БУКОВСКИ (1920-1994) - ИЗА СПУШТЕНИХ РОЛЕТНИ ТАМО ГДЕ ЈЕДИНО МРТВИ ВОЛЕ...

Чарлс Буковски проживео и скончао у Лос Анђелесу, као „добром месту где је живела маса бедника“, а међу којима се он изгубио и са којима се и стопио тесно сродио. Као књижевна појава у америчком свету писаца појави се тек у 40-ој години (1960) књигом песама „Цвет, песница и зверски јаук“, али тиме неће покупити ону славу епских размера. То ће учинити тек кроз 18 година касније (1978) када објави роман „Жене“. На концу децембра 2018-е, мени у читалачки залог паде антологија од 32 изабране приче написане у раздобљу од 50 лета (1944-1994) под називом „ТАКО МРТВИ ВОЛЕ“... Бежећи од буке велеградске, од лудила гомиле и масе, затварао се иза спуштене ролетне и писао само ноћу. Детињство му беше драматично. У младости он је амерички луталица и бескућник, пијанац, клошар, који је био приморан да обавља стотину безначајних послова само да преживи. Познат је и као велики женскарош. Иако по природи повучен и веома стидљив, имао је моћног савезника и добар анестетик против бола, а да све то преброди: алкохол. Алкохол је стваралачки импулс, и флуид и као оно нешто што му помаже да веродостојно проживи свој друштвени живот живећи међу људима. Без длаке на језику исписује своју интиму до најситнијих пора и честица величине кућних гриња, које се само могу видети под сочивом доброг микроскопа. Зато ће понети епитет или не много ласкаву титулу „најбестиднији уметник у историји књижевности“. Слично блудном библијском посрнулом сину рано ће напустити родитељски дом не скривајући нетрпељивост и презир који узгаја према оцу,  атакви ће бити и неки јунаци у овим причама (и вазда је овде сваки јунак он сам). У пубертету лице су му обележили ожиљци услед акни (бубуљица и митисера) који су остали трајно чинећи му лице рошавим и избразданим – ружним. То га је учинило јако тужним и несрећним, па отуда и повучена стидљивост. А кроз живот верна пратиља му је и беда, немаштина, сиромаштво,  а неко такав око себе могао је да има само жене из света склоног таблетама, алкохолу, лудилу и курвању. Ипак за љубав свога живота означиће жену по имену Џејн која је 10 година била старија од њега, а коју је изгубио одвећ рано, па отуда нове туге и боли. Алкохол иако доноси још више односи све оно што воли... Жена коју је третирао као и неки његови насилни јунаци: туче је, смеје се са њом, пева са њом и најзда води љубав. Џејн која умире  у 35-ој години за њега је биће више од даме – „дама и по“ којој ће певати овако: „Џејн, тебе је убило то што си превише знала. Дижем пиће за твоје кости о којима овај кер још увек сања“. Свет једног Буквског је препун сеизмичких потреса, вулканских ерупција и шокова. Он би био она врста опсенара који покушава у свему да препозна ноту комичног, а како би показао откровењем оно фантастично и чудесно и како би сажвакао на једноставном наречју и дијалекту све приче и причања о баналном и то онако да га упрошћеним језиком свако разуме. Писао је само да преживи дан, сваки дан, који му је тешко падао и долазио и само да закорачи у краљевство ноћи. Ноћ је простор где он пише по животној потреби и пориву. Писао је доста аутобиографскх дела,  а такви су му романи: „Пошта“, већ поменути „Жене“, „Блудни син“, „Холивуд“, „Фактотум“... У изабарним причама „Тако мртви воле“ осликао је и пресликао свет који га окружује, подбнебље и читав један миље, не плашећи се да по мало зарони у дубодолине фантастичног, а пишући о другима и даље пише о себи сличинима и о себи самоме кроз све њих скупа. За Буковског не постоје брањене или табу теме и баш у свему, па и баналном, па и вулгарном он сагледава уметнички изазов, а само да би овековечио својим изразом још једно уметничко икњижевно дело. И кад буде приповедао о насиљу, бруталности  и суровости учиниће то са дозом хумора и то ће бити његов начин како да се дистанцира од свог тог ужаса. Све приче смештају се у простор људских душа, стања и збивања, па се оне препуне и патологије, али и нормалних односа