У недељу другу - Томину, на празник Преподобног Тита Чудотворца у 7 сати и 45 минута крећем (можда не више као неверни Тома)... Опет након 15 лета Господњих, по четврти пут у походе Чајничкој красоти... До тамо ми треба да пређем мало преко 130 километара у само једном правцу, а уз мала застајкивања, разгледања, придржавање брзине и ограничења стижем за 3 сата и који минут више...
Чајниче има помен стар преко 500 лета, па ипак не зна се тачно како је ово место (омалено насеље) настало, нити ко је његов оснивач. Ово је на први поглед јако забачено место у некаквим врлетима високих босанских гора. Дели га свега 20-ак километара од Горажда и 52 километра од Пљеваља. Опасују га брда Цицеља и Чивчи, а кроз крајолик протиче речица Јањина. То је теснац умештен у некакав процеп великих стрмина и узаних пространстава, тако да помисли човек како је овде све изгубљено... Или пак скрито у шумама сурих планина...
Најврлетнији и најотписанији простор скрива, памти и чува своје вредности и реткости... Тако у Чајничу два храма Стари и Нови, а у ризници музејској чува се књига руком писана староставна несмал 500 година стара "Пролог", у којој је дат краћи опис житија светих. И баш на корицама те књиге рукописне стоји записано прво помињање Старе (прве) цркве у Чајничу још у 15 веку (1492-е године Господње; то значи да је ова црква постојала пре ове године, још раније; а ово је само најстарији помен о истој)... Тамо сам питала где је та књига, јер је никад нисам видела (ни 3 пута када сам овде долазила у великим организованим ходочасничким групама, а још мање данас када за своју душу земљом овом ходим)... Речено ми је да се то чува у музеју, који није могуће видети и за који се морају набавити посебни благослови (дозволе, допуштења)... итд... Тужно је то мени, па ипак живимо и трајемо ускраћени за много што шта... Обе цркве су посвећене Успењу Пресвете Богородице и тај празник торжествено славимо 28 августа...
Више описа о Чајничу даје нам велики турски путописац Евлија Челебија у 17 веку, који је ово место походио 1664-е године... Велики светски путописац рећи ће да је ово "тако чудновато место, валовито и брдовито", како признаје - такво још нигде није ни видео... "Окружено је великим брдима са огромним дрвећем и са страшним понорима"... Тако ово место може изазвати у оку посматрача "истовремено весела, опасна и страшна" осећања... И опет ту има по опису Челебије "предела са воћњацима и правих рајских башти"... Овај шехер (варош) имао је "5 муслиманских и 3 хришћанске махале, 700 великих и малих једноспратних и двоспратних зграда... башта, авлија... 50 воденица, 3 медресе, 5 мектеба (села), 4 дервишке текије, 3 хана, имарет (кухињу за сиротињу), један храм и око 200 дућана (јер их није избројао до у танчина)"... Можда ће рећи да су Челебијина набрајана претерано преувеличана, но описи су му врло тачни, живописни и прецизни... Кажу како Челебија, а ни неки претходни француски путописци не дају помен о старој цркви у Чајничу (можда зато што је Стара црква била мала, неугледна и закопана скроо под земљом)...
И тако од вајкада овде живљаше живаљ честит, уљудан, љубазан, гостољубив, побожан, ревностан... Услед учесталих ратовања Турске крајем 17 и почетком 18 века Босну стиже "сиромаштво, скупоћа, болест и беда"...
Деветнаести век обележиће многе неплодне и неродне године, праћене глађу, скупоћом, болестима, недаћама и бригама... И тако живаљ унутра овога узаног, неплодног и скученог простора још више је скљештен и прикљештен... Таква судбина понављаће се кроз историју овог краја јоште...
Црква је скромног изгледа, простог облика и дубоко укопана под земљом, па при уласку у њу осећа се неописива хладноћа (као она гробна)... Биће да је најстарија црква разорена приликом освајања Чајнича од стране Турака... Данашња Стара црква има правоугаони облик у својој основи. Једноставне је и спољашњости и унутрашњости. Грађена је од ломљеног камена и малтера. Дужине скоро 15 метара и ширине мало преко 6 метара (тачније 14, 80 x 6,20)... Висина је 5 метра...
