Пре него што плави Егеј угледам и задивим се након 9 лета његовом ширином пучине, тог 12-ог јула, на дан Светих Првoврховних Апостола, на празнично јутро петровданско, кад сагледам азурно плаветнило воде, биће више него прекрасно у покушају да заврти читав мој унутрашњи свет... На пут крећем у навечерје поменутог празника са грчким песником Елитисом, кад заједно пођосмо својој Итаки, како би баш тамо и још једном претворили ране у Божанску мудрост ону Аристотелову... Тамо где се кличе „ДОСТОЈНО ЈЕСТ“, а где је радост неочекивана вишња Несаломива Стена и Несагорива Купина...
У покрету да сазнам нешто више о самом Јерисосу где сам пристигла, о старом некадашњем античком граду Акантосу, чије постојање датира чак 7 векова пре Христовог рођења, а који у то време беше важан лучки град... Плаже осунчане, пешчане и златне... А ја очи упирем у обрисе Богородичиног перивоја Атоса и молитву срцем ткам, Једино Њој Утешитељки Игуманији Атонској, јединој Пречистој и Преблагословеној, Пресветој и Свемогућој: да ми буде Заштитница и Брза Помоћница чак и овде...
16 јул, понедељак... Удаљена сам свега 300 м од центра Јерисоса и предузимам први истраживачки корак... Обретох се испред зграде „Културног центра“ за собом остављајући мирис борових иглица, прекрасно азурно море, многозрачно сунце, као и сва она чудовишта за које ми се кроз овај живот учинило да поседују обличје и подобије Човека... Љубазно сам дочекана, као и сваки посетилац заинтересован други... А пре него почне прва пројекција два филма у биоскопу амфитеатру због којих ступих ту, времена посве довољно да се без журбе разгледа Музеј историје и фолклора Јерисоса (који је у сутерену-приземљу наниже степеницама и за који се неплаћа улазница)... Овај „Културни центар“ поседује први овакав амфитеатар у Грчкој, а од 2004-е у њему се изводе стереоскопске 3 Д-е пројекције видео филмова...
Након посете музеју на спарту обишла сам изложбени салон и галерију где је могуће натенане и неометано разгледати изложбе алтернативних сликара и иконописаца, све те линије, обрисе, сенке, облике и боје... Ово је место где се одржавају и разне конференције... Напослетку у амфитетару огледала сам два филма получасовна... Први је без речи, само музика и читав је о Подводном морском свету (препоручује се и деци), а одгледах га у присуству троје времешних Немаца... Други О Светој Гори на српском одгледах сама... За сваки филм купује се улазница од по 4 евра... Екран је од 50 квадратних метара у најновијој технологији... Доиста непоновљиве утиске и импресије понесох одавде, као мапе и брошуре уз срдачну препоруку запослених, али и присутних Немаца шта посетити у ближој и даљој околини (уз Стагиру и Аристотелов парк, препоручише ми водопаде)... И на томе им неизмерно хвала (они су до водопада ишли аутомобилом, а моји аутобуси су стигли оволико колико описах)...
У дворишту „Културног центра“ које су баш тог јутра уређивали и косили, до изражаја долазе прелепе скулптуре... Доминира најлепши споменик међу њима, уједно и највиши овде: Анђео у руци држи белог голуба стојећи на високом стубу... Занимљива је скулпутра Дон Кихота, а ускоро ћу наћи и ветрењачу...
Преко пута „Културног центра“ налази се друга црква посвећена Пресветој Богородици... Баш тада, када ступих у порту и прођох кроз отворену капију, Мајка рашири несебично своје омофоре, па ме пропусти и благослови и невидљиво много чиме оснажи и награди, али и искуша и одржа... На њеној мозаичној икони на спољашњем зиду храма видех хриди туге и чух музику сузе, а то уствари би намењено мени чак и овде... Али видех и радости неке, а Елитис мој верни сапутник и сапатник, као да ми рече да је то „тако логично и несхватљиво“ баш овде...
Прва црква коју сам угледала и крај које сам прво прошла, крај које се стационирала, улогорила, са чијим звонима сам се за тренутак прекидала у свему и окретала ка небу (а на мање од 100 м даљине), упечатљиво црвено беле боје, покрај које сам у све походе пролазила и полазила јесте црква Светог Николе, мог заштитника и чувара свуда по свету, па и овде... У трагању за суштинама већим, а да суштина није само плажа и кафана, овај Светитељ ме упути много даље...