и негде су у распону између љубави и лудила... Пловећи кроз 32 приче – бележим следећа упечатљива места... Одмах на почетку причања дотицање лудила као универзално битне појавности овде, а које Буковски дефинише овако: „Постоје степени лудила. И што си луђи, људима је то очигледније. Највећи део живота скривао сам своје лудило, али оно је ту... једноставно имам проблем са људима. Животиње, њих волим. Оне не лажу и ретко покушавају да те нападну. Понекад умеју да буду подмукле, али то се толерише... Највећи део младости  и средњих година провео сам стешњен у малим собама, гледајући у зидове, поцепане завесе, ручке на комодама... Био сам свестан новца, али опет, као и са женама, нисам хтео да урадим оно што је потребно да бих доша до њега. Хтео сам само онолико колико ми треба за собу и пиће. Пио сам сам, обично у кревету, спуштених ролетни“... У наставку по мало пише о себи, по мало о јунацима које је сигурно негде сретао,  а по мало измишљајући и дотичучи и оно научно фантастично. Но, како год хајде да видимо шта је јунак (писац или неко од стварних или пак измаштаних јунака) радио да би огађени живот још више погазио... Свуда посећује библиотеке, али тамо проналази и отвара баш онакве књиге које му све говоре, само не оно нешто за чиме трага. Те и такве књиге доживљава као прашину са полица која се лепљиво мљацка у устима и као песак бачен у мисли. И како то да ни у једној књизи од толиког мноштва не проналази баш ону књигу која би била у некој ближој повезаности са његовим емоцијама. И тако је он онај који није био нигде, није радио ништа и који није желео ништа. То своје стање описаће као врсту специфичне лудости и лудила. Одлази у локале где повремено постаје насилан тип личности, па завршава и у кафанским тумача: тукао и био тучен. Завршавао је неколико пута у затвору. Због неплаћених кирија избациван је из соба и зато је ноћевао по парковима и на гробљима. Иако изгубљен, није се осећао несрећним. Није би ни зао, а своје насиље усмеравао је против свих клопки. А кад је вриштао нису га разумели баш они људи без поседовања смисла за хумор. И тако је успут смислио да треба да буде писац у тој досадној преозбиљности ствари око себе. Од тада проћи ће читаве и дуге деценије у којима спознаје да нема много среће ни као писац. Постао је тек „луди писац“ мењајући жене, градове и собе. Тонуо и падао све у веће нискости. А кад се смрзавао од јаког мраза у Атланти, у бараци обложеној тер-папиром са свега једним доларом недељне зараде, без грејања, струје и воде, смрзнут у седећем ставу, обучен у калифорнијску кошуљу, проналази у освит јутра патрљак оловке и започиње писање првих стихова на маргинама старих одбачених новина које су лежале разбацане по поду. И тако је тек у 40-ој години издао прву књижицу (тачније брошуру) првих песама под називом „Цвет, Песница и Зверски Јаук“. А будућим лудацима који би пожелели да буду писци Буковски остави у аманет овакво слово: „Само напред, пљуни у око сунцу, удри по тим типкама, то је најбоље могуће лудило, столећима је потребна помоћ, људски род вапи за светлошћу, хазардом и смехом. Дај им то. Има довољно речи за све нас“... Након приче „Моје лудило“ следи прича „Син сатане“... Јунак од 11 година има два друга по имену Хас и Морган који су тек за 1 годину старији од њега. Радња је смештена у лето када се није ишло у школу. Дечаци седе на трави иза гараже, на сунцу и пуше. Јунак је вођа дружине који нема намеру да показује самилост, након што је премлатио шугавог Симпсона и након што му је пресудио вешањем у свом дворишту. Тада неће осетити ни да је тај учињени лош поступак доиста лош. У стомаку осетиће тек празнине и некакве рупе. Ходаће дуго од куће у јефтиним проглоданим ципелама. По повратку кући сазнаје да се све сазнало и да ће Симпсонови родитељи одустати од тужбе. Јунаков отаца их је подмитио плаћањем одштете, а платиће и трошкове лечења. И на крају сина ће пребити до коске тврдећи да му није потребан тип сина који је неуклопљив у друштво. А син ће на све то оцу уз подсмех рећи: „Боље ме убиј... Јер кад будем већи убићу те!