У вихору Другог светског рата у ноћи између 11 и 12 априла црква је пострадала од непријатељске експлозије и тада су остали да штрче огољени зидови... Црква је 1946 обновљена веродостојно свом оригиналу, а једино је кров мало издигнут... Окречени су измалтерисани зидови у бело, а 20 јула 1946 цркве је освештана...
Ова црква имала је неколицину вредних и заслужних свештенослужитеља од 19-ог века, па на овамо... Вредно је помена име Лазара Комадиновића, великог књигољупца и колекционара књига староставних, који поживе све до 1841... Њега наслеђује на истом положају син Танасије Тане Комадиновић за чије време је сазидана Нова црква у Чајничу... Трећи наследник ове парохије јесте Патрикије Комадиновић (Лазарев унук), за чије време је озидан камени звоник на Новој цркви. Он је поклонио све дедине вредне и ретке књиге... Последњи из ове лозе беше Гаврило Комадиновић, но његова служба беше у заборачкој парохији, а не овде... И он је поживео до 1935... Овде је на служби био и сабрат рачански Василије Домановић...
Нова црква сазидана је 1863, и у њој се данас чува чудотворна икона Пресвете Богородице Чајничке... Радови на подизању Нове цркве и светиње започели су 1857, а све је окончано 1863 (за 6 лета)... Као неимар помиње се Петар Тодоровић из Велеса. Он и његови мајстори украсили су иконостас иконама и резбаријом, а такође су израдили и зидне фреске (слике)... На црквеном улазу записано је да је црква освештана 1863 за време митрополита босанског Игњатија... Нова црква је јако необичног и интересантног изгледа, а у поређењу са Старом црквом импозантна је и по величини... Правоугаоне је основе... Зидови су од тврдог камена, а делимично ту је заступљена и шупљикава седра... Интересантан је кров од чак 18 кубета (мали и велики, полулоптасти небески сводови)... Од цркве одудара звоник који је саграђен у раздобљу од 1893 до 1897 (за 4 лета)...
Ова црква страдала је од многих земљотреса и том приликом пуцали су њени сводови, зидови... У вихору Другог рата Италијани пале експлозив у порти, што ће изазвати оштећења на крову Нове цркве... Начета рупама кроз које је прокишњавало у ноћи између 26 и 27 марта 1946 урушено је неколико кубета... Након ове експлозије у светињу упадају непријатељске пљачкашке казнене експедиције и дивизије са циљем да похарају драгоцено благо... Обијена је црквена каса, однете сребрне и златне драгоцености, накит и папирни новац... Срби (чак жене и деца) изнели су из цркве књиге и предмете да спасу што се спасити да...
Икона је склоњена у једну српску кућу... Осам људи преноси икону у цркву у село Стречање у Санџаку. Један свештеник хтео је да икону до проласка рата склони у Београд, али се паметан народ томе успротивио и икона остаде са народом и уз народ... Из Стречња икона је склоњена и скривена у једну пећину. Но, пошто је икона имала скупе златне и сребрне окове из пећине је премештена у село Слатину код Фоче и смештена у тамошњу цркву из бојазни да је неко не похара. Онда је пренета у село Трпиње и ту остаје до краја рата сривена у једној малој пећини... Ту се народ уз свештеника понекад окупљао, а у пећину омалену улазило се на коленима... По завршетку рата икона је враћена на своје некадашње место у Чајниче...
Напуштена зјапила је ова светиња преко 10 лета... Онда је отпочела акција за обнову исте у време рачанског сабрата Василија Домановића, вредног, истрајног и пожртвованог трудбеника у винограду Господњем... Беше то у време митрополита дабробосанског Нектарија... Пројекат је урађен од стране архитекте Момира Коруновића из Београда, а на пројекту је сарађивао и архитекта Душан Милосављевић, који је радове извео доследно ранијем изгледу... Урађен је нови иконостас у дуборезу од ораховине. Иконе је осликао уметник Рус Иван Мељников из Битоља у византијском стилу...
