ЈА - А. С. ПУШКИН (најкраће о самом себи)...

Родио сам се шестог дана месеца јуна 1799-е године у Москви, у породици средњег племића, која је оскудније стајала са много чиме, па и са новцем... Са већ 11 година послат сам у Царско село те 1810-е године, у један интернат... Ту пишем своје прве песме - своју прву поезију, која је додуше сва о мени... Био сам препуштен несталности овоземаљског живота...  Увек сам бивао у неприликама, тражећи поваздан иоле пристојан кров над главом... Покаткад су моје сеобе биле изазване и прислним сплетом околности... Већ са 18 година постао сам јако сумљичав ондашњој власти и то од часа када сам публиковао своју нову песму под називом "Ода слободи"... Четири године провео сам на положају секретара при Министарству иностраних дела... Било је то од 1820 до 1824... Но, због мојих "револуционарних" стихова, протеран сам из Санкт Петербурга на југ... Отпустили су ме из службе ... Прогнан сам на имање својих родитеља у Михајловско... Тиме није све завршено... Био сам под присмотром ондашње власти, као и тајне полиције... Покушао сам да бежим, али се и то завршило пропашћу... Био сам изолован и осамљен... Пошто сам похађао "наставу чистог атеизма", сада сам почео да се интересујем и за ислам... Тада настаје оно моје чувено дело "Подражавање Корана" састављено од 9 песама... Био сам не само прогнаник, већ јако изнурен и  уморан... Изненадила ме вест о смрти цара Александра Првог... Трагични комад "Борис Годунов" написао сам у овом свом сеоском избеглиштву... Тек ме 1825 године помиловао цар Николај Први... Године 1830 објавио сам роман "Евгеније Оњегин"... Од 1826 до 1833 године објавио сам највећи број мојим написаних дела... Тако сам постао створитељ модерног руског језика и прокрчио пут Чехову... Тачно да сам већ са 30 година писао тако много о досади, смрти и меланхоличним расположењима... Плакао сам... Последње своје сузе, искапао сам тог 10 фебруара 1837 у Санкт Петербургу... Гледала ме супруга и моје четворо деце... Тога чудесног дана, изашао сам на тај кобни двобој, где сам часно и пострадао у својој 38 години...          

БОЖАНСТВЕНИ ДАНТЕ...

Дуранте Алигијери, скраћено назват Данте, рођен је у прелепој италијанској Фиренци једног пролећног дана године 1265. (између 18 маја и 17 јуна) у знаку Близанца (астролошком знаку који даје "књижевне и интелектуалне моћи"), у племићкој породици од оца Алигијера Алигијерија и мајке Дона Беле... Врло рано остаје сироче: са 10 година губи мајку, а са 18 оца... Најпре се верио, а потом и венчао са Ђеном (Ђемом) Донати, са којом је изродио четворо деце... Мада, од његове девете године једина и највећа неузвраћена љубав беше нико други до Беатриче Биче... Данте је похађао и студије права у Болоњи... Изучавао је и филозофију... Бавио се и проучавањем теолошких дела... Познато је и његово страствено бављење астрологијом...  Књижевник Брунето Латини постаје велики Дантеов учитељ, захваљујући чијем утицају се и Данте обрео у политичким водама... Нашао се на неким пословима при градској управи Фиренце... Но, када је дошло до поделе грађанства на беле и црне, Данте стаје на страну белих, који су се залагали за што већу самосталност града Фиренце и изузеће испод руке папе Бонифација који је волео у све да се меша, као и противљење томе да Фиренцом завлада једна фамилија... И док се Данте позабавио код папе у Риму, у Фиренци се дешавају неочекивани преврати... Наиме, Фиренцом су завладали црни... Они су потом одсутног Дантеа осудили прогонством из места рођења, одузели су му све градске позиције и права, осудивши га на велику новачну казну, али и на смртно спаљивање, наводно због финансијских малверзација и узимање мита... Од ове 1302. године почиње Дантеова нова животна етапа луталице... Никада се није вратио у родну Фиренцу... Трагао је за скровиштем у многим градовима: Форлију, Верони, Падови, Болоњи, Луки и  од 1319. Равена... Своје најпознатије и последње књижевно дело "Комедију" започиње око 1306. године... Тек после два века ово дело добија свој данашњи назив "Божанствена комедија" захваљујући Бокачу... Данте умире у Равени између 13. и 14. септембра 1321. године, од маларије са напуњених 56 лета... Овај велики италијански песник, сахрањен је у Равени... Био је члан Еснафа видара и травара, јер су његови стихови били врхунски мелеми за душу и тамо је евидентиран под именом "фирентински песник"... Израстао је у великог песника надасве одличних квалитета, али је исто тако на властитој кожи поднео немилосрдне ожиљке прогонства и одбачености... Иста судбина задесиће и његова књижевна дела... У писању је доиста налазио саму срж свог опстанка и постојања... Био је поклоник и члан тајног друштва новог правца познатог под називом "слатки нови стил", који су писали и рецитовали песме у славу жене... За њега кажу да је био "необично речит"... Иако покаткад "гладан и поцепан" није одустајао од писања... За њега још кажу да беше средњег раста и малчице згурен... Одликовао се лицем дугуљастог облика, које је красио нос ко у орла и два крупна ока... Вилица му беше јака, а на њој се истицала "доња усна"... Коса му беше густа и коврџава... Имао је таман тен... Чак кажу да је носио и браду... Но, увек његово лице красила је замишљеност и сета...