“... Отац ће га назвати сатаниним сином тврдећи да његов син не може ни бити. Онда се син сетио да је можда Симпсон заиста водио љубав са том девојком у њиховом дворишту, па се смејао као луд на брашно, а потом и ујео оца за руку док је овај покушавао да га сакривеног извуче испод кревета... У причи „Разлог иза разлога“ у току је рагби утакмица, која може бити метафора за нечији живот. Играч Челаски ту напољу осећа се некако другачије и ништа му се не уклапа у тренутну слику доживљаја. Сунце му делује као да је болесно, а зелене ограде одвише су зелене боје, небо му је превисоко, а кожа на рукавицама изгледа слично кожи на његовим рукама. Некаква унутрашња сила нагони га да врисне, да поскочи или уради управо оно што не би требао да уради. Онда ће осетити ужас и неће знати његов узрок. Гомила и маса људи викаће са трибина, бучно ће урлати и гађаће га подметачима за седишта. Биће то једна неподношљива и вулканска бука дневног светла. Бука суманутих маса која заглушује све. А његове очи остаће „скроз разрогачене и гореће као жеравице... као шоље вреле, флуидне материје“... Прича „Исход једног опширног одбијања рукописа“ суочиће писца са гомилом срања. Биће то одбијање у стилу како је онима који имају пресудну и финалну реч увек због нечег јако жао, као и да то што писац напише није на задовољавајућем и одговарајућем нивоу и да то не одговара концепцијама издаваштва и објављивача. А писац је поднео дело под именом“ Моје авантуре у педесет пансиона“. Онда се причање своди на то да ће га можда некад, а још се не зна тачно и када објавити и да то зависи не од њих већ од њега самога. Писац пише тек две године што је кратко раздобље. Сети се често спомињаног Хемингвеја коме је требала чак једна деценија цела или Шервуда Андерсона који је тек обајваио првенац после 40-е године. Морао би да се одрекне сумњиве репутације, пића  и жена. Пића се може одрећи, јер до вискија тешко долази, а вино му пропасти стомак. Но вољене Мили не може да се одрекне. Требао би још пазити да људима не каже нешто погрешно. И зато шета много посебно кад је нервозан. За себе каже: „Ја заиста нисам неки говорник. Веома сам повучен и напет. Све што желим да кажем, чувам и преносим на хартију“... Са Мили ће слушати и те веечри омиљену Шесту симфонију Чајковског, за коју тврди да је нешто најлепше у музици. Ту је смештена сва силина лепоте унутар савршене структуре. То је интелигенција једног дела. И најзад схвата да „уредници нису исто што и уморни пословни људи. Уредници су скрупоулозни“... А он је нешто „више од саге о посебном типу личности: немушто црнило, неоствариве мисли и потиснуте жеље“... У причи „Клошарење“ Хари на ве-це шољи сере (кења) иако данима гладује и неједе ништа. Брутално је измучен јутрањим мамурлуком, па ипак Хари гледа у небо у потрази да докучи смисао. Иако ништа још није докучио, ту где му је докурчило, не налазећи ни осећај за оно вечно, ни за Бога, а ни за Ђавола. Зна Хари да прво мора пронаћи Бога, уколико жели да пронађе и Ђавола – такав је ред и редослед (поредак). Хари не воли дубоке мисли, јер оне воде до дубоких погрешака. Мисли Хари и о самоубиству лежерно и опуштено, као што они остали мисле о куповини кожних брендираних ципела. Но Харију баш овога часа треба боца ледено охлађеног пива. Он је клошар из кога зрачи само оно што је „тешко, мрачно, одбојно“. Он је јалов. А лопта коју угледа да поскакује по двориштима и парковима биће тужна у тој својој узалудности игре. Треба имати маште и напити се као стока, јер „време је протицало као говна која плутају кроз реку“. Ово је лудило које сене игра,  а време је ударало о своја запушена звона. Живот клошарске бесциљности „који тече  у ништа као змија што пузи према ватри“. Хари је без части, чак „беднији од пса“. Он је сјебан лик, јер „не постоји истина, нема ничег стварног“. Хари зна да мора ићи даље, ићи напред у тој колотечини где све тече „као буве и сируп за палачинке“. Иако