У парковима по Јерисосу истражујем културно-историјска обележја и знамење: споменике... Тако сам открила лик, љут и прек у имену великог герилца овог поднебља и народа Капетана Георгиоса Гиагклиса (1869-1946), који се упокојио у једној од светогорских келија манастира Ивирона... Капетан у Македонској борби активан у Првом балканском, као и Другом светском рату, када је пред бугарском окупацијом пребегао на Атос...
Фонтана у центру Јерисоса је посве једноставна и без специјалних ефеката и орнамената, готово неприметна, у омањем парку где је и моје омиљено аутобуско стајалиште у правцу за Тесалоники... Преко пута је станица за Уранополи... А када се осмелих да све прокрстарим аутобусом нисам ни сањала колико ћу се зарадовати кренем ли и у правцу Атоса... Пси луталице из фонтане пију воду, али се у истој и окупају... Пси луталице овде се крећу појединачно, али и у чопору. Има их много, али на сву срећу никога не дирају... Добро лају... Срећу се по плажи са изласком сунца изнад Атоса, кад ретко кога од људи има, као и изјутра око аутобуских стајалишта...
На крају Јерисоса је бродоградилиште прилично запуштено и оронуло, са пар бродова олупина и крнтија, но видећи неке костуре дрвене закључујем да је још у животу и да производња бродова тече...
Пре бродоградилишта у шетњи поред пешачке зоне (доста широке стазе) уз саму плажу стиже се и до старе каменом озидане ветрењаче...
А пре ветрењаче акваријум: смрдљив, запуштен и неадекватно одржаван, запрљаног стакла, мутне воде у коме тек по нека преживела риба на издисају зевне...
Ни 50 м од виле (хотела) у коме смо одсели откривам старо гробље из 4 века пре Христа (као да сам пресликала моју варош, уз гробље сам свикла и поникла)... Одмах уз ватрогасну станицу, а преко пута Цркве Светог Николе... Акантос беше град смештен на земљоузу Атос, а откривен је средином 7 века пре Христа од стране халкидских колониста. У то исто време пронађене су у близини још 3 колоније. Једна од њих је Стагира коју ћу открити 4 дана после... Име града потиче од јаке вегетације и шибља, па у преводу са латинског значи трн или бодља... Стари историчари од Херодота, Ксенофона, Тукидеда, преко Плутарса, говоре да су град потчинили Персијанци почетком 5 века пре Христа... Тада су овде прокопали канал који је пронађен у суседном месту Неа Роди, а којим су избегавали пловидбу око полуострва Атос, јер су Персијанци 10 година пре тога изгубили флоту у јакој морској олуји... По окончању Персијског рата Акантос постаје део Атинске алијансе и плаћа одговарајући порез у износу од 3 таланта...
У току Пелопонеског рата (431-404 год пре Хр.) град подиже побуну против Атињана и склапа савез са Спартом... После Ницијског мира (421-420 пре Хр.) Акантос стиче независност, плаћањем пореза Атини... Почетком 4 века пре Хр. Акантос се придружује унији градова Халкидикија под спартанским туторством... Након периода аутономије, ово место постаје поприште Филипових освајачких тежњи у којима он не чини оштећења граду... Око 200 год пре Хр. Акантос је опљачкан од стране Римљана, па ипак град просперира и под римском доминацијом, када се становници умирују и организују у колективна удружења... Акантос је живео кроз раздобља инвазија и ратова... Године 1932 убојит земљотрес прислио је становнике да се преселе у приобалне зоне...
Три брда обухватају око 650 хектара у јужно-источном делу модерног Јерисоса где је темељ напредног Акантоса... Природно заштићена лука, плодна територија, шуме и рудна богатства, учинили су ову област највише трговачким и економским центром у Халкидикију... Велики локални произвођачи амфора извозили су акантско вино, вазе и ковани накит, што је сведочило о богатству...
Гробље античког Акантоса ископано је 1973 и заузима приобаље између мора и модерног насеља око 60 хектара. До 2013-е откривено је више од 13 хиљада гробова. Зграда парцеле у којој је спроведен читав пројекат „Заштите“ садржи део античког Акантског гробља, а читав пројекат подржан је као преисторијска старина од 1994-е од стране скупштине Јерисоса (општина у којој смо одсели носи име Аристотелис) и заузима почасно место у програму „Македонија и Траке“ (2007-2013), а који је финансиран од државе Грчке и Европске Уније. Циљ пројекта јесте да изложи и покаже публици део гробља старог Акантоса, који је видљив као ископина у месту, а које је заштићено функционалном љуштуром (шкољком) наглашавајући у дискретном тону јавно културно добро уклопивши се у одговарајуће стандарде и потребе модерне естетике...
