МАЛА ОДА ШАНТИЋУ...

Ти коме је свако Њино пријатељско писмо било необично драго...

Ти искрена радости истините Искре и правдо чиста и надо света и свела...

Ти особити у поштовању и поздравима пријатељски окренути Њима...

Ти умором неуморен и молбама несатрвен, болом и јадом храњен...

Ти вечитим патњама милосрдно храњен и кукавицама лажно брањен...

Ти увек одан и никад душманима продан...

Ти Зори вечито песмом остаде благородан...

Ти непокоран...

Ти...

"СЛАМКА МЕЂУ ВИХОРОВИМА"...

Песничка мисао опет и опет јесте она несавршена реч трошна у дане кишне априлске хладне и споро пролазне поразне...

То као да песничко биће неким мучним умором истрајава кроз кривудаву линију на обзорју оне сугестије...

Је ли песничка мисао уморена несагласјем свих варљивости, свих сновиђења, свих илузија и свих хтења...

Да ли је Песнику икада довљно нанесено и нането - патњи, зала, несрећа, мука и бола...

Нали Песнику у крчаг још коју кап горких клетви, а Песник ће на клевете ћутњом да вечно зажмури и заћути..

То је  трагичност твог бесмисла и безизлаза Песниче...

Још једну песму бола проспи, простри, напиши и запиши...

Јер данас ни утехе, ни сигурности, ни јасности бар неке...

Песниче нове муке и патње претрпи...

Ново распеће на жртвенику новог доба издржи...

Поезијо песничког разочарања не умукни...

И више се не зна откуда тај умор у Песнику, јер све што као вода или киша надолази на Песника - без разлога јесте и смисла...

Ни Поезије, а ни воље као да нема више...

Кад ће бити боље...

Потоци више не жуборе...

У жаришту данашњег контраста рву се светлост и сенка тамна...

Песничка стварност и хоризонти плавих снова...

Свемир јесте круг у чијем центричном оку Песник умире певајући и пева умирући...

Светлост љупка и неокаљана иако учаурена као поток још негде тече...

Песникова песма некад беше - Сунце, дрво, цвет, пчеле и ведар дан...

Песник мора након свега умрети напуштен, разочаран, унижен, остављен и беспрекорно сам...

на Благовести, 2015.

РАЊЕН У СВОЈА РЕБРА...

"Као пеликан птица рањен у своја ребра, Речи Божја, оживео си своју умрлу децу, искапивши им струје живота".

Дивљење зачетнику модерне, том узнемиреном трусном сензибилитету свих његових песничких стихова и дивљење тој многовековној истрајности управо његових нових изражајних норми, што потресају душу уметности и уметност душе... Јер, ако су нам чувства одједном невина  и чиста, вечно пријатељска, онда их у данашњем духовном клонућу, мистично принесимо на унутрашњи свети жртвеник човекове душе пламене и живе... Наш индивидуализам и песимизам обележиће век жучи, оцта и распећа... И не љубисмо један другога, а нити се љубисмо међу собом и не имадосмо тог довољног вољења између нас самих у том тражењу нечега или свачега новог... У бежању од стварности није се уплашило срце наше, што у нама и даље откуцава импулсима вечног живота и из кога Реч проговара... Јесте, наше баште и вртови јесу сада све оне подрезане винове лозе без плода и усахле смокве... При истицању Речи и чувства, као у неком немању изговора и са жалосном испуњеношћу срца, радост наша остаје вечно неиспуњена... Наше речи изгнане и несачуване, заплакаше и заридаше - остављене... Трском нас тукоше залуд по глави и ругаше нам се својим говорима красноречивим... Ми нисмо немо оћутали претпљену суровост вођени путем бола... И не, ми више нисмо жедни и нема потребе да нас поје оцтом и даље... У свету нашег субјективног и ирационалног ЈА, жалост ће се можда опет окренути на радост, при чему ће се зарадовати и срце наше, а онда ће се сви разбежати на своју страну... Бићемо радошћу, песмом и мелодијом неком новом испуњени у себи... Новим уметничким средствима и формама, опеваћемо нарицаљке тог горког сузоточног ридања... И плач, уцвељеност, заплаканост, сву жалост, тихи плач, као птица пеликан рањена у ребра... Разноврсни су мотиви наших тешкоћа, тих неутешних туга, страдалништва, умирања, претешких и неисказаних болова, поруга, немоћи и умора... Одсуством сваке такве наде, радости и весеља, срца су нам рањена и испуњена болом... Ми смо она разапета утроба, измучена  и скрхана од болних уздисаја... У нама је угашено светлости врело и потамнео је златни лик Светлозрачног... Извор суза у рањеном сузном оку из кога кише лију горко плачући пресвисле од неког бола - скамењене и сломљене... Ране од мача што прође кроз срца наша... Образи изложени ударцима и лица окренута на пљување... Радост се више неће коснути наших срца... У промрзлој деци више не струје оне капи вина и искре живота...