Tečno i bez podozrenja, puštam da u meni srastaju sve te reči, što zrače tišinu brižljivo biranog bezdana gromoglasne zvučnosti, što usidreno sasvim omalenim talasima kao na trenutak da progovore, bez upotrebe mišljenja namirisanog sumnjom, ali samo onoliko koliko trudno pretvaranje pruža mogućnost delimičnog shvatanja, gotovo bez prava na slučaj na rubu pučine, prigušene upravo pokušajem dvaput jače reči, posve drugačije od kišovitog dana, ispraznog i ispranog nanosima taštine i blistave tišine...
Priprema za još jedno olakšanje retkosti tog filozofiranja, kao da oprema reč za ponovno pojednostavljenje, u kome doista postoji siromaštvo hira i nagoveštaj jedne trećine duha, u sećanjima obrisanih sa čela, u jednom tačnom smeru tog ispresecanog trzaja u mestu, gde milostivo proključa vreme, a bez prisustva autoriteta, pred još jednom mišlju izgladnelog zevanja u ozbiljnosti događaja ionako stabilno slabih ili slabo stabilnih...
Reč ko uvezana ceduljica i u ovaj dan kišni, po sopstvenoj filozofiji, poverljive veštine obraćanja, za nepunih 360 stepeni, pomalo slučajno i radoznalo, kao da podseća na smisao uzetog glasa, u licu bez snage, gde sjedinjeno sanja u obliku truda i kao da treba tek da otkrije neuredno strašnu divljinu predela, bez mogućnosti da pokrene današnji ukradeni točak...
Нема коментара:
Постави коментар