Првом половином 19-ог века са снажним експлозијама, како на културном тако и на политичком фронту, долази и до првих детонација и на фронту музике, а што је доводило и водило пробуђености свести народне и националне, посебно код словенских народа. Тако оснивају се прве музичке школе, а музички фронт бива обогаћен новим музичким појавностима од стране Руса и Чеха, који до тада као да нису имали шта или кога да понуде фронтовима богатих еврпоских музичких наслеђених тековина...
Дакле, унутар прве половине 19-ог века дошло је до сазревања и започињања првих маршевих корака на пољу руског музичког фронта. Главни стуб и стожер за сав тај мукотрпни подвиг било је напредно руско грађанство, које је сву своју снагу и инспирацију тога доба изналазило у чему до у великим надахнућима буржоаске револуције, која се одиграла у Француској. Али, не само то. Они су се одушевљавали и свим романтичарским стремљењима и заносним идејама, а што јесте подразумевало ослобађајући излазак испод јарма свих доминантних и снажних уплива и утицаја, који су долазили са разних западно еврпоских страна. Ово је тренутак када долазе управо они композитори и она велика имена који ће сво своје велико надахнуће, као и искре инспиративне, пронаћи у самој сржи и традицији свога сопственога народа, а за то добро ће им доћи свака народна песма, народна игра, народни живот са свим обредима, ритуалима и обичајима. И то ће бити посебан шмек и посебна обојеност свега онога што из тога произилази и што ће изнићи нешто касније...
Први од композитора на руску сцену ступа Михаил Ивановић ГЛИНКА (1804-1857), а који ће с пуним правом понети епитет "отац руске музике". Он је неко ко је још у раном детињству спознао народне песме и игре, а занос који је у томе открио понео је као најлепши залог кроз читав свој живот, од само 53 године. Он је путовао изван граница своје земље и тако дошао у контак и са некаквим другачијим традицијама које су познате као музика западне Европе, па ипак то није успело да промени његове погледе, које је искристалисао према уметности свога народа. Он је аутор прве руске националне опере "Иван Сусањин" и тако показао на сцени искреност и једноставност људи из свога народа, који каже: "Моја зоро ти ћеш доћи обасјат овај свет, а ја кад мине ноћ за дом свој морам умрет". Он је аутор још једне опере "Руслан и Људмила" и још неколико оркестарских композија, које су за тему имале фолклор руског народа. Аутор је и великог броја соло песама...
Након Глинке на сцену ступа велика "ПЕТОРИЦА". Они се ослањају на Глинкине идеје. Ову групу називају још и "МОЋНА ГОМИЛИЦА". Оснивач и идејни творац био је Милиј Балкирев, затим још и : Цезар Кјуј (један од заборављених композитора), Александар Бородин, Модест Петрович Мусоргски и Николај Римски Корсаков...
БОРОДИН (1833-1887) читав свој живот од само 54 године дужине, живи растрзан између науке и уметности. По вокацији био је хемичар, где постиже запажене успехе и остварења. Пошто није успевао да се одрекне музике и као композитор постиже већи углед. Писао није превише, јер је за такву врсту уметничког рада имао посве мало времена, па ипак нека од његових музичких дела убрајају се међу врхунске. Аутор је опере "Кнез Игор", које је посвећено Глинки, а које почива на распеваној мелодији: "О дајте, дајте ми слободу, срамоту своју опрат знаћу ја". Од инструменталних радова посебно се издвајају "Друга симфонија", "У степама централне Азије" и "Гудачки квартет број 2"...