нема талента за конверзацију, повлачи се у самога себе и осећа колико је боље када што мање прича. Клошари имају ту срећу само да пију, а кад толико пију могу данима да издрже без хране – алкохол убија сваку жељу. А када их ошамари „неподношљива глад“ јави се порива за прождирањем и ждерањем било чега: „мишева, лептирова, лишћа, потврда из залагаонице, новина, чепова, шта год има“. Свет који он види несрећан је, а људи разочарани и уплашени живе у мраку. Упали су у клопке трајања и тако су постали што дефанзивнији чак до помахнитања. Ко није осетио да траћи живот овде? А Хари се „осећао као једини живи човек на свету“... У причи „Тако воле мртви“ јунак се све слабије може присетити зашто је напустио претходну оазу сиротих и како се то нашао у новом „зеленом хотелу за беднике“. За њега кажу да је битанга, да је пацов који нема где да се сакрије, који нема чиме да плати кирију, са стомаком који гладује, са душом неваспитаном и уморном, без умећа и заната. Он је један из плејаде оних који „нису много желели,  а нису ни то добили“. Он је неко ко поседује тек толико стила и шарма као скакавац. Главно је сачувати 4 зида, а ко има 4 зида има и некакву шансу. Они који су на улици немају шансу. А ако би свако од њих био кадар да задржи нешто дуже  и стабилније та 4 зида могао би веома брзо да докаже свету како га олако осваја. У њима нема претеране жудње за живот, али ипак још увек они желе да живе. Уморени су „бесмислено и очајно плаћеним пословима и имбецилно тешким пословима“. Они су „билмези и бесмислена врећа гована“. Њих се треба клонити, јер они пију без престанка. Они имају своја лична попришта пакла и паклених кругова која пролазе и кроз цирозе катарзе се чисте. Напети су, па им живци брзо отање, а на звук мало веће буке искочиће из властите коже. Почесто се плаше да заспе, јер их тамо прогоне ужасни кошмари и зато је за њих најбоље успети заспати мортус пијан (мртав пијан). Ту је „помрчина и гадост, смрад стварности, смрад свега... преко дана, сати неизрецивог страха. Сати седења на столици усред собе“... У тој бесмислици трајања њихов једини напор свео се на пишање и срање (кењање). Очешљати се или опрати зубе за њих је равно сулудости и комичности. Они су свесни своје лудости, своје неспособности и осћеају се прљаво и нечисто. Одлази и у библиотеку са циљем да бар тамо нађе у књигама шта то људе нагони да се осете како се он сада осећа. Но баш то у књигама није нашао уз тврдњу да таквих књига нема или их има, а он није био кадар да их разуме. Свеприсутна је помисао о самоубиству и то је једино позитивно у свему. Људе које виђа по улицама  и авенијама имају „ситне пацовске очи, окрутна мизерна лица, анималну гиздавост“... Купује на вересију (или на креду)... У причи „Два алкоса“ дух јунака решен је да се побуни против судбине и живота, а да би се тај пробуђени дух мало примирио мора да се напије чак до умора који ће му отупети сва чула. И тако јунак живи једну огромну вечност на маргини, а која би била сместива у једној  минути или у 60 секунди, без наде, без излаза, ухваћен у клопку, отупео да би одустао. То су тужно рањени људи који „нису могли да се позову на закон, јер кад немају пара закон престаје да постоји“. И ако до сада нисмо схватили поштовани читаоче, време је да схватимо: „Ово је само прича једног човека и једно виђење стварности. Ако наставите да читате, можда ће следећа прича бити веселија“... А следећа прича носи наслов „Дражесна љубавна прича“ у којој „нико не хаје ни за шта, и нико нема пара,  а уколико их има, добро их чува“. То је неко ново доба и ново време, које је „прилично незанимљиво“. Време у коме се посматрају револуционари и градови у обостраном растрзању једних и других. То је најбољи ивент и беспалтна забава за све, која омогућава да људи сачувају паре у џепу само уколико их у џепу стварно и имају. Ови људи и јунаци Буковског живе од данас до сутра. Неки су малоумни, неки су наивни, неки су идиоти, неки су генији, неки су папирни, неки су стаклени... Најбоље