Моја лаковерна пут, истргнута из заједничког контекста, испред себе као да распростире бескрајне шарене ћилиме и сада можда у неверици негде цвили...
Тужан је бескрај по коме само још небеска тела броде, а све са замахом до неслућених космичких висина и стално на удару прождирућих црних рупа...
И Сунце постаде поприште нових променљивих олуја, када га загонетно расцепкају на што ситније даље дељиве метежне комаде...
На удаљености трептаја дужине једне светлосне године, кроз сочиво оштећеног телескопа, као да назирем милионе нових космичких сазвежђа без мане и броја...
И моје лаковерно ништавило, као да ће освежити миришљави облак звездане прашине, принет попут димне жртве свепаљенице...
И док ћутим без гласа, и певам без речи, ван простора и времена, бачена у космичке висине, у свепростарнство недокучивог плавог пространства, као ван тела и лаковерне пути...
И постојим ли тек горе, у једној незнатној малој честици Велике Васионе, ја исклијала клица прашине и магле, избачена из сопствене свести...
Сапостојим ли још негде осим у зрну и зрнцу, обликованом из ничега, као новосаздано парче земљаног штофа, што га ветар лако за ноћ опара и киша јутра благодаћу тек ороси...
Нема коментара:
Постави коментар