МУСОРГСКИ (1839-1881) од читаве групе којој је припадао сматра се најгенијалнијим и веома изузетним, а живео је само 42 године. Као младић одабира официрски позив, па стога није боље изучио сву неопходну композиторску технику. Шта више то му није засметало да испише епохалне музичке ствари и ремек-дело оперу "Борис Годунов", ту где је он искочио из романтичарских шаблона и на реалистичан начин показао који су то нови домети музике у Русији. За свој садржај позајмио је мотиве из Пушкинове драме, а главни јунак јесте цар и властодржац Борис, који стоји насупрот намученог руског живља. Дело обилује богатством изражајних средстава, као и разноврсношћу рецитатива и снажних хоровоа, кроз које проговара глас руског народа: "Сунцу сјајному слава, слава, слава, слава!". Аутор је још две опере "Хованшчину" и "Сорочински сајам", који је остао недовршен. Од инструметала важнан је циклус од 10 композиција за клавир "Слике с изложбе". Од соло песама истичу се "Дечја соба", "Без сунца" и "Песме и плесови смрти"...
КОРСАКОВ (1844-1908) још један од официра међу композиторима (најдуговечнији поживео чак 64 године), који је службовао у морнарици, па тако кроз сва та пропутовања спознао далеке стране и крајеве. На њега посебно море и природа оцртавају свој снажни печат и то је пробудило његов песнички дух. Привлачиле су га легенде и народне песме, где је изналазио надахнуће за своју бујну машту и фантазију. Озбиљно је студирао и музику, док то није био случај код Мусоргског, па се тако добро показао истакавши се и као диригент. Опробао се и као педагог и тако знање пренео на неколико руских потоњих композитора. Писао је дела и уџбенике из области музичке теорије "Основи оркестрације". Аутор је музичких дела високог нивоа, што га сврстава у веома плодне руске композиторе. Најзначајнији је на пољу опере, чија дела је градио по мотивима старих руских бајки и митова: "Сњегурочка", "Садко", "Прича о цару Салтану", "Златни петлић" итд... Изузетно је познавао оркестар и изражајне способности и моћи инструмената појединачно, а то се најбоље види у његовим композицијама за оркестар, као и оним инструменталним. Данас се изводи као балет његова "Шехерезада", једна од најпопуларнијих симфонијских свита. Писао је и камерна дела и многе соло песме...
Међутим, за буђење и процват руске музичке школе нису заслужни само припадници "Моћне гомилице" и њихови потоњи следбеници. Појављују се и многи други композитори ван ове групе, који су својим делима дали печат националног кода. Били су то они, који су узели за право да кажу и покажу како не треба кидати споне са наслеђем музичке традиције западне Европе, ни у којем погледу: ни у погледу форме, као ни у погледу изражајних средстава. И баш ту посебност и почасно место први узима и заузима, а ко други до један Петар Илич ЧАЈКОВСКИ (1840-1893), који ће бити и остати највећи руски композитор свих времена, неко чија ће појава, као и читав живот, као и сва његова музика, узбуркавати и свест и савест и сваки потоњи век...
Шта је уствари учинио у музици, а што је преокупација већег дела моје душе, бар данас, након што сам прочитала за две вечери, нешто као између две речи, биографију "Чајковски" од Берберове?...
Наиме, он је у својим делима несливено ујединио и објединио велики дух народне музике из Русије са музичком традицијом западне Европе и тако учинио нешто посве своје и оригинално, а што је само још више разгранало засађено стабло музичке националне школе. Па, ипак он није употребљавао и узимао елементе из руске народне митологије и није се дао завести руским фолклором и није хтео баш толико да наглашава сав тај колорит на сцени и у оквиру оркестра, као што су то чинили и вредно следили припадници "Моћне гомилице"...
А шта је тако жудно и страсно вукло једног Чајковског, јаче од најјачег магнетног поља? Њега је заправо занимало и тако усисавало у вртлоге највећих дубина (унутрашњих црних рупа) и ковитлало чак до космичких висина: разрешење и расплитање унутрашњих сукоба и конфликата. Занимао се свим превирањима и енигмама душевног и духовног живота и то је доносио и проносио кроз своју музику, једном огромном снагом уметничког генија, у чијем бићу је расло и заједно срасло све оно рушилачко и стваралачко као несливено и једно. Као исто парче истог крвавог меса...