је онима који су изабрали да буду сами, јер то никога неће интересовати,  а такви сами неће знати ни тачно куда иду... У причи „Три жене“ сазнаћемо да смо сачињени од утробе, гована и слузи. Актери овог причања превише су огрезли у алкохол, пиће их је разбило на комадиће и тако разбијени не могу да траже посао. Они су схватили да исто тако не погодује бити учитив данас. А Буковски је „слоновска нога, социјалан случај, друштвена нула“ у свету који је суров, а то није новитет нити новост дана, нити лепа  вест. А знате ли да је Буковски баш мрзео тај бескућнички живот, но имао је срећу као и један од јунака да га издржава лепа и богата жена... У причи  „Дан када смо причали о Џемсу Терберу“ јунаку је 49 година, фортуна га је напустила и забринут је уколико то све значи да је његов таленат досегнуо крај и завршетак. Пао је на дно. Има ћерку од 5 година. Коме да понуди своје „бистроумне жваке“. Са 50 година и даље на дну, без среће и без талента. А није успео да се запосли ни као продавац новина или чак као перач судова, па ни као чистач. Изгледа да за такве сељачине као што је он нема посла... У причи „Смрт оца“ јунакова судбина и коб јесте да буде нико и ништа, јер му је то од свега понуђеног и непонуђеног најразумније овде. Он воли тврдо кувана јаја и самоћу. Спава дању. Не воли псе. Обожава да се излежава. За њега је смрт нешто имбецилно и нешто као кад се издува пробушена гума. Смрт је глупа... А гломила је и даље равнодушна и тим гасом равнодушности прилично и успавана... Нижу се приче за причом... „Силовање! Силовање!“... „Шест инча“... „Ђаво је био врућ“... Застанимо код приче „Муда“... Јунак зна да није добар човек и да бих себе описао он не може да нађе адекватну реч. Он се диви „лупежима, одметницима, курвиним синовима“. Он је неко ко не симпатише „глатко избријане момке са краватом и добрим послићем“. Зато он воли „очајнике, људе разбијених зуба, разбијеног духа и разбијене судбине“. Опуштен је једино у друштву клошара, само зато што је и он сам клошар. А клошар јесте онај ко „не воли законе, морал, религију, правило“. Не воли да га преобликује друштво. Он је онај који неће посао, а кад неће посао ево шта хоће: „Само сам хтео да седим без ципела и пијем вино и причам, и смејем се ако ми се пружи прилика“... У причи „Нема пута у рај“ видимо једно „зблануто стање“,  а то је управо оно стање у коме ништа не функционише и не одвија се онако како би и требало и све је пољуљано и жене, и послови, и беспослица и време  и керови. Јунак само седи у неком стању шока и чека Годоа, на клупи какве аутобуске станице ишчекујући своју смрт (Буковски умире од леукемије)... Иако смо сви луди, није лепо да се то крије. У причи „Пропаст запада“ јунак одговара: „Знаш, тотално ме заболе да ли је држава трула или не, докле год је мени добро“... Прескочићемо неке приче... „Човек који је волео лифтове“ или манијак из лифта... „Љубав за 17 ½ долара“... „Љубио си Лили“ – неверни муж коме пресуђује љубоморна жена... А у причи „Тежи мамурлук“ сазнајемо да ће доћи и тај дана када ће аутомобили бити превише скупи, а људи ће мазати путер, седети и чекати опет Годоа, док „Исусова багра која говори о Судњем дану стоји сваким даном све боље“... Има ли и даље гнева који се може назвати овде неразумним и јесу ли ово бесмислене фрустрације писца и његових јунака, па и читача... има ли овде параноје или је све само деструктивно самосажаљење до бола... Приче „Дан“, „Велики песник“, „Јад фукаре“, „400 кила“... Шта кад ништа славно није ни у животу писца, па ни у животу једног обичног пијанца (пијандуре, клошара). И док писац чека да му се нешто скупи и накупи како би се отиснуо у процес писања као пишања, а док све скупа сачекај још и да полуди, а кад полуди да што више ждере и пије (лоче) и ако што више лоче тим све луђи и луђи постаје... А да видимо шта је убило Дилена Томаса?... Не може више да мисли на оне дане када су на врата његових прејефтиних соба ударале надрндане и гиздаве газдарице захтевајући неплаћену кирију. Покаткад