Шкољка је тако конструисана да чува слику ископавања аутентично колико то беше могуће. Дизајн оклопа служи сигурности заштите од времена, са природном светлошћу и вентилацијом, а посетилац у обиласку (као ја данас) осигуран је неометаним разгледањем (узех брошуру и тако све дознадох; нико ме није приметио; ни улазницу наплатио)... Капија би отворена... Зграда парцеле је близу северо-западне границе са античким гробљем током које је ископано 163 гроба. Откривен је начин сахрањивања у 3 наредна нивоа и датира из Архаичног и Хеленског периода. Гробови су направљени у Акантосу. Јаме гробова ископане су у пешчаном терену и покривене су блатом са стране. Камење и чудни гробни редови означавали су страну гробнице, док нокти око тела показују дрвене ковчеге. Сахрањени крчази значе да су стављали тела у вазе (амфоре) и то је доминантан начин код дечје сахране. У великим вазама сахрањивали су се одрасли. Ове вазе произведене су у локалним радионицама или су увезене. Гробови су покривани плочицама. У случају деце и одраслих плочице покривају тело формирајући дашчице са нагнутим косим странама, док се за дечје сахране користе као поклопац и као под. Саркофази су осликани декорацијама или су са рељефима, обликованих ивица. Плочице које их покривају обичне су форме, са угаоним и вијугавим кровом. Крипти има неколико и потичу из римског периода. Кремација је у ограниченој скали, у једноставним и правоугаоним јамама, које су покривене са стране сировим циглама. Само у пар случајева нађене су вазе и очуване изгореле кости и прах тела. Кремација се смањује током векова...
Погребна жртва обично је била ваза, фигуре, накит и новчић, а њихов број и позиција зависли су од социјалног статуса умрлог...
Увезене вазе и локлани продукти су присутни у свим периодима коришћења гробља, док су у превласти Коринтске вазе из Архаика и Атичке из класичног периода. Фигурице и мале статуе прате углавном децу и млађе жене, док позлаћени бронзани венци, златни и сребрни накит као декорација за тела нађени су истрошени. Новчићи су стављани у уста мртве особе, а кости људске (зглобови и коленице) коришћени су као играчке и увек су проналажене у дечјим гробовима...
18 јул, среда... Док чекам аутобус за Стагиру, преко пута на станици аутобус чека стари монах. Он иде за Свету Гору са прпеознатљивом тканом торбом... Док чека дроби мрве свог скромног парчета хлеба и храни 3 пса луталице и пази да их нешто не прегази кад сиђу на коловоз... Елитис ми показује „како сија линија обзорја“ и „брежуљци косине“ и све те „јаруге равни“ и те „хриди дивље и голе“... Стагира на удаљености од 30-40 км од Јерисоса... Стижем у Аристотелов парк где је улазница 2 евра... Ако долазите уз индекс, са децом и породично или ако сте са неком посебном потребом имате повластице овде у погледу цене карте... Самотњаци немају баш много попуста и пропуста... Стижем за 35 минута... Одмах на улазу са леве стране чесма пијаће воде... Умивам се... А доле низ стазу симбол парка Аристотелова статуа и са леђа делује импозантно... Да ли је извајан од белог алабастра... Заљубљујем се... Дух и Психа... Дух и Душа... Онда прилазим и читам на енглеском који ми фантастично помаже свуда, како да употребим справе и направе... Објектив, клатно, компас, неактивне сфере, сунчани сат, 3 телескопа, пентафон, оптички дискови (сваки сам завртела)... Но омиљена ми беше хидро турбина... Паде ми на ум и Тесла са својим изумима и турбинама... Окрећем ручицу и посматрам ефекат торнада који ћу изазвати... Након свега спуштам се међу руже на клупу и уз прву ужину састављену од крушака размишљам о Аристотелу... Када се Он родио 385 године пре Хр. Стагира то место његовог рођења беше на обалама морским... Стагира ова овде где је парк препуна је руде сребра и Султан се за то посебно занимао дознајем касније... Тема парка постављена је у изванредној области са чудесно предивним погледом према Јерисоском заливу и целом полуострву Атос, а када је време ведро као данас могу се видети и манастири на планини Атос уз помоћ 3 телескопа. Штеловала сам сочива али нисам тако далековида била... А нисам ни слутила да ћу Атос видети са 500 м близине... Овде је низ инструмената који се могу користити прописано, а који показују и доказују феномене природе. У један од њих уверих се у вези са мојим фотоапаратом (у Стагири и Уранололису пре испловљавања фотоапарат је бележио датум по 1 дан раније; по исписаном датуму тада нисам ту била; да би после у истом месту апарат бележио тачан испис датума)... Све ово овде посвећено је једном од најчувенијих филозофа са великим словима АРИСТОТЕЛУ и његовом умном раду посебно оном „О природи“...
