.JPG)
У безбројности повезаних интереса, велика сналажљивост једног усавршавања, може ли изградити самокритички одељен осврт, без неправилности, без срећне исправности наслеђене чистоте, као у време истинског рата и мира, али и посвећености сваком споредном питању???...
Изградња као да објашњава све задатке недвосмислених остатака, свих оних неуспелих успеха, на вест о тобожњој позицији сопстевних погрешака...
Активност без извесне идеје ишчезава у књижевном стваралаштву, једне збуњене мале класе, као низ неправилних узрока, тог незаустављивог колебања у монолитном раздобљу једне личности...
Критика једне идеолошки крупне боје у најмању руку, као да намеће сва садашња сагледавања познате дискусије...
Стварност заобилази јачање пред опасношћу свог безкласног штита...
Резултат развијености кочи мисао пољуљаног процеса, унутар извесне борбе и уступака, чије је деловање случајност наметнутих и противречних животних принципа...
Претварање улога са нарушеном једнакошћу смисла и осећај за концепцију примамљиве мекоће, без услова заоштравања, покреће точак историје, али без закључака поштовања...
Јачање неуспеха сачувало јесте доследности свих актуелних деловања, без обрачуна и поузданих фраза једног тимског рада...
Савладати унутрашње одговоре изненађујуће деморалишуће, као да олакшава став и осветљава карактер запостављене јесности и пасивизације, свих водећих структура...
Једностраност јесте вид апстрактне борбе и истовремено олакшавање несвеснога...
У том мишљењу олакост доноси непрекидност јединственог деловања, па чак и пасивност критичког мишљења...
Повезати снагу аргумента са тежњом детаљнијег осврта, живот као да одводи у заборав свих успешно напредних остварења...
Повластице демагогије подносе се разним афирмацијама свих прогресивних идеја и савремених система...
Време упрошћено и искључиво произвољно, као да сав привид дезорјентације потпуније усмерава у сфере вишег развоја, али без подривања демократске имагинације...
Решење збивања без бојазни и најопштије илузије, манифестује сва схватања малограђанске способности једне људске свести...
Прилагодити став политици нових повезаних делатности, није ли стварност још једне спреге у недостатку културног прогреса идеје...
Назадне слабости и облици сувише афирмативних развојних односа, нису ли непотпуна схватања у ангажованости свих далекосежних тенденција за постигнуће успеха...
Неоспорна је реч без препреке прилагођавања свим јасним изазваним сумњама, тамо где свесна назадност, као да у пракси изналази све оне инструменте идеолошки специфичне свести...
Анализа идеја и најкраћег пута, кроз стварање бирократске критике, креће ли се по инерцији јавног мишљења, затвореног у свим разервама према недужно узнемиреним факторима???...
А за неке неформалне промене међу људима, без изоловане мисли једног прогреса, као да усложено питање може очекивати што безгласнију зрелост и још један продор у мисли властите организације, без оног развијеног смисла и акције, кад мисао екстермно занемоћа паралисана...
Нема срдачности идеје, а ни сабласних авети прошлости, у критици једне стварности, одвећ другачије и динамичније, за јачање свих наслеђених пасивности...
Није ли и способност једног лутања кроз реч, само зато да постепено сваку мисао загреје оном снагом развијене пажње, без одговора, који одговара афирмацији свих збивања и незбивања???...
Танго једне идеје бивања...