И са 25 година он постаје један од неколицине првих апсолвената на Конзерваторијуму у Петрограду. Био је и музички педагог. Показао се и као публициста, али и као онај који је вешт у прикупљању народних песама. Оно што је радио страсно и јако, а тако интензивно, јесте компоновање и сањарење, где је имао сав тај преко потребни порив да ствара и доприноси што више. Живео је под посве необичним околностима, а можда пак и није тако, јер ако је све у оку посматрача зависи и кроз каква стакла на свет гледамо...
Ако ослушнемо о чему ту све Берберова пише, и престаћемо да дишемо на моменте док ишчитавамо ред по ред... Оно што читамо између свака два исписана реда јесте то колико је он уствари растерећен од свих обавеза и необавеза, потпуно урањао само у једно: у писање и стварање, у некакво чудесно одрицање, дотле да је необјашњиво само на трен помислити бити мало Он... Било је то нешто неодољиво и снажно, никад лажно...
У једној лепој епизди његовог живота упловиће богата племкиња (његова финансијска матрона), о коју се огрешио - Надежда фон Мек, а која је обожавала до идолатрије не само његову музику, већ и њега самога. Неколико година шаље му годишња средства за издражавање, нуди му своје виле и богата имања, своје куће и раскоши, нуди му неприкосновене тренутке мира и тишине, сву изолацију и ненарушени склад, нуди му моралну подршку и снагу, потпору, разумевање, топлину иако они скоро никада нису уприличи једно друго сусретом, контактом или погледом. Увек кад би га близу намамила поштовала је његову чудновату уздржаност, а он је потајно одлазио у врт да је посматра и да се диви ватромету који искричаво лепрша уз његову музику коју је она обожавала или је вирио кроз завесу док она изводи децу и пса у шетњу... Ни она није дуго схватила зашто он није успео да заволи ама баш ни једну једину жену!!!
Ничег ту није било између њих сем писама. Било је то пријатељство у коресподенцији, да би се то несрећно пријатељство, као и све саткано од несреће и недаће и лепршавих снова, надвило на крају и над њима самима. Она је изгубила сво своје богатсво, јер ју је упропастио најстарији син који је све спискао на жене и сам умро у нервном растројству оболевши од сифилиса. А тужна Надежда некада велика покровитељка и заштитница музичара и музике, запада у неопевану беду и подлеже лудилу. Чајковски је чуо за то, али на сву њену дарежљивост није послао за узврат ни једну једину рубљу, а он је тада имао толико новца и снова да купи кућу (никад је није купио, али је пред крај живота на неко време изнајмио). Престали су сви контакти и све речи (без којих он није умео напред), а неописиву доброту једне жене која је за њега као и за све била само ружна, однео је заборав, однела је пропаст, однела је смрт...
Иако није никад имао довољно самопоуздања у самога себе, иако је само плакао врло често не знајучи ни због чега, иако је имао разноразне хистеричне нападе, као и забрањена задовољства, пороке, сласти и страсти, на крају је побрао заслужно све ловорике, тако да је стекао незапамћену славу и углед и ван граница Русије. Некад с почетка несигуран као диригент, сада успева да снажно издиригује широм Европе, па чак и Америке тако отресито и снажно до задивљујућих висина...
Он је заслужан што је одједном мање позната музика из Русије тако одједном постала популарна и важна скоро по читавом глобусу.
Он је онај несрећник који се оженио на кратке стазе, не би ли сузбио лоше трачеве о свом приватном животу вечитог нежење (јер ако човек није ожењен онда је сигурно педер)... И пошто је увидео да је по природи посве различитији, бежи од женске љубави и спас види у самоубиству. И на сву срећу није се утопио те хладне вечери додирнувши безнађе најличније таме, већ се само смочио у хладну воду (попут грациозног лабуда умочио), да би рекао како је тада помагао рибарима, па се оклизнуо и упао у воду...