АРИСТОТЕЛ СТАГИРАНИН један од највећих филозофа, али не само пуки теоретичар, већ истраживач и мислилац... Отац му беше лекар Никомах. Јако млад са 20 лета (неки тврде са 17 или 18) одлази до учене Атине, где студира у Платоновој Академији. Истакао се марљивошћу и интелигенцијом. Платон га је прозвао УМ... Ту остаје целе две деценије до учитељеве смрти. Постаје учитељ Александра Македонског по позиву краља Филипа који је имао само 10 година и подучавао га је наредних 8... Учио га филозофији и поезији, Хомеру, развијајући код њега моћ спознаје. Учио га етици и политици. Та учења Велики освајач ће и применити. После Александрове смрти у Атини се јавља револт према Аристотелу кога оптужују за непоштовање, па он бежи у своју постојбину на Халкиду где и умире 322 год пре Хр... Истраживао је приметно и духовно... Геније, УМ божанске светлости, онај који је поставио темеље западној науци, био претеча хуманизма, оснивач метафизике...
Шетамо Аристотел, Елитис и ја... Ко ће од нас троје боље да расправља... Парипатетика... Питам га да ли му је Истина још увек дража од учитеља Платона... Очекујем универзалност његове величанствене гносе... Он још увек трага за одговорима, за срећом, смислом постојања, спознајама и наднет над овим парком размишља: на чему то почива свет и човечанство данас???... Аристотел (384 неки кажу 385 – 322 пре Хр.) син Никомахове етике и најбољи ученик Платонов скоро 2 деценије. Ученик који је превазишао Учитеља. Оптужен као и Сократ за безбожништво не дочека ни 63-64 лета... Из вољене Атине у Халкису на острву Еубеја умире... Иза њега остаје 400 списа у хиљаду томова из области логике, филозофије, математике, историје и природњачке науке... Сматар се творцем логике као засебене науке. Припада правцу реализма...
Душе су нам живе у срцима, чије таласе топлине мозак покушава да раслади... Срце топло и паметно у прсима још нам куца и бије, Аристотеле од Стагире!!!... Сећаш се пре 4 лета када сам те у једном читању сусрела, а Ти си ми говорио о знатижељи подвлачећи колико је она важна и колико подстиче на посматрање... А Бог нас дао да вазда посматрамо и осматрамо... Упозорио си ме као нико да се не зачудим услед тешкоћа које ће свакако наићи и доћи... у тој спознаји признајем да ништа не знам. Шта ме то завртело у овом скупу чудесних прирдних феномена...
Преко пута парка је остатак турског града и хамам... Град Сидирокаусија потиче између 15 и 17 века. Лоциран је на западној страни модерног села Стагира у Халкиди. Веома важан рударски басен још од византијске ере. Брзо је израстао у град занимљив турској управи, када је султан показао значајно интересовање за рудник сребра. Ово је био главни град провинције и веома важан урбани центар, који је познат по ковању новчића, а данас је препун рушевина... Почетком 18 века долази до пада главне производње. Подигнута је револуција против Турака 1821 и то доводи до уништења и напуштања града. Једна од јавних зграда која је очувана у граду, а која је у добром стању је хамам. Прешла сам преко улице. Наишла на узану стазу обраслу високом травом, но услед страха од змија којих има сигурно одустајем да се успењем до локалитета боса. Но назирем га ту у близини. Добијену брошуру преводим са енглеског и знам о чему је реч... До тамо требале су високе рибарске чизме...
Исак Паша Велики Везир нашао је хамам пре 1487. Поред купатила откопан је мозаик заједно са каменом поплочаном калдрмисаном улицом на југозападу што повезује ове две зграде са насељем. Купатило се састоји од 3 линијски поређана простора: хладне собе, соба за пресвлачење, помоћни простор и тоалет, заједничка и приватна соба. Са северне стране је водени базен (хазна) где је вода загревана у котловима. Дим је каналисан из камина кроз подне облоге са системом да загрева собе (просторије). У млакој и врелој соби зидови су покривени обојеним декоративним намазом и украшени орнаментима. Куполе су украшене исклесаним украсима у облику звезда кроз чије отворе је улазила светлост небеска. Конзерваторски радови извођени су од 2007-2013. Купатило је обновљено у затвореном простору са изузетком хладне собе и воденог резервоара. Улаз, камени поплочани пут са мермерном основом, фонтаном, диваном (креветом) и нишама за одлагање купачевих личних ствари нађени су у хладној соби. У врелој соби обновљена је купола и метални под са подним системом грејања...
