РАЊЕН У СВОЈА РЕБРА...

"Као пеликан птица рањен у своја ребра, Речи Божја, оживео си своју умрлу децу, искапивши им струје живота".

Дивљење зачетнику модерне, том узнемиреном трусном сензибилитету свих његових песничких стихова и дивљење тој многовековној истрајности управо његових нових изражајних норми, што потресају душу уметности и уметност душе... Јер, ако су нам чувства одједном невина  и чиста, вечно пријатељска, онда их у данашњем духовном клонућу, мистично принесимо на унутрашњи свети жртвеник човекове душе пламене и живе... Наш индивидуализам и песимизам обележиће век жучи, оцта и распећа... И не љубисмо један другога, а нити се љубисмо међу собом и не имадосмо тог довољног вољења између нас самих у том тражењу нечега или свачега новог... У бежању од стварности није се уплашило срце наше, што у нама и даље откуцава импулсима вечног живота и из кога Реч проговара... Јесте, наше баште и вртови јесу сада све оне подрезане винове лозе без плода и усахле смокве... При истицању Речи и чувства, као у неком немању изговора и са жалосном испуњеношћу срца, радост наша остаје вечно неиспуњена... Наше речи изгнане и несачуване, заплакаше и заридаше - остављене... Трском нас тукоше залуд по глави и ругаше нам се својим говорима красноречивим... Ми нисмо немо оћутали претпљену суровост вођени путем бола... И не, ми више нисмо жедни и нема потребе да нас поје оцтом и даље... У свету нашег субјективног и ирационалног ЈА, жалост ће се можда опет окренути на радост, при чему ће се зарадовати и срце наше, а онда ће се сви разбежати на своју страну... Бићемо радошћу, песмом и мелодијом неком новом испуњени у себи... Новим уметничким средствима и формама, опеваћемо нарицаљке тог горког сузоточног ридања... И плач, уцвељеност, заплаканост, сву жалост, тихи плач, као птица пеликан рањена у ребра... Разноврсни су мотиви наших тешкоћа, тих неутешних туга, страдалништва, умирања, претешких и неисказаних болова, поруга, немоћи и умора... Одсуством сваке такве наде, радости и весеља, срца су нам рањена и испуњена болом... Ми смо она разапета утроба, измучена  и скрхана од болних уздисаја... У нама је угашено светлости врело и потамнео је златни лик Светлозрачног... Извор суза у рањеном сузном оку из кога кише лију горко плачући пресвисле од неког бола - скамењене и сломљене... Ране од мача што прође кроз срца наша... Образи изложени ударцима и лица окренута на пљување... Радост се више неће коснути наших срца... У промрзлој деци више не струје оне капи вина и искре живота...