Живот који смо у међувремену
искапили, беше ли умишљен и
тешко променљив, без додирне
тачке ослонца међунама или је
ужас тек почетак ојачаног
страха кад без напора
покушавам да дишем и није
ли вредно писања, кад одсутност
среће није у стању захтевног
тражења, а оно што препознамо
као тачно да више није и
као да је некакав одраз
неизвесног дошао са мирисом
зиме, помислим - препуштање је
НА ДОХВАТ ЗУБА, а појавиће се
и присност као фијук мача
и тек кад озбиљно заболи
знам рећи ће: "То је шала!",
наравно знам - још од Постања
као неправилност временског
тока и нису ли прејака
самоће промрзла осећања моја...
6 новембар 2017
Нема коментара:
Постави коментар