У земљи жутих октобарских киша
жудња страшћу бола, опече као
испрекиданом одсутношћу,
кад више није исто
што и поклоњена присутност...
Хваљен је сваки Дар почетку времена
кад узалудан је траг и крај урока,
а мелодије као да су рођене
мојим доласком у мучну уметност
пстављених питања...
Суштина ту где је плодно семе
биљке САМОНИКЛИЦЕ једнако
чежњивом срцу и оштроумност
његова исто је што и
пронићи у срж сна самоће...
Опет чујем како крваво црвена ружа
из самониклог семена израста
као плодно семе кише, ту где је
зденац усахле Љубави исто што и
спајање ужабокречених капљица...
Нестала је водиља до испуњења, кроз
утољавање вечите глади, кроз пар
гутљаја истих боли, што и загрљај
ти прочитах са завезаних усана
Твојих...
23 октобар 2017
Нема коментара:
Постави коментар