Естетска рестаурација изведена је и на унутрашњим зидним декорацијама. Задржани су зидови који су окруживали простор. Комплекс је чинило 7 објеката: отомански хамам, џамија са минаретом у близини, резиденција и кула Мантем Аге и још једна кула и дупли хамам...
19 јул, четвртак... Атос без грешке... Галеб и његов најлепши лет у небески свет... Све је гладно и галеб и јато риба у води... Лука Уранополи на 15 км удаљености... Ни 20-ак минута вожње... Ураних и око 9 сати изјутра заиста бејах овде, „смирено уплашена“ да нећу ни прићи близу светој обали... Укрцавам се прва на сат и мало више пре пловидбе... Дадоше ми лист хартије да испишем име... Крузер „Капетан Фотис“... Фотос као светлост... Све је овде светлост... и светост... Атос светиња у коју очима зрим и гледам и коју призивам, Мајку дозивам... Агион Орос та Света Планина и Гора – неки други свет... Анђеле Божји, мој чувару свети и светли, који си ми од Господа додељен још од крштења да ме штитиш и чуваш, просветли ме данас и уклони од сваке зле тегобе и ка величанству добрих дела управи и спасењу доведи... Амин!!!... Најлепше крстарење икада... Хвала Најблагословенијој што ми дозволи да сагледам лепоту Њеног најсветијег перивоја... Најлепши дан у мом пребогатом ходочасничком Животу (мада мана ми је, јер не умем да се хвалим шта све видех и невидех)... Бити на само 500 м од обале Свете Горе у трајању од 3,5 сата... Величанствено искуство, доживљај и духовни опит... Брод креће тачно у 10 сати и 30 минута, југозападном унутрашњом страном полуострва и за 10-ак минута стиже до морске границе са јединственом монашком аутономном републиком (државом) и њеном светом територијом, коју чува Богородица и полиција... Одатле за 15-ак минута стиже се у област првог руског напуштеног скита. А после пловидбе уз разгледање уникатних жалова и небеских невидљивих ждралова стижемо у област првог манастира на маршути од укупно 8 које ћемо видети и на овај начин обићи... До манастира ДОХИЈАР стиже се за око 40-ак минута. Осталих 7 манастира следи, као и светогорска централна лука ДАФНИ и много малих села и кућа где живе монаси... Читавим путем преко звучника слушамо историјат Атоса на грчком, енглеском, немачком, руском, бугарском, албанском и српском језику... Брод се окреће код последња 4 манастира и остаје 1,5 сат до повратка у луку. За то време на броду могу се купити освештани предмети: иконе, света уља, тамјан итд... А може се и продискутовати о утисцима пловодбе или пак усликати са капетаном брода... Ја се усликах пре испловљавања... Фотографија или привезак за кључеве по вашем избору (све по 3 евра)...
Полуострво Халкидики лежи југоисточно од Тесалоникија (Солуна), а најинтересантнији је источни рт Света Гора Атонска (трећи огранак или прст). Поднебље јединственог доживљаја, чија је историја дужа од 1001-е године, а чува огромне количине и збирке рукописа и византијске музејске предмете непроценљиве цене... Место је византијске архитектуре, сликарства, иконографије... АВАТО – женама је овде забрањено ступање на тло... Светионик Православља и колевка византијских тековина... Богородичин врт и земља небројених чудеса... Може се ипак сагледати и са 500 м прописане удаљености од обале, а са мора...
Уместо да шири благу и радосну вест Христовог Јеванђеља по Малој Азији Богородица би послана баш овде и Арханђео Гаврило јој у удео показа полуострво Македоније Атос и Пресвета чу глас који јој рече: „И молим се, Мајко моја, да је ово за навек, ако они моје речи поштују. Од сада до века ће ово место изабрано које је и Твој врт и рај, бити ЛУКА СПАСЕЊА оних којима спасење треба, избавилиште, склониште и ЛУКА ПОКАЈАЊА оних преоптерећених премногим гресима“...
Овуда је прошао и Свети Апостол Павле на свом мисионарском путовању од Филипа у Солун... У посланици Филипљанима не рече ли данас мени: „Христос се проповеда и томе се радујем, а и радоваћу се... Само живите достојно Јевнађеља Христова... Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних“!... Сматрам све за трице, да бих Христа добио... Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше... А све могу у Христу који ми даје моћ“... А у Првој посланици Солуњанима рече ми: „Да се нико не поколеба у овим невољама, јер сами знате да нам то предстоји“...
