Ako postoji i zrnce neke smislene vrednosti i lepote, kada čovek nešto napiše i rekne, onda zaista VELIKO HVALA pokretačima i izazivačima svega toga...
Izmigoljim li se skoro uvek ispod odsečenosti još jednog ondašnjeg trenutka, kao bez trunke sumnje ili sa tek po nekom mrvom podozrenja zbog manjkavog ubeđenja, a sve bez osmeha i sa dozom svele zabrinutosti srećnog trenutka, pre nego što zakoračim u još jednu noć ništavila, obavezno prožetog kišom, što sipulja i pada kao bez prestanka i nestanka, a sve niz dugačke drumove stegnute prolećnom izmaglicom, onako kako samo ja umem - bez apsolutnog sluha...
Okamenjenim redosledom obične reči, prenesenog značenja, bez navlake i uvlake, kao pred zahtevnom opaskom prepoznatljive pakosti, doduše učtive i očekivane, bez bednog oduševljenja u onom parčetu kolača, kada treba još jednom zahvaliti, za dosadne kišne pejzaže, bez naročitog ubeđenja, a sve ukraj blatnjavog puteljka, a da ne pomislim koliko je doista sitno to što me uopšte ne vređa...
U zasebnosti svake kapi kišne, dostojno se prelama taj svetlucavi zvuk danas čujnog groma, kao u suprotnoj nejasnoći bespomoćnog prizora, pred tom glomaznom kolotečinom zvanog života, iz čije gužve sigurnost se rastače u novi krik ranjene ptice, ošinute tupošću antipatične mokrine i njene plave oštrine...
Krhkost jednog zrna staklaste prašine, u slepom gimnastičkom razgibavanju ili tumaranju, te sumorno kišne iskričave kapljice, bez izvesne celovitosti vredne, nije ni ovim izrazom po vrednosti izmerljivo, a to kao da jeste osmeh nepravedne krhkosti, u jednom od neveštih osluškivanja preglasnih noćnih kiša i njenih nebeskih glasnih plavih žica, i one osobene lagodnosti, pred otkrićem ne novog jutra, već još jednog staro novog velikog apsurda, kada je krhkost poletela sa svog životnog spruda...
Protrese te dan u kome se osećaš manje vredan, ako ne i apsolutno bedan... No, ipak sutra mora doći i onaj trenutak - kada će zasijati sunčev zrak i najaviti neko lepše, a valjda i bolje - postignuće...
Još jedna besmislena oštrina, te blažene arogancije nadasve meke, u beživotnom prikazu priče sa ruba svih očekivanja, ostade neprihvatljiva i danas, nešto nalik fijuku hladnog vetra, bez mrve mišljenja, u toj razdraženoj samilosti, gde još ne uspeva u izazivanju mudrosti, kao onomad kroz prozore klečećih prizora, dok negde rastapa i poslednje kapi jutrošnje čudesne kiše...
Нема коментара:
Постави коментар