Жедни путници
како оћуташе заводљиво
док корачаше преко
пешчаних пустињских дина
у жубору пресахлих кладенаца
у тескобним бедним хаљинама
кроз бесконачност
Сунцем вишњим Реч вођена
у времену и бескрају
Реч место прве капи воде
нестварна и безбедна
да можда опет дошапне и
подсмех у навечерје празника
с миром неким отпусти
као у заборав јутра разапне
преко плаветних небеса
без лика затрпана тишина
у призвању тек мисао начета
као зрнце пустињског песка
на згрбаним непцима
жедних путника...
Нема коментара:
Постави коментар