Синоћ су небеса проговарала милијардама кишних сузастих капљица - тим невидљивим речима свог кишног милозвучног песмотворенија... Беше то причање кроз заблистале ћутљиве капи кише, чије је присакупљање на длану земаљском, било више него речитије од сваког говора људског... И у моје људско срце, капнула јесте кап те свепобедничке благодатне кише, у ћутању многомоћном и преслатком, а све у часу малог созерцања Радости Живе и Велике... Свака кап кишна, једна је песма и певање једно, божанско и чисто, саображено у хармонији овога и онога света... Исписивала су небеса по таблицама мога људског срца сву ноћ, капљицама кишним, своја мистична значења из вечно несазнајних дубина... У своје људско срце, сабирам сваки пут кад лију кише, као у плетену корпу од врбовог прућа, све те капи кишне као најчистије Речи... Свака кап као да постане једна и нечија суза, што засветли у тами ноћи... Но, моја суза више није... Кап кише као невидљиви додир небеса, у коме се непресатно наслађује прашина, Љубављу јачом и слађом од живота... Љубављу која љуби управо оне неправедне, недобре, одвратне, гадне, губаве, грбаве, најружније и ружне... Љубављу која љуби ругобе... А у само једној капљици сузне кише, бесконачно радости, мира, живота и тишине... До пред зору, излише се капљице кишног благоухања, које као да оплакује или оплака, тугу свих уплаканих и тугу свих тужних... Моје оплакивање и туга није била... Биће да су плакала небеса честито, због негде и некад згажене Правде... И киша као да је опет и опет откључала носталгију за исписивањем бележнице...
Нема коментара:
Постави коментар