На Свету Гору први хришћани стижу у време цара Константина Великог, а у 7 веку Петар Атонски стиже као први житељ. Појава моншатва је тек од 9 века. Преподобни Атанасије Атонски основао је први манастир, а уз помоћ царева Никофора Фоке и Јована Цимискија подиже Велику Лавру и уводи општежиће (његов празник прославимо јуче 5/18-ог јула). На њега је пао велики зид са црквене зграде и тако се упокојио. Од 10 до 12 века јесте златно раздобље на Атосу. Цар Алексије Комнин (11-12 в) забрањује посету сваком женском бићу овде. Од 20 манастира 17 је грчких, а по један имају Руси, Бугари и Срби (Хиландар)...
На светом олтару храма Кареје чудотворна икона Богородице „ДОСТОЈНО ЈЕСТ“, а у мојој торби Елитисова збирка поезије „ДОСТОЈНО ЈЕСТ“... Елитис ми шапуће попут ветра и ових таласа под прамцем: „Читај и труди се и бори се“... Одисеј Елитис (1911-1996) грчки велики песник, 1979-е добитник Нобелове награде и ордена Легије части... Тада унисоно рекосмо, Елитис и ја: И БИ АТОС... А свака мисао овде је галеб што сунцу и слободи кликће, а над њим небеса ширшаја, море бесконачно и бескрајно... Елитис не престаје да ми дошаптава: „Свет мали, свет велики!... И много ћеш, научити... ако урониш у Безначајно... ветар пара озон неба... јер се моја чежња посветила!... у братској подели крње су ми наслеђе дали“...
Забрана уласка на Свету Гору територијалном страном (копном) важи за све, па чак и за мушкарце... Дужина Свете Горе 57 км, а ширина 10 км... У 11 веку овде је постојало чак 180 манастира... У 13 веку чак 300 манастира... Данас живи 20 великих манастира, 12 скитова, доста насеобина, приобалних келија, колиба, испосница... Данас на Атосу обитава 2300 монаха...
Први на маршути грчки манастир ДОХИЈАР из 10 века (нађем да пише у купљеној књизи 11 век). Већином пишем како сам записала слушајући звучник на броду, а понешто придодала из књиге о Атосу коју купих у повратку у Уранополису... Фреске су критске школе. Чува икону чудотворну Богородице Скоропослушнице (Брзопомоћнице)... И ја са вером код Ње уточиште дођох да затражим, недостојно на колена да клекнем, понизно да принесем мољење и озарење души иштем, а благодат што разум чисти тражим, патње да ублажим и извидам ране, резове и ожиљке страшне, снагу да долијем... Посвећен је Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Чува 300 штампаних дела и има 30 монаха...
КСЕНОФОНТ је грчки манастир из 10 века (998) и има 4 хиљаде дела (докумената) и чудотворну икону Одигитрију (Путеводитељицу моју)... Најмањи манастир посвећен Светом Георгију Победоносцу. Чува 300 рукописа, 2 пергамента свитка, две мозаичне иконе из 12 века. Има 50 монаха... Одигитријо Мајко, услиши уздах и сузу одгонећи, избави и заштити, добрим невидљиво награди... Ту су и фреске критске школе, а у ризници су фреске из 16 века...
Руски манастир ПАНТЕЛЕЈМОН најмлађи. Имао је 2 хиљаде монаха. Од 1800 до 1865 траје градња. Данас има 60 монаха. Главна црква посвећена је Светом Александру Невском и ту се чува његова света глава. Библиотека има 1300 грчких рукописа, 600 словенских, 20 хиљада штампаних дела... Место подвига Светог Силуана Атонског... Овде звони највеће звоно на свету тешко 13 тона (у књизи пише да је звоно по величини друго на свету)... Много блага и драгог камења и чак 30 хиљада докумената... Основан је у 12 веку, па уништен, па обновљен од стране Палеолога и српских владара. А 1765 изграђена је зграда са 3 хиљаде келија, а Црква је изграђена 1812...
КСИРОПОТАМ манастир из 11 века, чува 4 хиљаде штампаних књига и 400 рукописа кодекса, 20 пергамената. Има 38 монаха. Оснивач је Свети Павле Ксиропотамски (966)... Можда је и најстарији манастир. Чува парче крста од Христовог распећа и руку са ексерима, Христову одежду и трнов венац... Предање каже да је 424 манастир основала царица Пулхерија сестра Теодсија Малог... Посвећена је празнику 40 Мученика Севастијских... Много блага и иконостас у дрвету. Чува 5 хиљаде докумената и 432 рукописа...