Кажу да се Чајничка икона у овој светињи чува "од незапамћеног времена до данас"... И тако је Чајниче од вајкада заветно место највећег православног ходочашћа... По народном и црквеном причању (предању) ова икона је једна од 3 сличне иконе које је осликао Свети јеванђелист Лука (две су у Јерусалиму и Хиландару)...
Икона је давно приспела у манастир Бању код Прибоја... Припадала је Немањићима, а онда ју је цар Урош поклонио манастиру Бања, након свог излечења... Икона је ту почивала све док нису спаљене мошти Светога Саве на Врачару. Одмах после пљачкања манастира Бање, један сељак је из пламена и ватре спасио икону и пренео је преко Лима и донео у Чајниче... Похрањена је у Стару цркву где је почивала 370 година, након чега је пренета у Нову цркву. А када се 1868 пронео глас о обнови манастира Бање и да ће икона бити враћена опет тамо побунило се цело Чајниче, а Муслимани чајнички су хтели чак и оружјем да бране ову светињу... Тако и Сама Свецарица Чајничка изабра ово свето место свога чудотворног деловања од тада, па све до данас...
Икона је јако стара... Осликана је на дрвеној дасци са обе стране... На предњој страни Богомајка са Христом у руци, а на полеђини је Свети Претеча Господњи Јован Крститељ који десном руком благосиља, но лик је потамнео од старости и многих пожара... Оков за икону урађен је од стране кујунџије Ристе Андрића 1868... При овом послу он се 3 године затворио у кућу док није израдио ово ремек дело... У металној круни Богородице стајао је украсни дијамант величине мањег лешника и још неколико ситнијих, али су све њих повадили и однели официри и војници чувене зле "Вражје дивизије"...
Овој светињи притичу сви. Не само Срби, већ и Муслимани, римокатолици, Јевреји... Овде долазе невољни и вољни, ожалошћени и радосни, болесни и здрави, исцрпљени и снажни, грешници и покајници, сами и остављени, заборављени... Ова икона свима помаже... Ожалошћене утеши, болесне исцели, прогоњене заштити, сиромашне нахрани, очајнима породи наду, грешнима пробуди покајање, залуталима укаже на пут истине праве и правде, убогима покровитељка буде, а врагу се противи сваком... Њена чудеса и доброчинства су неизбројна и неизсказана... О томе сведоче причања са обе стране Дрине... Пред њеним светим ликом најмртвији дух оживи и опет се препорођен човек изграђује, роди и ствара...
Обновљена Нова црква освештана је од стране Патријарха Германа 1959 на Малу Госпојину. Године 2007-е у порти је озидана чесма са 3 славине (украшена мозаицима са ликовима Мајке Божје и светитеља Крститеља Јована и Светог Василија острошког)...
И тако сваког 28 августа славимо Чајничку Дародарилицу, која чудесима свим оним и овим прославља Христа Спаситеља и тако нас освештава Његовом искупитељском Жртвом за све векове векова неизмерним радостима славе царства незалазног, непролазног... Спашава душе наше као најдрагоценије ризнице дате нам још од Постања... Обдарује нас милошћу свевишњом и проси у име нас благодати Духа Светога... Истином нас просвећује и тако освећује... Зато Њено име са највећом вером помињемо и пред Њеним светим непомућеним ликом се клањамо...
Слепцу вид да отвори... раслабљеном снагу да поврати... тужног да утеши... покајаног да очисти и окрепи... Под Њену заштиту да станемо... Похвално да јој се зарадујемо... Радост да нам засија из небеског Јој недремљивог ока... И из чисте душе да Јој кличемо: "Радуј се, Зоро нашег спасења, радуј се, Дародарилице, обрадуј нас сваким добрим даром. Амин!"...
Одлазим из Чајнича, радосно тужна и тужно радосна, не слутећи како ће Божја промисао моје прашњаве стопе да управи даље данас... и да ме постави пред питање: треба ли игде да отресем ову прашину???...
