ОДЛИВЕНА РЕЧ...

Ја нећу

било чиме заменити

онај васкрсли умор у себи

и све оне трошне снаге

у језгру пренасељене сржи ока

тамо где живот прескаче

камене речне каскаде...

Кише мајске

пустоше још више

све одушке ништавила

кроз постојеће

нити тешког умора

у освит тек

одмотаног осунчаног дана...

У бескрају

ничега и свачега

свеприсуство те

изговорене речи

титра на пламену

воштаног жутог

немог светла...

Ја нећу

измерити ту

вечно присутну срећу

ни издалека

и нећу

кроз време сна

схватљиво проћи

никада...

Поток од

речи сновиђења тешка

као кроз чудесност

тог разумљивог

лепог тренутка

мора да измиче пред

осеком снажног утиска...

Ни свемир

неће досегнути

сав тај немир

помраченог тренутка Месеца

низ далека брда она

што уснули смешак

за облак

тек зазиђује у реч...

Ја вечно

од умора

пркосно штрчим

над ледином

тамно сивом

и као да

у ништавности овој

налазим своју давно

одливену реч...