"Не умем лепо да говорим нити да пишем, а нарочито не онда када треба нешто да кажем о својим делима. Ако неко хоће да ме упозна као уметника или човека, треба пажљиво да посматра моје слике и да мене и моје мисли покуша да схвати кроз њих", рећи ће Бечлија Густав Климт (1862-1918), тај најзагонетнији сликар и велики провокатор и оснивач Сецесије (модернизма)... Неко о чијем се животу мало зна... неко ко се никад није оженио, а имао је ванбрачне деце (чак троје)... и неко кога сматрају највеличанственијим сликаром... неко кога је красила неисцрпа стваралачка и животна снага... па ипак и неко ко допушта да кроз пукотине сопственог бића из њега исцури сво то бесцен благо... неко ко умире од последица можданог удара... неко ко је све посматрао очима песника и филозофа... и најзад неко кога памтимо по слици "Пољубац"...
У манифесту Сецесије из 1898-е каже се: "Не признајемо поделу уметности на високу и другостепену, на уметност за богате и сиромашне. УМЕТНОСТ ПРИПАДА СВИМА"...
И опет у исто време, на сличном месту, првојануарског дана у 11 сати и 15 минута (па све до 13 сати и 45-50 минута), уз најживописнији телевизијски пренос, који помно прати и преноси скоро 90 ТВ станица широм белог света... новогодишњи концерт Бечке филхармоније, ове 2018-е под диригентском палицом маестралног Местра, родом из Напуља - Рикарда Мутија, коме је ово пети наступ овде, а који преко 40 година успешно сарађује са овим оркестром (прве почетке имао је далеке 1971-е)... Маесто Мути је и почасни члан Бечке филхармоније... и заиста ове године, не бих рекла да ми се само тако учини: концерт никад лепши... концерт, али и читав концепт, који превазилази до сада виђено и слушано... и који сваке године доноси и уноси по неку новину, па тако нам можда наговештава шта нас све то чека у наредних 365 дана... Тако с пуним правом могло би се казати да је Мути ове године умутио добар музички коктел и тако унео у овај концерт праву италијанску ренесансу... нешто елегантно ново, а музика управо и има ту дражесну моћ да обухвати све оно неухватљиво, несватљиво, а што извире како из саме природе, тако и из сваког људског бића понаособ...
Музика је можда понајлепша област уметности, стога што зналачки вешто користи звук... Ове године умарширали смо управо уз звуке уводног почетничког марша оперете "Циганин барон", дело Јохана Штрауса Млађег (1825-1899)... Породица Штраус незаобилазни декор свега и то са разлогом... Јохан Штраус Млађи био је водећа личност, за чијег је живота класична оперета у Бечу дотигла свој највећи процват и зенит...
Ове године беше то нешто као брза полка - као светлост срца... или полка за све оне некад велике монархистичке свадбене поворке Хазбуршке царевине... галоп као јуриш и захуктавање до висина и крај првог дела...
Валцери што миришу на цветове мирте... или брзе полке као чаробни месец под којим се окупљају нестрпљиви стрелци... или фестивалски маршеви (фест марш)... полка мазурка кроз градове и села... квадрил маскенбал... или валцер црвених ружа са југа... или брза полка сачињена од муња и громова... која се завршава валцером на прелепом модром Дунаву и Радецки марш...
Његов отац био је Јохан Штраус Старији (Штраус Отац), који је у првој половини 19-ог века предводио најзабавнији оркестар у Бечу и тако својим валцерима заслужио огромну славу и популарност... Штраус Млађи није само најистакнутији предствник ове чувене музчке фамилије, већ је и једна од најистакнутијих личности доба и Беча коме је припадао... Вагнер га је називао стога "најмузикалнијом главом 19-ог столећа"... Још није напунио 20 година, а већ је имао свој сопствени оркестар и тамо изводио уз очеве и неке своје композиције... Након очеве смрти спојио је оркестре и наступе проширио и ван Аустрије... Обишао је Европу, а у Северној Америци досегао славу... Од 1863-е предводио је дворске балове Беча... Компоновао је различите облике, који су били богати мелодијским инвенцијама (проналасцима)...
Ипак, највише се препознаје по својим валцерима, па отуда нови надимак за њега: "краљ валцера"... Исконпоновао је чак преко 400 велцера и тај облик је усавршио до огромне класичне вредности... Најпознатији су: "Бечка крв"... "Приче из бечке шуме"... "Пролећни звуци"... А по особености своје лепоте издваја се валцер "На лепом плавом Дунаву"... То су најпознатија класична музичка дела те врсте... А сву ту музикалност коју поседују те музичке форме, као и прве препознатљиве тактове могли смо данас чути... Ремек-дела...
