ЧОВЕК ОД ЗЛАТНИХ ПРИНЦИПА...

Покренута данашња реч на акцију-реакцију, а камоли мисао на размишљање, аутоматски баца сенку на пале борце, пале јунаке и пале жене...

Малициозне (пакосне) бескрилне генијалне идеје, у лепом паковању, пахуљичасто и бесполно лебде око мене...

Ја сам безвучна песма паланке (провинције), коју памћење добро држи и служи, па чак и онда кад јој реч из уста бежи...

Макар није памет у човека кратка, плитка и лака...

Памет је човечја онај богаљ здравља и благородности, што до последње капи, безболно своју пахуљичасту и искричаву слободу подноси...

И о чему да бучемо данас???...

О паду цена или о паду магле???...

Не!!!... Боље да говоримо о томе како је то заиста пасти... Пасти у несвест... Пасти у заборав... Пасти у очај... Пасти у немилост... Пасти на колена... Пасти са власти... Пасти са дрвета... Пасти са коња... Пасти са Марса... Пасти са ногу... Пасти са снаге...

Но, има и још нека другачија врста падања...

Пад авиона... Пад температуре... Пад на испиту... Пад звезде... Пад златне монете...

И да ли је штакор водени, мрки или путнички, готово биће исто, као кад би на овај дан сели за округли сто да анализирамо, да ли је од свих ових падова, напад епилепсије страшнији???...

И да ли су здравије овсене или кукурузне пахуљице???...

Лепше, а и здравије у атмосфери би сигурно било, да нам ипак сада веју пахуљице крупне снежне беле...

Ни принчеви, а ни принцезе, већ људи од златних принципа, за које одавно одважно кажу: Е, то су људи од златних принципа...

Тако је то у већини свих наших филозофских садашњих златних принципа...

И споразум би могао бити принципијелан...

Зар то онда неће бити принципијелност свих наших приноса и доприноса зацело...

У главним (основним) цртама, толико од мене за сада...

Другом темом, о томе да ли су пси: ловачки, морски, службени или овчарски (пастирски), остављам за неко наредно писање...

Пси као пси, увек су искључиво или трагачи или чувари, а можда и једно и друго...

Но, ја ипак данас у казивању не бих много да прекорачим у свом златном принципијелном маниру...

ЖИВОТ У ДУПЉИ ХРАСТА...

КАЛУЖСКА СВЕТО-ТИХОНОВА ПУСТИЊА ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА

Манастир Калужска Свето-Тихонова пустиња основана је у другој половини 15 века од стране преподобног Тихона Калужског.

Преподобни Тихон примио је монашки постриг у московском Чудовом манастиру. Стремећи вишем строжијем подвижничком животу, он напусти ову обитељ и удаљи се у непроходне шуме између Калуге и Медине. Отшелник се населио на брегу реке Вепрејки у дупљи високог храста.

По молби кнеза Јарослава, сина Владимира Андрејевича Храброг, свети подвижник изградио је недалеко од свог станишта - храста, малу дрвену цркву у част Успенија Пресвете Богородице и основао монашку обитељ. Преподобни Тихон отишао је ка Господу 1492. године и био је проглашен у Цркви за светога на московском сабору 1551. године. Године 1610. у тешко време, обитељ је била растерана снажном војском Лждемитрија II.

Међутим 1630. године манастир је био у потпуности обновљен. Године 1684. Тихонова пустиња била је приписана московском Донском манастиру. Добијањем самосталности 1765. године почело је ново рађање обитељи. Средином 19 века Тихонова пустиња постала је једна од познатих и прекрасних манастира Калужске губерније. У другој половини 19 века  обитељ је започела веће уређење, многих старих дрвених здања која су растављена и поправљена новим камењем. Године 1888. био је затворен Преображењски сабор, у коме су почивале свете мошти оснивача манастира. Тада је управо претворена у манастирску гостопримницу, болничко тело са црквом у част иконе Божије Мајке «Свих жалосних радост» , братска трпеза са храмом у част Светитеља Николаја Чудотворца. Од 1892 до 1894. године по пројекту калужског инжењера Савицког била је подигнута величанствен звоник висок више од 70 метара. У самом звонику окачено је звоно тешко више од 4 тоне. Почетком 20 века на месту старе Успенске Цркве био је подигнут велелепни сабор у част Успења пресвете Богородице у стилу византијске архитектуре. Његова висина прелази 40 метара, а може примити више од 1000 људи. Успенски храм био је основан 1906. године. Са источне стране, недалеко од манастирских зидина, налази се кула, која почива над остатцима храста, и дупље у којој  се подвизавао преподобни. Крајем 19 века над извором преподог Тихона, неколико километара од манастира, био је подигнут дрвени храм у част иконе Божије Мајке «Живоносни источник», пред којим се обретох и на коме се умих и напојих тог 13. јуна 2003. године.

Тамо се налазе три купатила: мушки, женски и дечији. Осам километара од светог источника налази се манастирски скит са црквом у част Сретења Господњег. При обитељи има парохијски камени храм у част Три Васељенска Светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста. После разорења Тихонове пустиње 1918. године нестале су скоро све манастирске светиње и биле разрушене многе подигнуте грађевине.

Тридесетих година 20 века био је разрушен до оснивања Преображенски сабор. У великом отаџбинском рату дигнут је у ваздух звоник.

Обнова обитељи завршена је јубиларне 1992. године, када је Руска Православна Црква свечано прославила 500 година од дана блажене кончине преподобног Тихона.

превод са руског

ПОСНА ТОРТА - прва у 2014-ој (нови рецепт)...

 Маса за корице:

3 шољице шећера

1 шољица уља

4 шољице брашна

6 шољица млевених ораха

1 пециво

2 нарендане коре од поморанџе

4 шољице киселе воде

Ову масу замутити и оставити да одстоји 30 минута, а затим од исте ове масе испећи свега 3 корице.

Фил:

Скувати у 1 литру ђуса (сока од поморанџе) 3 пудинга од ваниле, сок од 2 исцеђене поморанџе и 6 кашика шећера. У скуван и охлађен фил додати 250 гр сецканих ораха и 1 маргарин.

 

Сваку кору премазати џемом од кајсија, а потом нанети слој фила. И тако све до краја мазати.

 По врху торту украсити млевеним орасима.

Пријатно.

ТРИ ОГЛОДАНА КАМЕНА...

Језик мрви оглодано камење
без урлика и уједа
на шпорету дими се лонац
не примећујем ту неман времена
док око гвозденог астала
круг окрене сказаљка.

Са свода приметно се
дошуњала вечерња тама
и као кроз кристалну
лепезу, тако у недоглед
преноћи у најлепшем бескрају.

Између нестајања осетићеш
тек у рану зору
ход смрзлог лишћа
по длану и
разнећеш бујну косу
у новом светлом дану.

Сенка обавијена око
кривог ножног табана
вући ће за собом пољубац
загњурен у сазвежђу
две змије шарке.

Остати с` поклопцем на длану
док изнутра водена пара
изгара, а око ње се
величанствен осмех разоткрива.

Прича капнула са чела
кап је своју прогутала и
без застоја у строју
своју сенку у џепове зашива,
а хладном ветру
тишину намиче на капак.

Дан беше склоњен и кратак
тако смешно радостан
са три оглодана камена
испод сламнатог шешира
тог ведрог штита и
властитог кинеског зида.