Нешто касније плаћа свој данак и као и његова мајка умире тешко болестан од колере, која је Русијом тада косила и многе животе односила. Умро је са 53 године у Петрограду, истом оном граду који га на почетку одбацио, да би га пригрлила Москва, а она кад се заситио свега и свих, света, опет спас налази тамо на почетку места своје одбачености у Петрограду...
Од свега што је створио, најзначије јесу његове симфоније свих 6 (Четврта, Пета, Шеста - последња која се зове још и Програмска). Он је оснивач форме солистичког концерта у Русији, а такво дело јесте "Концерт за клавир и оркестар у б молу" и "Концерт за виолину и оркестар у д дуру". Написао је оркестарске композиције, као и камерне и соло песме. И на пољу опере постиже значај, иако беше оних који су оспоравали ту његову вредност, па чак и Госпођа фон Мек (иако ружна одлично је препознавала уплетеност и расплетеност музичких нити и ту му је пружала добру подршку и савет у право време на праву тему и на правом месту)...
Зар нисмо чули за све то, као што је "Евгеније Оњегин" и "Пиков дама". Пушкина кога није никад читао, а онда га открива и од њега се не одваја. А тек грациозност и свелепота његових чувених балета: "Лабудово језеро", "Трнова Ружица", "Крцкалица" - где је тако много фантазије... "Успавана лепотица", "Крцко Орашчић"...
И није само он био од те чудне "феле" у Русији онога доба. Беше ту још неколико кнежева високога Романова рода. Чак 8 кнежева, но то се толерисало и праштало високом родству, док су неки нижег порекла за то одвођени у Сибир. Имао је много љубавника (иако беше на путу да спозна дражесну љубавну моћ жена). Заљубио се рекли би много у једну оперску диву ружну Дезире (Жељена), која га изневерила, и пошла за другог, баритона Падила (глупог, но веома лепог)... Он није бар међу женама наишао на јачину страсти којом је сам горео... Вероватно је то нашао код мушког рода...
Онда се оженио из каприца, па је то напустио у рекордно кратком року, а пре тога каже: "Од данашњег дана озбиљно ћу се припремати да ступим у законит брачни савез с било ким". Бум, трас шта ту све није било. Једна музичарка почиње да га салеће својим писмима и страшћу, да би се после тешко отарашавао све њене подмуклости и нискости. И она је прва која креће да га уцењује Сибиром због његових другачијих интимних склоности...
Онда је осећао чудесност према Надежди фон Мек од 1877-е, тој богатој удовици, која је само 9 година старија до њега, али је ружна (много ружна што кажу сви, па каже и он). Па ипак, њој ће посветити Четврту симфонију, а како и не би кад је она њега задужила и то много унапред исплатила... Онда се освестила и престала да му буде новчана потпора и утеха...
И то пријатељство на климавим ногама интереса, је пропало. Јесте он је трчкарао кажу биографи за дечацима од 13 лета, а били су му мили ту негде до 17 лета. Имао је он неко посве потресно биће, потресно детињство, живот и скро све. Прва љубав беше му потоњи песник Леља Апухтин, који је са света отишао пре њега и још многи. Био је то његов друг из школске клупе у узрасту од 13 година... Имао је много веза по Европи...
Занимљиво је да је Чајковски зарвшио права и да се запослио као чиновник, а тамо је у нападима увек неког бес гужвао хартију и тај папир умео и да жваће и једе. Чајковски је јео папир у свом уреду... Но највећа страст од свега беше му позориште. Од чиновника до уметника ево чиме је поплочан тај пут славе... Почео је да сања о компоновању, чак толико да је ноћ мењао за дан и као да није спавао. Да ли је ико са оволико талента баш тако патио. И кад је почео да стиче новац никад га није имао и вазда у некаквом сиромаштву и вазда промашен и раскалашан и вазда да некога моли за противуслугу... Мученик живота или живот мученика?...
