КЊИГОХОЛИЧАР...

Прочитах у једном даху, дану

у раним јутарњим

или у касним вечерњим сатима

како ме све то одушевљено омами

или ошамари

разбуди или тек расани

тај вечити процес да увек желимо

писати боље

под окриљем стваралачких ноћи

и освита плавих обриса...

Испишем тако своје прве скрите строфе

које читати треба безгласно

саме у себи, саме по себи...

Нешто ме похранило, ранило

да не назирем испливавање

на површински слој

некаквог описивања

ишчитаног, прочитаног...

Исписујем у свеске бележнице боли

стварам у тишини своје скровитости...

Заветно Слово

као да хоћу подвући неком цртом,

па таман и испрекиданом...

То је одржавање присећања

у мом пуком преживљавању

нешто као поетично освежавање

вечито поробљеног Ума...

23 октобар 2017