РЕЧЕТОЧАЦ...

За љубитеље мртвих тишина...  Испишем, напишем, запишем, допишем и опишем РЕЧ... Сваку РЕЧ узлаза или РЕЧ за пењање каменим степеницама тог узвишеног храма мудрости, за певање када се РЕЧ роди као радост робу стварања или отварања надахнућа... Из разума уздиже се пренаглашена сила РЕЧИ... И РЕЧИ извија и саставља Поета испитивањем унутрашње красоте, у блеску једноставности, у раскоши велелепности, у јасноћи и чистоти, где РЕЧИ не морају више бити пуне сладости, а ни исечак времена улепшан вештачком лепотом путем тајнописног исказивања... Поруга јесте РЕЧ са прекором љуто изречена...  И тако Поета јесте најближи рођак доброг ритора, кога законитости ритма више обавезују и приземљују, а који допушта себи покаткад нешто више слободе при уметничком приказивању... Тако Поета и ретор вазда пријатељи и на махове слични, кроз сво то описивање или приказивање, кроз приповедање или најнепосредније изражавање РЕЧИ... Лепота говора њихових слова и бистрина ума, јесу оне узвишене капљице мудрости из пребогатог врела РЕЧИ... КрасноРЕЧИвост разумска... Јасни су и смисао и ритам и свака стилска фигура, па чак и кад нису увезани пред величанственим природним зраком вечно успаваног Сунца, а и Срца... И Песник тек напослетку саставља своју хрисовуљу и онда је брзином светла рукопише... То је повеља запечаћена златним капљицама суза, крви и зноја... И напише ли прву строфу, опази да није њоме више задовољан, па пише неку трећу варијанту... Извор стварања који је опустошен свео и замро... И са временским дугогодишњим паузама нема више места за ону надолазећу мисао којом се све завршава... Уморан Песник без песме једино ћути за неке вечне спомене и на све веће временске размаке, нити пише, а нити дише икад више...