Ћутање у смирај ноћи
донесе ми мирис шипке ваниле
док прелиставам присећања
и тако журим непомично
у тој непрекидној намери
да бар мало искосим рамове
који тако праволинијски висе
над прозрачним сводом
по диктату твоје воље...
Ћутање које траје без одзива
у дану монотоних октобарских киша
и способност збијених енергија душе
у опуштености до гуше
које би неми посматрачи избрусили
воденим папиром, као бег у
монолитно пространство и
не слутећи наше неписмено
пијанство, што тако наметљиво
подрива сваку мисао, реч сваку...
Ћутање наспрам хладноће твојих
равнодушних говора, отрже се
ко псето с ланца, о јесењем
труљењу, па то као да није
довољно и не ублажи зимску
пасивност, која нас замрзава
до озеблости сваког погледа
или је покушај у бесконачно...
Ћутање где смо похранили чежње и снове
као бритко опустошење са мноштвом
ожиљака и рана, по чијој пучини
бескрајности сад отужно зажуборе
виолине, непробојним шумом туге
са твог каменог срца...
24 октобар 2017
Нема коментара:
Постави коментар