У једној од немих тишини данашњег бескрајно одмотаног надахнућа, након свих јутрошњих осванућа, осмишљено истражујем Свемир и моје лично мале унутрашње клупчасте свемире... Истражујем Свемир и свемире... Поражавајуће... И опет ми треба реч коју бих да лансирам и усмери из свеунутрашње базе за данашње лансирање речи... То би требао да буде још један добро контролисани лет моје данашње речи - стабилизован и коначно усмерен тамо где треба... Но, оно вечерње руменило небеса још ономад виђено, са свом палетом крваво црвених и цинобер нијанси, доиста изјутра донесе тихост лепоте и лепоту тихости, управо свих ових посве пријатних пролећних речи и времена... А Земља са свом својом тежом и тежином, са својим омотачем, који јесте вазда променљив и даље је сјајнија чак и од Месеца... И није ни џиновски Јупитер, него баш Земља, та плавкасто сјајна звезда, исто као и моја данашња реч мала у Земљу тешко казана по звучности неисказана...
Нема коментара:
Постави коментар