"СЛАМКА МЕЂУ ВИХОРОВИМА"...

Песничка мисао опет и опет јесте она несавршена реч трошна у дане кишне априлске хладне и споро пролазне поразне...

То као да песничко биће неким мучним умором истрајава кроз кривудаву линију на обзорју оне сугестије...

Је ли песничка мисао уморена несагласјем свих варљивости, свих сновиђења, свих илузија и свих хтења...

Да ли је Песнику икада довљно нанесено и нането - патњи, зала, несрећа, мука и бола...

Нали Песнику у крчаг још коју кап горких клетви, а Песник ће на клевете ћутњом да вечно зажмури и заћути..

То је  трагичност твог бесмисла и безизлаза Песниче...

Још једну песму бола проспи, простри, напиши и запиши...

Јер данас ни утехе, ни сигурности, ни јасности бар неке...

Песниче нове муке и патње претрпи...

Ново распеће на жртвенику новог доба издржи...

Поезијо песничког разочарања не умукни...

И више се не зна откуда тај умор у Песнику, јер све што као вода или киша надолази на Песника - без разлога јесте и смисла...

Ни Поезије, а ни воље као да нема више...

Кад ће бити боље...

Потоци више не жуборе...

У жаришту данашњег контраста рву се светлост и сенка тамна...

Песничка стварност и хоризонти плавих снова...

Свемир јесте круг у чијем центричном оку Песник умире певајући и пева умирући...

Светлост љупка и неокаљана иако учаурена као поток још негде тече...

Песникова песма некад беше - Сунце, дрво, цвет, пчеле и ведар дан...

Песник мора након свега умрети напуштен, разочаран, унижен, остављен и беспрекорно сам...

на Благовести, 2015.