Тако је заслугом Штрауса Млађег (Штрауса Сина) валцер постао саставни део и оперета... Он је компоновао оперете у зрелом добу свог уметничког стваралачког генија и тако нам подарио репертоар у рангу великог класичног узора... По њему музика је најважнија копча (спона, карика) у оперети, а посебна пажња даје се и карактерним ликовима... Тако бечки новогодишњи концерт није само пуко музицирање и свирање на угланчаним инструментима, већ је ту и акценат на личностима од незаменљивог историјског значаја, на причи и причању...
Својим надахнућем искомпоновао је такве мелодије које су освојиле публику и свет... Тако имамо његове најистакнутије оперете "Циганин барон"... "Ноћ у Венецији"... "Слепи миш"... Ово су непролазне вредности које још трају попут најлепшег тријумфа широм светски познатих сцена...
Музика је као и песништво... Музика је поезија и игра, па отуда уз овај концерт данас и сав спој костима и балета... бечке фреске... има и обнажених фигура по тим прескупим златним таваницама... као и стубови које прдиржавају опет обнажени... Музика и јесте она раскопчаност људске душе и срца... Национална библиотека... Књига... Књиге... Библиотека као највећи музеј уметности, писмености и литературе... Културе... Храм стваралачког ума и духа... Стубови велике Бечке школе... Овога пута Сецесије и модернога духа...
Цветни аранжмани, вероватно из Сан Рема... у предивно нежним розикастим тоновима... И краћи филм који увек исприча најлепшу бечку причу... са свим историјски битностима... Тема бечка Сецесија и најистакнутији представници исте... Архитекта Ото Вагнер заузима централно место у тој причи прелепих здања и фасада, кроз коју нас води млада девојка, која на свом двоточкашу (бициклу) попут музике лепрша кроз све то, а притом у блоку скицира и посматра... а онда среће једног по мало трапавог младића, са којима на крају открива музеј изузетних уметничких вредности... и заједно се диве лепоти Климтових слика... Један леп инструмент овога пута: хармоника...
Следећа битна личност ове модернистичке приче јесте Коломан Мосер, који је истакнути сликар и графичар, познат по својим нацртима за новчанице и поштанске марке (отуда су амбијент пошта и банка, као и црква са мозаицима и витражима)... Музеј Белведере - прелепа барокна палата (уметнички музеј), где су уметничке слике великана: Густава Климта (познатог по слици "Пољубац") и Егона Schiele, који беше несхваћен због својих порнографских слика, па је хапшен, устрељан, да би на крају подлегао шпанској грозници...
Ево како је 1907-08, дакле пре 110 лета настала ова препознатљива слика... Климту се један гроф обратио уз молбу да га овековечи са својом вољеном у тренутку пољубца... И тада је донео медаљон са њеном фотографијом... Климт је прихвтаио поруџбину... Но када је гроф дошао по слику упитао је сликара зашто се на платну њихове усне нису још дотакле и спојиле у врелини страсти... Климт му одговара да је приказана жеља пре ужитка и тим одговором гроф остаје прилично задовољан... Гроф одлази на свадбени пут, а девојци се допала слика тако да је пристала на брак... Међутим, нешто после тога Климт је објаснио тајну настанка такве слике најближем пријатељу... Тада је схватио да се заљубио у девојку са медаљона, па је осликао мучне тренутке ишчекивања пољубца... Тако се осветио грофу... Златно сребрни занос... и једно од најбољих дела модернизма...
Кроз други део концерта, који започиње оперетом "Бокача" Франца фон Супеа... уживамо у призору предмета од порцелана (вазе са мотивима цвећа и птица, као и мање људске фигуре), који се у чаробним калупима изливају по рецептури и традицији дугој 300 лета... присећање како је свечано све изгледало у време венчања Рудолфа и Стефани... а онда искачу балетски играчи, дочаравајући својом скакутавом игром извијени попут врата белог лабуда, лепоту приватне железничке станице... Најлепши ново уведени инструмент овога пута - цитра... и тако су ти умилни звуци испричали шумску причу препуну народне мелодије... И на трен препознатљиво здање из времена најтужније царице Сиси...
На крају концерта, 3 уобичајена биса за почетак некаве Нове и увертира за нешто много боље у 2018-ој... уз новогодишњу честитку Маестра и оркестра, као и допуштено тапшање публике уз трећи бис, познат као "Радецки марш"...
Нема коментара:
Постави коментар