,
где разлози више нису бројни...
Нема коментара:
Постави коментар