Зов тешких речи песме, у јутру што се разданило, већ одавно ту није, а гром као кроз облачне завесе, кишом мије земљу и бије о ливадске мајске траве...
Невидљивом свежином јутра, као да гаси обрисе устајалих киселих влажних дланова и свих оних скамењених смоластих тамних дана...
Из небеског модрог клипа, круне се зрнца кристалних капи кише, чији лајави тутањ предео данашњих сећања, гласно претвара у пуцањ од присећања...
Кроз сећања вијуга река, мекоћом свих својих успомена и сцена, што замиришу на згаслом згаришту пепела, пре сваког новог свитања и битисања...
Подвисити небеса и као кроз зов тешких речи песме, без догорелог доброг наума, у тескобном смислу бесмисла, свом снагом наизменичних струја, оживљавајући опет, тек пробуђене прапочетке веома ретке...