ДАФНИ је главно атонско пристаниште где живе цивили који ту раде. Има: ресторан, пошту, хотел, полицију, 3 продавнице, лучку капетанију, царину... Централна бродска лука и линија за мушке посетиоце... Бродић „Софија“ већ стиже у луку... Овде сви бродови носе света имена и називе...
Грчки манастир СИМОНОПЕТРА из 12 века саграђен на неприступачној стени 250 (230) метара изнад мора. Поседује 1500 новијих штампаних књига и 60 монаха. Ово је најнапредније братство. Чувају руку Свете Марије Магдалене. Оснивач је Преподобни Симон (пише у књизи средином 14 в?)... Године 1364 манастир се проширио и повећао уз помоћ српског краља Јована Угљеше. Године 1580 и 1626 манастир је изгорео, па је изнова изграђен... Године 1821 монаси под притиском Турака напуштају манастир, али се поново враћају 1828, а већ 1891 манастир је опет изгорео са свом библитеком... Слави празник Рождества Христовог... Чува мошти светаца, чудотворне иконе и друга блага...
ГРИГОРИЈАТ грчки манастир из 14 века оснива га Свети Григорије Нови Синајски и његови ученици. Сабор је посвећен Светом Николају Чудотворцу. Има 4 хиљаде књига и 6 хиљада докумената у својој библиотеци. Чува Јермин пастир... Ту живи 100 монаха. Чува две чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице (Доиље) и Свецарице. Изграђен је на стени 20 м изнад мора. Године 1497 уништем, 1500 обновљен, 1761 изгорео, па изнова саграђен. Поседује фреске из 1779 године и 297 списа... Чува иконе Богородице и Светог Николе... Млекопитатељнице Ти примаш молитве сузне, немоћ ову зриш и гледаш, исцели Свемилостива и поштеди, избави, здравља нам подари, снаге умногостручи... Свецарице одагнај и ублажи туге и сузе жалости ове, Ти недремиво Око Спасово, уздах овај ослушни на капији Твога Атоса и погледај како галеб крилима покрива брод овај, па тако и Ти покриј нас својим омофором који Теби притичемо поубијаних жеља и надања, а кроз патње тешко да игде просијава Мудрост божанска...
ДИОНИСИЈАТ из 14 века (1374) на стрмој стени 80 м изнад воде. Чува књиге, рукописе, икону Богородице Акатистну од воска и мастике из 7 века. Главни храм слави рођење Светог Јована Претече и чува десницу светог Јована Крститеља... Иконостас је из 18 века у дуборезу. Године 1533 изгорео. Чува фреске из 1542, богату и уредну библиотеку од 8 хиљада томова књига, доста списа, неколико повеза, реликвије Светог Нифонта (1515) и чудотворну икону Богородице Похвала...
Грчки манастир СВЕТОГ ПАВЛА из 10 века основао га Павле Ксиропотамски на рушевинама старог манастира из 337 год. Чува 500 рукописа, благо, историјске списе... Налази се 140 м изнад воде. Има 15 хиљада књига и 12 500 штампаних... Године 1309 уништен од стране освајача. Обнављају га српски владари. Слави празник Сретење... Српски владари донирали су земљу... има 35 монаха. Чува дарове Три Мудраца Христу... Последњи у маршути обиласка... Чува и дарове султаније Маре... Куле су из 16 века...
Ту се окрећемо око 12 сати и 20 минута (скоро 2 сата пловидбе)... Ветар, таласи, благо љуљање брода... Бруј машине, турбине, шум таласа... у луку Уранополи стижемо у 14 сати... Укупно 3,5 сати пловидбе... Опет у пратњи галебова који узимају без бојазни храну из сваке дарежљиве руке и изводе плес и чудесне акробације... Кликћу сунцу слободе... А један галеб десним килом 3 пута дотиче обод мог шешира и као да ме трократно невидљивим лепотама оплемењује на нешто још боље...
20 јул, петак... Арнеа... Пре него одем тамо на плажи Елитис и ја... Шапат његове поетике дође ми као најдивнија музика егејеских ветрова што их мало ко чути зна... Он који је сваку милост ноћну изучио „као подвижник Бога својега“... у спокојствима окупаним сузом и кишом, признаде ми: „Одвагали су моју срећу и нашли да је, вели, мала па су је згазили на земљи као бубу... Маске нисам стављао, радост и тугу иза себе сам бацио, великодушно сам иза себе бацио и Снагу и Знање... Туђег ока нисам видео, нисам срео ништа сем суза у Празнини коју сам загрлио“...