Послушајмо његову музику. Можд он и не би тако застранио да га нису немилости пријатељске гурнуле у све то... А да прећутали смо да су их као децу у школи спопадали наставници и тако ћутљиви дечаци свашта су подносили и трпели док нису сконтали да им је можда мајка природа баш таква накарадна и да су рођени за погрешно записаним генима... Или прећутати да им је свештеник у школи бранио да слушају било шта друго ван духовне музике...
Па, ипак ја се овом генију музике дивим и уопште се не гнушам на оно што је можда скарадно код њега. По последњој жељи све је оставио својој последњој и највећој љубави (баш је скарадно, али читаоче разуми једног Чајковског) - свом нећаку Бобу Давидову...
Чајковски се родио 25 априла 1840 (Берберова тврди 1838) у породици у којој су многа деца умирала. Склоност ка музици ипак наслеђује од мајке Александре Андрејевне, која је певала руске романсе, док се није оробила пословима мајке и домаћице... Дадиља Фани, коју ће Чајковски срести пред крај живота приметила је код дечака све необичне склоности, сву рањивост и сву ту преосећајност. Звали су га Пећа. Био је бистар и кротак. У кући се музиком тек заразио уз музички инструмент звани Оркестрина (који ће грамофон истиснути). Мајка јесте имала леп глас, али је и његов отац Иља свирао у младости флауту. Ипак музички гени нису зарђали... Ово дете је увек потресао звук. Умро је 25 октобра у Петрограду "без маске", дозивајући Надежду фон Мек, 1893...
Много је волео да слуша Моцарта. Веома рано суочио се са свом тежином досаде и самоће, као и са товаром који носи и доноси сав тај свет и сва та гужва, сав тај успех. Наметали су му многе љупкости у лицима разних и разноликих, но своје љупкости проналазио је у музици и компоновању посве сам. Потресао се и када је чуо "Српску фантазију" Корсакова и препознао је музичку талентованост код њега, но да оствари блискост са њим није могао...
А оно најлепше што је по нотној хартији исписивао и по чему се исказивао јесте музика и све његове музикалне исповести душе и духа, а која је поседовала снажну разорност на сва чула. И сам каже како изгледа када дође надахнуће: "Заборављаш све, постајеш скоро луд, све унутра трепери и пулсира, једва успеваш да набациш скице, једна мисао претиче другу... Неко позвони, уђе слуга, почне да откуцава сат и тиме подсети да се мора ићи неким послом... тешки су, неописиво тешки ти прекиди". Надежда фон Мек се одушевила када је чула његов "Српски марш". Нема онога ко није плакао уз његова дела и остварења, па чак и Толстој који је дошао у ваљенкама на једну од премијера. Са Надеждом никад није пристао да у писмима пређе на ти и вечито је остао на ви, а пријатељство је трајало негде до 1888...
Антонина Ивановна (она његова сулуда законита жена) стално га је прогањала, жена са којом је склопио сулуди брак, а да није ни знао шта то подразумева и коју је непрестано нечим исплаћивао. Зар чуди што је стално бивао хистеричан. Фани га је још давно назвала "стакленим дечаком"...
Нећаки Тањи Давидовој поможае да роди у Паризу ванбрачно дете, али да се исто из сиротишта поново усвоји и врати унутар њихове породице - код једног брата који није имао деце. Носио је бреме тајни оних које је много волео - породице. Онда га је потресла њена изненадна смрт...
Имао је велику страст ка пићу и много је пио: вино, коњак, вотку... Мучио га је желудац често... Пушио је руске цигарете... Описују га као високог, лепо грађеног и згодног мушкраца... Од емајлираног сата најдражи поклон од Надежде фон Мек никад се није растајао, све док му једном исти није украден са астала...
И посве сигурно, драги будући читаоци, Чајковски остаје музика неиспричана до конца и краја...
