На почетку једног од четири вишедневна хришћанска поста, па тако и на почетку овог четрдесетодневног Божићњег сверадосног поста, увек јесте право време да завирим у себе, у своје властите предубоке дубине, па да зачепркам по тој големој пучини свога срца (но свесна све те лепоте самопознања, исто препоручујем и свима Вама)...
Наступа неко посебно време у коме постоји толико простора да се опет сударе и сукобе, ускомешају у мени, а ко други до моје властите врлине и мане...
И знам моје речи као и увек настоје да буду нежне, плахе и благе...
Ја немам толико снаге да моје мане назовем именима страшним као што су греси, пороци и страсти...
Ја их добро познајем у себи, али о њима не желим да пишем и да их тиме даље гојим и храним...
Покушавам да их замрзнем и заледим, па да им дам тако што мање права за постојање у себи (у мени)...
Ја као људско биће имам своје врлине и своје мане, зар није довољно...
Сад на мени остаје да изаберем по својој личној и слободној вољи, шта ће више да превлада или завлада унутар мене...
И у том бирању, изабирам да видим и препознам оно добро, лепо, узвишено, племенито, вредно и позитивно у себи...
Ту достојанствену вредност има свако људско биће...
Треба је пронаћи и препознати, а што није лако...
Но, као и увек у мени гори жеља јака, да победи Доброта, Истина, Љубав и Правда...
Наравно ту су Вера и Нада...
Требала бих да им прикључим и придодам Смиреност, Смерност и Кротост...
А опет све је џаба, ако у срцу нема Милосрђа и Братољубља, Човекољубља и Богољубља...
Но, да би свега тога у срцу и души било, неизоставно мора да се у мени пробуди Храброст и Послушност... Укључујем и Дарежљивост, Трпељивост...
Кроз молитву тек да откријем Истрајност и Ревност, а наравно, Оданост и Верност...
Ја само назирем у дубинама свога срца, душе и ума, ситне трунчице овог непрегледног врлинског мношта, и молим за кап снаге, да у свему овоме још једанпут долично истрајем и узрастем, мало духом порастем...
Нема коментара:
Постави коментар