Арнеа – аутобуска станица... Правом улицом Аристотеловом навише 200 метара десном страном стижем до величанствене цркве коју овде зову Наос Светог Стефана. Одмах уз све то налази се градска скупштина. Ту сам наишла на дивне домаћине службенике који су ми на енглеском помогли и објаснили где су музеји... Храм ме оставља без речи... Не знам је ли величанственије споља или изнутра... Све обавијено неописивом тишином и брујањем нечујних гласова молитвених... Некако закључујем да је овде седиште њиховог митрополита... Нисам успела много да дознам, јер оне које сам тамо затекла не говоре енглески... Али сам добила сву слободу једног немог ходочасничког разгледања... Ту сам прислужила 3 воштанице за здравље... Од 2005 до 2006 овде су спроведени археолошки радови и истраживања, а налаз је видљив испод стаклета осветљеног у поду цркве... остаци гробова... и темељи вероватно неке богомоље старије од ове постојеће... Мимоходим полагано у тишини и гледам у тај чудесно откривени свет да га својим кораком не повредим... А кандила као пред Христовим гробом у Јерусалиму... тамо их је безброј... и свако као да тиња за једну потребу насушну и малу...
У потрази за музејима... савладавам калдрмисане улице, степенице... И још 200 м узбрдо... Увек питам и неко ми љубазно помогне да нађем тражено... Куће дивне архитектуре, живописне колоритне фасаде, балкони са цвећем... У повратку примећујем још једну цркву овде иза скупштине... Жива историја Арнее, куће из чак 1812-е с почетка велике борбе за слободу... Тргови, столетно растиње...
Први музеј историје и фолклора Арнее (радно време од 10 до 14 сати и улазница од 2 евра покрива обилазак и другог музеја; љубазни водич прво вас проведе кроз један музеј, закључа и преко улице одведе до другог)... Смештен је у кући која се зове „Палата“ и од увек је кажу била једна од најлепше изграђених зграда у Арнеи и старом Халкидикију из 19-ог века...
Други музеј ткања... Заиста нема бољег места где можете научити о уметности ткања и локалној традицији. Смешетен је у недавно обновљеној и специјално адаптираној згради која је припадала чувеном локалном ткачу Димитракуди...
Арнеа је 15 октобра 1912 ослобођена од Турака, а на том месту у тој кући где се одиграла последња борба зараћених страна, у предивном амбијенту, уз неприметно квалитетну музику, љубазност, намештај са стилом, унутар правог малог кафеа могуће је испити еспресо од 2,50 евра колико стаје и један гирос у Јерисосу... Култно место живе историје града Арнеа...
Са аутобуске станице повратак у 14 сати... до Јерисоса се стигне за 55 минута... Удаљеност је око 50-ак километара... Пре одласка посетила сам једну цркву прелепе спољашњости... Кречили су изнутра и све испомерали, а услед непознавања енглеског остарелог црквењака мало сам о цркви дознала... Унутра сам затекла иконе Светог Козме и Дамјана и Богородице...
22 јул, недеља... У 19 сати напуштам Јерисос...
23 јула у понедељак на свој најдражи дан (рођендан 43) изјутра у 6 сати и 30 минута стижем на место поласка... Већ у 8 сати крећем мало даље: кући, где стижем који минут иза поднева... Аристотел из душе у мени проговара: „Ако је могуће тако нешто као математичка астрономија, онда ће постојати једно друго НЕБО различито од овог чулног неба, једно друго СУНЦЕ и један други МЕСЕЦ, и сва ће се небеска тела на тај начин удвостручити, али како поверовати у такве сањарије“... Аристотел је увек веровао више својим очима него математици... А ја више својим направљеним корацима, него форумима и коментарима... А чему, после овога верујем ја???...
Научио ме је овај аристократски самољубац Аристотелис од Стагире колико је важно припадати сам себи и не бити „роб по природи“ ствари и колико је нужна властита самосталност и независност свуда, кад ми рече: „Онај ко је у стању да само телом ради (а не и УМОМ), предодређен је да се покорава, и по природи је роб“...
По доласку кући требало ми је Аристотеле као и теби: „Доста времена да схватимо да нам је учињена неправда“... А Елитис ће из срца своје најдубље певљиве милозвучности опет рећи и као река у мени потећи: „Вечност је море помешано са Сунцем... Изгнани песниче, у веку свом, говори, ШТО ВИДИШ?... Анђеоска крила дата су ЧОВЕКУ“...
Јул 2018,
исписано на Халкидикију
(Јерисос, Стагира, Уранополи, Арнеа)
