Светло, уздах или рађање освита...
Сећање које тече, можда је изгубљено, а
немир у стиховима само је глад
коју надвладавам опорим сазревањем...
Ветар је повратак истој упитаности:
да ли је близу крај непознатог
док кроз затворена врата пролазим...
У даљини светли сноп неиспричаног
гласовитог еха...
Ти и ја уснули смо у непомичном ставу
сном вечитих грешника, а НЕКАКВА
ОНОСТРАНОСТ пристиже у зао час, како би
распертлала линије кривудаве кривуље
по којој тражимо лозинку што би
откључала руку Сведржитељску, ту где
је све тренутак свечаности
у генералном штрајку, ван овог
простора псеудовредности...
23 октобар 2017
Нема коментара:
Постави коментар