би на врата закуцао и ФБИ. А он је живео скупа са пацовима и мишевима и вином, бубашвабама. Властита крв цурила је са та 4 зида. Живео је у свету који никад није могао да схвати. Он је тај који гладује, али свој живот никад не бих заменио нити мењао њиховим преситим животима. И зато је изабаро да се затвори у сопствене мисли, јер једино је тамо било могуће да се сакрије од тог и таквог преситог света. И зато је навлачио ролетне до дна и буљио у једну тачку на плафону. Шмекер Хенри Кинаски песник завршава: „Борио си се у дуготрајном мечу да обориш свет онако како си сам желео“... И зато њега 1/3 мрзи, 1/3 га воли, а преостала 1/3 нема појма о њему... Пијући превише како би утажио сву ту тугу, а онда каже како јесте добро када те окруже непријатељи, јер тек то и само то код човека одреши језик (одреши писање)... А писци о којима он пише имају муку јер им се књиге бедно котирају и никога није брига од чега они живе. А један од њих писац Куровски од 65 година, примитивац је и пише о локању, о коцкању, а чудно да је још здрав као дрен. Он је као онај ружан и шугав кер који уме без освртања лево десно и на слепо да претрчи преко прометне ауто страде, а да га притом ни један ауто не дотакне и не окрзне. Он пише болесно штиво, вероватно за болесне читаоце. Он је демон наказног лица и жутих зуба. А мисли су му плитке... Онда писци знају да наиђе и „Блокада“... А линија која раздваја писање од срања танка је. Писање има за циљ да писац истисне и избаци не у ве-це шољу већ у неке ваздушасте сфере у то поље чудеснога где се остаје неприлагођено штиво до краја. И њега неће зачудити како је Хемингвеј могао да разнесе мозак ловачком пушком изнад свеже цеђене поморанџе... „Све гузице на свету и моја“ као мучнина неколико шуљева, прдежа и давежа... А што пиће и алкохол више буду текли венама у том парадном марширању биће доживљено као атаковање на јунакову потиштеност или пак на његово лудило... И последња прича са доста елемената фантастике „Ћебе“ које се креће, које стеже, које дави и које је могуће убити са пар хитаца... И док су људи одушевљени свим тим разговорима који њега слабо занимају и који немају значаја по њега, он покушава да се окрене нечем другачијем: Библији, филозофији, поезији. И онда схвата да су и сви они у тим тврдњама промашили читаву ствар и да слове о нечем сасвим десетом. И зато је решио да више не чита. Нове ослонце потражиће у: пићу, коцкању, сексу и тако је постао налик на скоро сваког човека из околине, из града, из државе. Ипак између њих постоји јасно подвучена и оштра разлика. Он никад није марио за успехом, није желео породицу, дом  и децу, а нити пристојан посао итд... Није постао ни интелектуалац, а нити је по корену породичног стабла био неко ко носи спасоносне гене обичног човека  и човечанства. Он је „висио негде између“ и пита се у том висећем ставу - није ли то зачетак једног његовог безумља. И каже да се никад не верује ничему док се не догди по први пут,  а тако су нас научиле и „атомска бомба, или Руси у космосу или Бог који силази на земљу и бива прикован на крст од оних које је ОН створио... чим поверујете да је ужас заиста ужас, све најзад постаје мање језиво“... А да би стварност постала доиста и стварна нужно је увек имати бар најмање два гласа, јер ако се само једном човеку укаже визија, остали га могу прогласити или лудом или свецем. И на концу живот је баш то лудило у коме су сви од нас навијени као оне играчке на механизам – на онај мали кључић позади што га неко окрене по неколико пута у круг док не попуца. Али тих неколико навоја и та крхка опруга може пући,  а кад она пукне онда ће људи тумарати наоколо, коваће некакве планове, умишљаће разноразе ствари, бираће политичаре и председнике, косиће травњаке, садиће цвеће...  А нико се неће запитати осим можда Буковски и неки његови јунаци,  а можда и читаоци: „ШТА НИЈЕ ЛУДИЛО?“... А кад преклопимо ову књигу пустимо нека потеку сузе које умеју још једине да пузе „као тешки бесмислени створови без ногу“...