Свака наредна данашња и садашња песма, јесте само моје унутрашње немо растојање од последње две исписане и забележене песме... Сво оно унутрашње пропадање моје две укрштене илузије и сво оно распадање моје две тек замишљене измаштане лепе идеје... Но, ја ћу управо ту данашњу и садашњу песму, сачувати кроз присећање и памћење тренутка за вечност... Враћам се у тренутак када од свега беше само прошли бледи осећај... Надоградићу на темељима ноћи све случајно нађене трагове јутра... Суморних осећања ја се не страшим више, јер то су само бледе флеке неприметне прошле сенке... Кључна реч, моје данашње и садашње песме, јесте - СРЕЋА... И нису то више раскомадани делови Среће, сечене на парчад, већ то јесте правовремена Срећа за сву вечност - свевечност... И зимско сивило и туга, беху само нешто привремено... Ова Срећа јесте постојана и најпостојанија икада... Ништа ту нема као предмет унутрашњег мучења... Та Срећа јесте без тегобе и бола... То је срећа неизрециве Љубави... Ту ничег нема краткотрајног и привидног... Све јесте одједном Љубав и Срећа... У тој и таквој Срећи, живот се више не осипа... Живот се не троши... Живот се не расипа... Живот не отиче... Живот се не отима... Живот не нестаје... Живот не ишчезава... Живот се не дроби... Живот се не комада... Та срећа и Живот невидљиво и видљиво сапостоје... Зато песму данашњу и садашњу тежим да посветим том памћењу и сећању... И због свега тога из мене видљиво и невидљиво испадају сва ова мала слова, кроз која, као кроз продужено трајање и певање, долази опет и опет, изнова - СРЕЋА...
