Седим погнуте главе. Сагето слабо тело. Челом додирујем прашњави под. Неки људи ме жале. Мисле, да актуелне догађаје, више не могу поднети стојички на ногама. Ипак, стојим усправно.
Окрећем леђа свему лошем. Нисам издржала. Примећујем неко зло у људима. Окрећем се. Осврћем. Гледам иза себе. Прозори замагљени. Зид хладан.
Све што бих хтела чути у овом тренутку, јесте музика. Музике нема. Сметње. Лоши сигнали. Како се зову они људи што нешто запиткују? Туђи испитивачки погледи, страшно ме прождиру. Гладно неко доба.
Чујем само вести које узнемирују. То неко, као да ''намерно'' пласира невеселе вести у први план. Ма, кога више да слушам? Шта то људи говоре? Коме говоре? Докле ће тако? Терет огроман. Давимо се у назови ''слободи''.
Више не разазнајем, шта је ту људски, а шта божански фактор? Фактор ризика, да ли постоји? Осуда и то она прећутна. Кривица, такође. Један једини вечити кривац у мору назови ''праведника''. Испаштати и само испаштати. Наравно и праштати.
Мој мали тренутак. Помисли огромне. Избор погрешан. Ја се опет окрећем и крећем само у сну. Стојим на јави. Ноћу будна, а дању спавам. Очи упирем у празан простор, у маглу, у кишно небо...
Пођем, па станем. Застанем. Преварим се безброј пута. Све исто. Зачарани круг. Закорачила сам у ништавило. Увиђам веома увиђајно, не баш пријатне околности. Умор или се варам. Бол кога не смем и не могу игнорисати. Патња, ма свуда се среће.
На дну срца осећај немоћи. Човек је најбедније биће међу свим живим створењима, међу свим живим створовима. Опростите! Нисам смела то казати. Некако ми се омаче. Тако говори камено срце. Туга.
Коме су изговорене речи? У шта да верујем? Зашто? Коме? Чему? Мени је од свега на свету, ама баш, баш, свега доста! Време јесте изгубљено. Није важно како. Теме све истрошене, потрошене. Очи заслепљене.
Нема неке нове снаге на видику. Немам снаге да викнем, а ни да крикнем. Истина. Све тако смешно звучи. Па шта? Ништа! Све јесте без значаја, без смисла. О, будућности тамна! Ништа ме више не дотиче. Није битно да ли лажем. Лепо је лагати и треба умети...
Равнодушности, моја радости! Судбино, моја драга! Не схватм ништа. Шта да схватам? Тачно! Нећу да плачем. Није сузе вредно. Гуши ме туђи парфем. Смерно подносим све. Исцрпљена сам до саме сржи. Да, до коске!
Завршио се још један дан. Ноћ је опет ту, чека за вратом. Ноћ никад и не одлази од нас. Она само чека и вреба, да скочи и удари јако. Жесток ударац. Браво! Питам се, има ли људи? Где су људи?
Ослушкујем. Затишје пред нову буру. Ветар удара шамаре преосталом увелом лишћу. Опет све почињем изнова. Исте грешке поносно стварам. Кулу од карата градим. Нада бежи од мене као преплашена птица. Нада не живи у кавезу!
Осећаји који ме никад варали нису и неће. Еј, кад би ме макар једном преварили! Можда, хоће! Ко зна? Ја сам срећна до лудила. Само то не умем немуштим речима да искажем.
Апсурд!... Да, да!... Филозофија апсурда...
Нема коментара:
Постави коментар