Дескриптивна (описна) песма песника Војислава Илића... зачетника симболизма у Срба... Песма чији је главни мотив ИСТОЧНИК (извор), који карактерише, оличава и осликава - само песниково биће... срж и природу његове личност...
На почетку песме... прва слика... осликава, тренутно садашње стање извора... ''Разорен источник стоји, окружен високом травом... изваљен давно... празних камених груди... пусте и мирне стране''. Источник стоји сам међу коровом који га подрива, гута и спутава... Висока трава опколила га са свих страна и опасала... Тако је онемогућен прилаз извору... Извор скривен почива од знатижељних трагача жедних питке воде изворске... Стоји и ћути разорен источник... Његове камене груди више не пуштају ту предивну музику... Више се не чује жубор воде живе... Нестало је бисерних таласа, што се пресијаваше на сунцу јулском... који су расхвађивали у жарке вреле јулске дане...
Све је замрло... Завладала је мртва тишина... чудан и необичан мир... Једном речју речено – пустош... Једини знак живота беше ''сува, кржљава крушка''... Каква је то крушка?... Ни приближно налик на лепе жуте и сочне, какве сви радо воле... Песникова крушка стоји ''суморно'' над извором и својим нимало лепим, већ кривим и наказним гранама, покушава да пружи какав такав хлад... ''Паклене муке... суве... самртне жеге''... Даље кроз стихове песник се присећа прошлих дана... лепших, па иако сада већ минулих и далеких... Сећа се ''пастирке младе'' – младе пастирице која је долазила на извор по бистру воду, пунећи своје земљане крчаге... Сећа се младог пастира што весело уме у фрулу да засвира... Сећа се... и као да управо сада чује његове чаробне тонове... његову умилну песму и свирку... док кући враћа своја напасла ''весела стада''...
Песник признаје и открива да је и он понекад ту ''замишљен силазио често... у мајске вечери јасне''... А ту крај извора какви ломови у души младог песника, кави громови и потреси страшни... Беше то тренутак када се попут активног вулкана у његовој души и срцу активираше ''тајне и слатке жеље''... Тада је имао слуха и беше кадар ослушнути сваки шушањ и шуштање лишћа, које је радосно треперило и поигравало на ветру... ''Мирна и халдна вода'' жуборила је тако јасно и разговетно... вода жива... бистра... планинска... Сва околина и само то место око извора беше блиставо... светло сјајно... јасно... радосно... срећно... весело... осуначно... Много полета и живости... живахности беше тада у ''млађаној души''... Беше све ''пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила''... Чинило се да све ''топлином љубави душе''...
Упркос свему... дошло је време слабости... ''заборава мрачног'', предаје... Посустало се... Источник се предао и без нарочите борбе предао мрачном забораву... ''Источник живи'' замрло је св.е около њега и утихнуло... Нема више таласа... вода више не тече... Нестало је веселих шумова и жубора... На извор више не долазе, нити свраћају, ''дријаде нежне'' и ''питома стада''...
Оно шта даље стоји и одолева зубу времена... јесте ''сува, кржљава крушка''... која и даље упорно стоји... Њене муке су и даље паклене... ''мисли очајне''... Снага последња већ је на измаку... на издисају... Близу је смртни час... Све је ''суморно''... ''црно''... Њене гране су и даље криве... страше и плаше...
Песник је сам источник... То може бити сваки други човек... свако од нас... Како је страшно и како је то голем јад, када је биће разорено... када су груди камене и скамењене... када је срце празно... Ништа не уме да застраши као та језива пустош и мирноћа...
Песник јесте и крушка... али то може бити и свако од нас... Та крушка суморно и стамено стоји, иако сува и кржљава... Паклене су њене муке... тешки су њени дани... Једино сећања и само присећања на давно прошле радосне дане, на предивне јасне мајске вечери, за песника јесу тајне и слатке жеље никада изаткане... Из песничке танане млађане душе и срца, тихо су кључали таласи животних сила и бујали попут набујалих пролећних река... Сва места и његова околина... била су толико пространа... велика... широка... бескрајно мила... необчно драга... надасве вољена... Његово срце и душу испуњавала је радост... љубав... и топлина...
Све што је лепо има свој крај... Тако је стигао тај неизбежни и увек присутан крај и прекид недосањаног сна... Беше време да се илузије истопе и да ишчезну... да заувек нестану... Време када је одзвонило свим жељама и сновима... Песник иако сува кржљава крушка и даље усморно стоји и гледа... На његовом лицу остало је трага од преживљених паклених мука... Последњим атомима своје снаге, он се и даље одупире и покушава да одоли мислима очајним које га нападају... Брани се... Бори се...
Смрт је близу... иако је неминовност... песник покушава да се одбрани и да јој утекне бар мало... да украде још који дах живота и још који минут дуже да проживи... Агонија и очајничка борба да се не прихвати, оно што свакако бити мора... Јер, ништа није вечно...
Нема коментара:
Постави коментар