Друга јутарња турска кафа испија се на обали дринској, са погледом на ћурпију и Бикавац... и пуштам као и ова ћуприја и отпуштам сав ужас преживљени и претпрљени, оћутани и прећутани, да изнесе и однесе што даље у највеће неповратне дубине из мене и од мене... и да се никад више не устреми илити покуша да свој зао поглед или прст, или било шта друго упери на мене... Испијам горчину најстрашнијих колективних болова и људских понора... пуштам да тек кроз сва она и ова присећања окусим и сладак укус најлепше изолације, унутрашње тишине, непомућене мирноће, ведрине, благодатне топлине и опет тишине...
И прија ми све то, као орлу његова самотна висина... У тој причи и причању где се открива толико новога, али и болнога... И тако успињем се на видиковац, да бацим први орловски поглед и са ових брда, а остаје за касније још једно орловско винуће данас на град Брдо... Да самотан сам орао што над Дрином крвавом лебди... посеченим крилима тај не може да лети... Дух васионе препознајем у свакој капи смарагдно зелене боје и то је у фокусу мог опажања... И док пишем још једном да доживљену лепоту продишем... Успон уз камењар, а уложени труд вреди те орловске перспективе...
Око моста сазнајем шта све још остаде неоткривено... и након видиковца обретох се подно куле... Маркове куле у чије зидине су утиснуте стопе Карљевића Марка... Марко је бар по свим тим легендарним причањима прескакао брзо и вешто са обале на обалу дринску, утискујући што своје што копите свога дората... Рекоше ми да је могуће и овде се узверати неким козјим стазама, но ја их ни у назнакама нисам пронашла... А изложити се ризику склизнућа није вајда...
Следеће одредиште јесте град Брдо... или Брдо град... То је оно високо брдо преко пута првог видиковца... тамо где вијори застава српска и где се блиста бели руски крст подигнут у спомен вечног сећања на изгинуле руске добровољце, као и српске борце...
Пре него се испењем и на тај врх, доживим и моменат најстрашнији (потресем се сваки пут кад угледам гробље, а посебено ово црно гробље од мермера најцрњег и читаво једно гробље уз цркву белу, гробље које прича најтрагичније приче из не тако заборављених 90-их година)...
Тежина таквих рана и оживљених страхова и болова кроз које пролазе сећања и ветрови рата... покопана младост... Злокобна ратовања... издавања... земље продавања... А тамо по обалама оним још неексплодиране мине под земљом стоје... Кроз неке путељке опасно је још увек ходити... прхне ли тек туда крилом лаконога птица нека мала, можда све од праска детонације и у зрак разнесе...
Црква беше закључана па о њеној унутрашњости не умем словити... И свуда сретнем да приупитам неког добронамерног и срдачног па и ту... и тако сазнајем лакши пут којим се стиже подно Крста... на град Брдо... Успон је тежак, но ипак успуже се човек и ту лако...
Једино у повратку треба водити рачуна... Терен је клизав од силних ситних шкриљаца... Стрмина је, па проклизава... Погледи који одатле пуцају вреде и једног претрпљеног страха или можда чак и висинске вртоглавице...
Свелепота једног доживљаја... И овај вис савлађујем... кад након оваквих утисака упита се човек треба ли овакву лепоту одболовати и исплакати... Мишљења сам да итекако треба!!!...
Свуда топло, лепо и пријатно време... Тара нас дочекује хладноћом и са капима априлске кише... Тако нас је и на пут отпратила...
Процват чудеса... Јеремичак и црњуша (врес)...
Повратак у орловско гнездо после 16 сати... уз бесконачну захвалност Мајци Чајничкој Красници која својим ненаметљивим и тихим шапатом, без много речи све потребне видике ми раскрили, нека врата затвори, друга потребнија отвореним остави... и што ме као никад и нико најсрдачније прими и дочека у тишини оној небеској, кроз коју се још само препознаје сваки одблесак светла...
Опрости што је моје чело чекало 15 лета да се Теби Мајко захвали и уз икону твоју прислони на стуб Твој наслони... и толико мучног истрпи... и да на мртво заћути...
Нема коментара:
Постави коментар