Неухватљива свемоћна зрака, кроз овековечење утискује и уписује у сплет дугиних боја, своје сенке, те непомичне свелепоте... Кроз привидно осмишљене песничке слике, кроз ово чудно време, мудрост као започето остављено хтење... Душа у вечном покоју тог осликаног пејзажа, као у неком откупљењу...
Гледам кроз папрат, на оковану сребрну слику... Густа магла са високих планина, клеше моју мисао... Те сабласти заборава, као да су од тврдог камена, у мени ко очи окренуте ка видику... Заћутим највеличанственије на извору свелепоте... Камени зидови клонули од мрака, као да слуте крилатога змаја...
Свет и цвет у огледалу неба, у свелепоти кроз ћутање вечно, помало смешно, ко да непоражено са хоризонта слазе... Распарам плетиво и молим се крилима душе, за још једно кретање, извежбана као стражар, прекаљен у вихору чистога плама...
Земаљска тајна изокренута на ветру, пије из запуштене реке, шљунак и сазрелу снагу... Стижем да дишем на месечини, као сирена што случајно израња из морске пене... Још пре тог самопознања, певам високо о звезданом долу и тежином своје снаге, пуштам глас да хита...
Свелепота се прелива по путу, а звери замукну над пустињом далеком и судбином неком... Посестрима моја ко са фреске свете, два крила преклапа и занесена бројаницу окреће, па збира имена непозната да спомене, као смерна сенка, осипа се њено око и кад Сунца нема...
Нема коментара:
Постави коментар